Svet

Haiti

4. 2. 2004. / 10.18

Bivši biser Antila

Na Haitiju mesecima traju borbe između pristalica sadašnjeg predsednika Žan-Bertranda Aristida i opozicije. Od početka sukoba u septembru prošle godine do danas poginulo je više od pedeset ljudi, ranjeno je na stotine. Pritisak sa ulice ne utiče na odluku Aristide koji na vlasti želi da ostane do početka 2006. godine

Piše: Sonja Kovacs

Haiti danas poseti tek poneki stranac, najčešće novinar ili predstavnik humanitarnih organizacija. Poslednjih meseci na ulice Port-au-Prince noću ne izlaze ni Haićani. "Kada padne noć… neosvetljene ulice zvrje prazne. Ljudi se boje Zengledosa, kriminalnih bandi… Port-eu-Prince je prljav i zatrpan otpadom i izmetom…", opisuje novinar nemačkog nedeljnika "Cajt" glavni grad Haitija. Svaki osmi stanovnik grada zaražen je sidom, međunarodna konfederacija slobodnih sindikata tvrdi da više od 300.000 dece, ponekad i četvorogodišnjaka, radi kao kućna posluga. Više od pedeset odsto Haićana je nepismeno; toliko iznosi i stopa nezaposlenosti. Prosečna plata: trideset dolara mesečno. Haiti je najsiromašnija zemlja zapadne hemisfere.

POLAPOLA: Od septembra prošle godine desetine hiljada ljudi demonstrira protiv sadašnjeg predsednika Aristida. Haićanska opozicija udružena je u koaliciji Convergence Democratique koju su ispočetka sačinjavale 184 organizacije svih boja i opredeljenja, od desničara, neoliberala i humanitarnih organizacija, do levičara, studenata i maoista. Vođa koalicije je milioner Andre Apaid čije fabrike, odnosno jeftina haićanska radna snaga u predgrađu Port-au-Prince, mesečno proizvode šest milona sportskih majica za američko tržište. Opoziciju finansijski podržava USAID, agencija za razvoj SAD. Predsednika Aristidu opozicija optužuje za korupciju, povezanost sa narko-mafijom, krađu glasova na izborima, podsticanje nasilja i traži njegovu bezuslovnu ostavku, postavljanje novog predsednika prelazne vlade i izbore u roku od dve godine. Međutim, na ulicama ima manje-više isto toliko pristalica koliko i protivnika sadašnjeg predsednika. Mnogima je Aristid i dalje jedina nada za izlaz iz ekstremnog siromaštva u kom, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, živi 65 odsto Haićana. "Aristid je pokazao da želi izbore. Samo se opozicija boji da na njih izađe jer će izgubiti i zbog toga ih bojkotuje", prokomentarisala je jedna starija žena, pristalica Aristidove politike, rojtersovom dopisniku u Pret-au-Princeu. Pre nego što je izabran za predsednika 1990. godine Žan-Bertrand Aristid je bio siromašan katolički sveštenik salezijanskog reda. Nakon dvadeset i devet godina diktature Divalije klana – Pape Doka i njegovog politički maloumnog sina nazvanog Bejbi Dok, čiji su ozloglašeni "odredi smrti" bili odgovorni za smrt trideset hiljada Haićana, dolazak Aristida je u najmanju ruku ličio na dolazak Mojsija. Američke vazdušne jedinice su u brzoj akciji diktatotra Bejbi Doka – zajedno sa državnom kasom – prebacile u siguran egzil, nakon čega je na prvim demokratskim izborima u istoriji Haitija Aristida pobedio sa 92 odsto glasova. Ni dan-danas se ne zna koliko je ljudi izašlo na izbore. Između pet i dvadeset pet odsto, procenjuju nezavisni posmatrači. Njegovi birači su ugnjetavani i zaboravljeni, siromašni među najsiromašnijim, stanovnici na brzinu sklepanih baraka, bez struje i kanalizacije, u čijim se sobicama guraju mnogočlane porodice. Političku podršku Aristid je dobio od Lavalasa koalicije stranke borbenog naroda (OPL) i radničke partije (PLB). Još jedan vojni puč, samo nekoliko meseci nakon tih izbora, naterao je i Aristidu u politički egzil iz kojeg se vraća 1994. godine uz pomoć predsednika Bila Klintona i američke vojske. Aristid se ponovo kandiduje 2000. godine i pobeđuje sa 91 odsto glasova.

KLINTONOV ISPAD: Za iskrcavanje dvadeset i tri hiljade američkih vojnika Sjedinjene Države su od Aristida tražile brzo uvođenje procesa privatizacije haićanskih preduzeća, smanjenje carinskih stopa i vraćanje dugova. Pored toga, Klintonov "ispad" – podrška levičarskom kandidatu i proklamovanom antiamerikancu, što je Aristid bio – trebalo je da, prema Henriju Kisindžeru, bivšem američkom državnom sekretaru, posluži kao primer za novu politiku Sjedinjenih Država. "Humanitarna intervencija na Haitiju bila je preduzeta kao izraz nove politike sračunate na demonstraciju američkog opredeljenja za multilateralnost." Za popularnog američkog sociologa Noama Čomskog, američka intervencija na Haitiju je "bez sumnje bila još jedan beskrupulozan potez američke administracije koja u ime demokratije postavlja i ruši državnike kako bi zaštitila svoje političke i ekonomske interese".

Sadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša ne interesuje mnogo multilateralnost. Američka administracija se poziva na Monroovu doktrinu, i to onako kako je ona tumači. Ništa neobično u američkoj istoriji u kojoj su skoro svi predsednici dvadesetog veka koristili ovu doktrinu kao zakonsko pokriće za više od šezdeset vojnih ili "humanitarnih" intervencija u Latinskoj Americi. Monroova doktrina u njenom prvobitnom obliku zabranjuje mešanje evropskih sila u politiku zapadne hemisfere, odnosno sukobe u Severnoj, Centralnoj i Južnoj Americi. Time Amerika sebi u zadatak daje očuvanje političke stabilnosti sve tri Amerike, što je po mišljenju profesora bečkog univerziteta i šefa katedre za istoriju Latinske Amerike Gerharda Drekonje, "proizvelo mnoge zle diktatore". Za jednog od diktatora zaslužan je i američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt koji je, postavljajući Anastasia Somozu za predsednika Nikaragve, izjavio: "He may be a son of a bitch, but he is our son of a bitch" ("Možda je kučkin sin, ali je naš kučkin sin"). Aristid nije ispunio zahteve Amerikanaca za privatizacijom – do danas su privatizovani samo nerentabilni sektori industrije, proizvodnja cementa i brašna – zbog čega je američka administracija zamrzla obećanu pomoć Haitiju u visini od 512 miliona dolara. Uskraćivanje pomoći najviše pogađa siromašne, odnosno Aristidove birače. Za 32 miliona dolara, koliko je haićanska vlada uspela da prikupi za vraćanje duga, Sjedinjene Države su obećale investicije u visini od 34 miliona. Izvođenje radova povereno je američkim preduzećima. Još se ne zna da li će Aristid biti jedan od sinova Amerike ili je na redu nova humanitarna intervencija.

U većim gradovima Haitija gangsterske bande su preuzele vlast. Oni sa ponosom sebe nazivaju vojskom. Vojske Olovnih testera, Malih pištolja, vojska Al Kaide, Sadama, Pakla ili Španskih zolja, većinom su više puta menjale stranu. Jednom su opozicija, drugi put pristalice Aristida. U sukob su se umešale i katolička crkva i vudu sveštenici. Na majicama pripadnika Brigade specijal, dela specijalne grupe ministarstva unutrašnjih poslova, ispisani su inicijali BS koji su istovremeno i inicijali Barona Samedija, boga smrti u vudu religiji. Port-au-Princom šetaju zombiji. Da ih ima znaju svi Haićani, samo ih još niko nije video. Aristid popušta pod pritiskom Karikoma, zajednice petnaest zemalja Kariba. Demonstracije desetina hiljada studenata su u nedelju završene bez većih incidenata. Na poslednje izbore Aristid je izašao sa sloganom "Lap nan tet, lape nan vant" ("Mir u glavi, mir u stomaku"). Neizvesno je koliko će još trajati poverenje praznih stomaka u nekadašnjeg siromašnog sveštenika koji danas na posao odlazi helikopterom.

200 godina samoće

Nekada su Haiti nazivali draguljem Antila. Nekada je ta karipska zemlja kafom snabdevala pola sveta i proizvodila više šećera nego Kuba i Jamajka zajedno. To nekada bilo je vreme velikih kolonijalnih sila i ropstva. Prvo su Španci u šesnaestom veku uspeli da za pedeset godina istrebe i poslednjeg Taino Indijanca, prastanovnika Velikih Antila. Zatim su Francuzi dovukli skoro milion afričkih crnaca i uz pomoć Code Noir, brutalnog zakona o tretmanu crnaca, od Haitija napravili najbogatiju francusku koloniju. Jednakost, bratstvo i sloboda, parola francuskih revolucionara krajem osamnaestog veka, očigledno još nije važila za karipske kolonije. Robovima su na Haitiju u vreme pada Bastilje za pokušaj bega i dalje odsecane uši, vađene oči ili su sahranjivani živi. Nekoliko godina kasnije ropstvo se ukida dekretom. Pokušaj Napoleona da ga ponovo uvede rezultira smrću pola miliona ljudi, od toga trideset hiljada Napoleonovih vojnika. Pre dvesta godina, 1804, Haiti se kao prva zemlja Latinske Amerike i druga na svetu – posle SAD – izborila za nezavisnost. Nezavisnost je, doduše, koštala pored ljudskih života još i devedeset miliona zlatnih franaka (po današnjem kursu oko osamnaest milijardi evra) novčane nadoknade Francuskoj za slobodu Haitija. Od tada se na Haitiju smenjuju generali, predsednici i diktatori, od kojih samo poneki umre prirodnom smrću. Politička ubistva, glad, korupcija i sida sinonimi su za zemlju koja bi zbog svojih prirodnih lepota trebalo da bude meka za turiste.

Iz istog broja

Velika Britanija

Pirova pobeda Tonija Blera

Slobodanka Ast

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu