Svet

SAD i predsednička odgovornost

Bajdenova dokumenta 2

IZNENADNI PROBLEMI: Predsednik SAD Dž. Bajden

foto: ap

Bajdenova dokumenta

Kada je izgledalo da se inflacija smiruje, zemlja izvlači iz duboke političke podvojenosti, Ukrajina oslobađa okupirane teritorije američkim oružjem, a Bajden uživa podršku čitave Demokratske partije za novu predsedničku kandidaturu, stvari su iznenada loše krenule

Za “Vreme” iz Njujorka

“Bio jednom jedan čovek koji se zvao Džozef Bajden. On je oduvek gajio veliku strast za politiku i javne poslove, a posle mnogo godina rada u američkom Senatu odlučio je da se kandiduje za predsednika Sjedinjenih Država. Bajden je neumorno vodio kampanju, putujući širom zemlje da bi razgovarao sa biračima i podelio sa njima svoju viziju budućnosti. Obećao je da će izgraditi jaču, ujedinjenu državu u kojoj će svi dobiti priliku da budu uspešni. Uprkos mnogim preprekama na tom putu, Bajden je uspeo da ostvari pobedu, a odmah nakon toga je krenuo sa sprovođenjem svojih ambicioznih planova…”

Ovako onlajn softer ChatGPT počinje svoje pripovedanje ukoliko zatražite da vam napiše kratku priču o američkom predsedniku, izbegavajući bilo kakav odgovor na pitanja o poverljivim dokumentima koje je Bajden neovlašćeno zadržao kod sebe tokom sprovođenja svojih planova, pravdajući se, kompjuterski hladno, da ne raspolaže bilo kakvim podacima o tome.

Ono što ova digitalna mašina ne zna jeste da je televizijska mreža Si-Bi-Es, dok se Njujork budio iz novogodišnjeg dremeža, prva objavila kako je u bivšoj kancelariji aktuelnog predsednika u Vašingtonu pronađeno desetak poverljivih dokumenata iz vremena njegovog potpredsednikovanja u vreme mandata Baraka Obame. Ukoliko bi se tih dana negde u društvu pomenula Bajdenova dokumenta, obično bi usledilo pitanje da li se možda mislilo na Trampa jer se svi, već mesecima, bave time što su agenti Federalnog istražnog biroa u njegovoj rezidenciji Mar-a-Lago na Floridi otkrili gomilu poverljivih spisa nakon što je, prvi put u istoriji, izdat nalog za pretres kuće nekog bivšeg predsednika. Inače, američki visoki zvaničnici obavezni su da sva dokumenta, prepisku ili materijale koje su im dostavljale razne službe predaju na kraju obavljanja funkcije Nacionalnom arhivu, što Bajden nije uradio.

NEMA NEDODIRLJIVIH

Istovremeno, više je nego upadljivo da su Bela kuća i predsednikovi saradnici ćutali o tome šta su advokati otkrili 2. novembra u jednom od ormana, dok su pakovali stvari za seljenje u prostorijama Pen Bajden centra u Vašingtonu. To se očigledno skrivalo od javnosti jer se u to vreme na izborima odlučivalo ko će imati većinu u Kongresu, tako da bi bilo kakvo pominjanje neovlašćenog zadržavanja materijala sa brifinga obaveštajnih službi o Ukrajini, Iranu ili Velikoj Britaniji nesumnjivo nanelo ogromnu štetu demokratama. Tim pre što se Džozef Bajden u jednom od intervjua tada otvoreno zgražavao nad “Trampovom neodgovornošću” zbog zadržavanja poverljivog materijala tvrdeći, više nego ubedljivo, da se on sam “striktno pridržava pravila” koja propisuju kako se postupa sa takvim stvarima.

Dobro sad, moglo bi se reći, eto, desilo se, predsednik Bajden je zaista bio iskreno iznenađen kada su mu javili da su advokati otkrili poverljive spise u njegovoj privatnoj kancelariji, i da nema pojma šta se uopšte nalazi u njima, da ubrzo nakon toga nova dokumenta iz perioda kada je bio potpredsednik SAD nisu pronađena i u garaži porodične kuće u Delaveru. Njegovo objašnjenje da ljudi znaju koliko je on “ozbiljan kada je reč o poverljivim stvarima” zvučalo je ubedljivo kao i sigurnost brave na vratima iza kojih je zaključana njegova tamnozelena korveta sa otvorenim krovom.

Mada su nakon otkrića spisa sa oznakom tajne Bajdenovi advokati obavestili o tome Nacionalni arhiv, Ministarstvo pravde nije imalo izbora nego da imenuje nezavisnog tužioca Roberta Hura da istraži čitav ovaj slučaj, čime se dolazi do one ključne tačke da u ovoj zemlji nema nedodirljivih. Ako se na trenutak ostave po strani izlizane fraze o “veličanstvenosti američke demokratije”, koje su zbog česte upotrebe počele da gube suštinsko značenje, to bi se možda moglo lakše shvatiti negde daleko od državnih institucija, sudija, tužilaca ili kongresnih sala.

Negde u vreme dok su službenici Ministarstva pravde uveliko pregledali dokumenta pronađena u Vašingtonu, u popularnom njujorškom klubu “House of Yes” pripremana je proslava Nove godine. Ovo omiljeno bruklinsko okupljalište mladih, sredovečnih, ali i starih, jer u ovom gradu niko ne obraća pažnju na godine, ne razlikuje se previše od bilo kog sličnog mesta u nekom velikom evropskom gradu, uključujući Beograd, Zagreb ili Sarajevo. U novogodišnjoj noći na jednom balkonu za miks-pultom su đuskali di-džejevi, na suprotnoj strani je jedna grupa upravljala konzolom za rasvetu, posetioci su igrali, konobari raznosili piće po separeima; u Njujorku je nedavno legalizovana upotreba marihuane pa se slobodno pušilo u dvorištu, sve je uglavnom slično onome što se može videti na drugim mestima širom sveta. Slično, ali ne i isto.

Šta je bilo drugačije u “House of Yes” nije jednostavno reći, kao što nije lako odgovoriti ni u čemu je američka demokratija naprednija od drugih. Besprekorna koreografija plesača na sceni, osluškivanje raspoloženja publike tokom izbora muzike, svetla koja su izgledala kao deo umetničkog performansa i beskrajno veseli ljudi koji su došli da se zabave i jedni drugima ulepšaju novogodišnju noć, bez sudaranja u hodnicima, agresivnosti, arlaukanja, razbijanja čaša ili bacanja petardi na ulici.

NENADANI NOVOGODIŠNJI POKLON

Kako god bilo, republikanci su sa Bajdenovim dokumentima dobili novogodišnji poklon o kome nisu mogli ni da sanjaju. Iscrpljeni unutrašnjim sukobima tokom petnaest krugova glasanja za predsednika Predstavničkog doma, jer je radikalno krilo odbijalo da prihvati Kevina Mekartija za svog lidera, povremeno na rubu fizičkih obračuna, i uz ogromne ustupke najtvrdokornijima kako se ne bi svi zajedno osramotili pred onima koji su za njih glasali jer ne mogu da se dogovore oko osnovnih stvari, konačno su dobili priliku za predah zaslugom političkih protivnika.

Već odavno najavljujući pretresanje poslovnih aktivnosti predsednikovog sina Hantera Bajdena, preispitivanje imigracione politike koja je dovela do talasa migranata na meksičkoj granici, istragu o haotičnom povlačenju iz Avganistana ili načinu trošenja milijardi dolara u borbi protiv kovida, na kraju su, posle svih tih manje-više praznih priča, dobili nešto opipljivo čime mogu da napadaju demokrate. Stoga Majk Tarner iz Odbora za obaveštajna pitanja Predstavničkog doma nije propustio priliku da zatraži istragu zbog mogućeg kršenja propisa kojima se štiti nacionalna bezbednost, “uključujući Zakone o špijunaži i o predsedničkim dokumentima”. No, čak i da se ne dokaže bilo šta od toga, Bajden je već pretrpeo ogromnu štetu našavši se, sasvim neočekivano, u najvećoj krizi od početka svog mandata.

Bajdenova dokumenta 3
foto: ap

Kada je izgledalo da se inflacija smiruje, zemlja izvlači iz duboke političke podvojenosti, Ukrajina oslobađa okupirane teritorije američkim oružjem, a Bajden uživa podršku čitave Demokratske partije za novu predsedničku kandidaturu, stvari su krenule kao da je u “House of Yes”, minut uoči ponoći, nestalo struje. Vodeće demokrate ostale su skamenjene u mraku, dok su oni malo hrabriji sa ispruženim rukama krenuli napred, trudeći se da ne tresnu nosom u zid.

Naravno, oni koji ne mare za nijanse odmah su počeli sa izjednačavanjem Trampovog i Bajdenovog slučaja, koji su slični koliko i njihova politička uverenja. Dvadesetak Bajdenovih nije isto što i nekoliko stotina Trampovih dokumenata; advokati Džozefa Bajdena odmah su nakon otkrića poverljivih spisa obavestili o tome Nacionalni arhiv, dok je pravni tim Donalda Trampa odbijao da vrati dokumenta koja su od njega sudski potraživana; saradnici prvog čoveka Bele kuće pokazali su punu spremnost da sarađuju kako bi se utvrdile sve okolnosti oko zadržavanja dokumenata, dok su Trampovi ljudi ignorisali zahteve Nacionalnog arhiva da vrate fajlove, sve dok agenti FBI-ja nisu sa nalogom za pretres u upali u Mar-a-Lago.

Uprkos svemu tome, u ova dva slučaja ima nešto suštinski slično: prikrivanje važnih stvari od javnosti. Tramp je negirao da poseduje poverljive dokumente, Bela kuća je prećutala da su spisi sa oznakom tajnosti otkriveni u privatnim prostorijama predsednika, što je samo još jedna potvrda da stvari nisu crno-bele. Niti su demokrate, na čelu sa aktuelnim predsednikom, čisto demokratsko dobro, niti su republikanci sušto ekstremističko zlo, što ne znači da se sve može relativizovati i reći da su svi oni isti. Nijanse su deo suštine, često se ne bira između dobrih i loših, već manje nepovoljnih opcija. Da nije tako, svi bi u životu pravili najbolje izbore, a svet bi bio mnogo srećnije mesto.

Tim nezavisnog tužioca sada uveliko radi svoj posao, ali će se istrage zbog neovlašćenog zadržavanja poverljivih dokumenata bivšeg i sadašnjeg predsednika verovatno završiti kao postupak zbog neopreznog korišćenje privatnih mejlova nekadašnje sekretarke Hilari Klinton. Ako nije bilo zloupotreba, neće biti ni posledica, mada su sami građani konačno dobili jasniju sliku kako se prema poverljivim stvarima odnose oni koje su birali. Naučiće time nešto novo oni sami, ali i ChatGPT koji će, naprežući svoju kompjutersku imaginaciju, verovatno moći da napiše priču o usamljenoj korveti i svežnjevima papira koji su joj pravili društvo u praznoj garaži negde u dalekoj američkoj državi Delaver.

Iz istog broja

Ukrajinski front

Kuda ide ruska vojska

Aleksandar Radić

Dosije “Vremena”: Rizici 2023.

Eksperti za lavine

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu