Svet

Globalizacija džihada (II)

Azamova fatva 1

Prvu globalizaciju džihada omogućio je palestinski univerzitetski profesor Abdula Azam (na slici)

Azamova fatva

Amerikanka iz džet seta Džoan Hering, kongresmen, pijanac i švaler Čarli Vilson, "duhovni otac arapskih Avganistanaca" Abdula Azam, komandant mudžahedinske armije Džalaludin Hakani ili Osama bin Laden bili su neki od protagonista u avganistanskom trileru koji je doveo do širenja borbenog džihada po celom svetu. Američka "velika igra" protiv SSSR iz tog vremena iznedrila je današnje talibane pred čijim naletima su se američke trupe povukle posle dvadesetogodišnje okupacije Avganistana

Piše: Dragan Bisenić

Dok je vrh američke administracije planirao svoju "veliku igru", podrška "mudžahedinima" stigla je sa sasvim neočekivane strane. Inicijalnu kapislu američkog uplitanja u Avganistan zapalila je američka starleta iz tog vremena Džoan King Hering. Njoj je danas 93 godine i od kada je posle dvadeset godina američke okupacije 15. avgusta pala avganistanska vlada, njeni telefoni ne prestaju da zvone. Poruke i pozivi dolaze iz celog sveta.

Džoan Hering je u svesti javnosti sa avganistanskim ratom povezana kada je Džulija Roberts 2007. u filmu Rat Čarlija Vilsona glumila njen lik. To je biografska, dramska komedija o troje ljudi koji su pomogli da se raspali polutajni rat u Avganistanu. Džoan je zajedno sa bivšim demokratskim kongresmenom Čarlijem Vilsonom i operativcem CIA Gustom Avrakotosom omogućila operaciju "Ciklon" i program koji je stvoren da podrži i organizuje avganistanske mudžahedine tokom sovjetsko-avganistanskog rata. Njihovi napori su promenili pravac istorije Avganistana, Sovjetskog Saveza i globalnog islamističkog pokreta.

Nakon što se udala za svog drugog supruga, naftaša Roberta Heringa, par je putovao po inostranstvu i dogovarao poslove sa naftom i gasom. Tokom dugih letova njen suprug joj je pričao o situaciji u Avganistanu, iznosio joj je činjenice, brojke i ubedljive argumente.

Do kasnih 1970-ih Džoan Hering je imala tri počasna položaja: bila je počasni konzul Pakistana i Maroka, a takođe je pomagala i pakistanskim seljacima da modernizuju svoje ručno izrađene zanatske proizvode – od prostirki i tkanina do proizvoda od bakra i srebra – kako bi se svideli zapadnim potrošačima. Usput je pozvala uticajne prijatelje u modnoj industriji da dizajniraju haljine koristeći pakistanske materijale.

Azamova fatva 2
TAJNA VEZA: Džoan Hering sa pakistanskim predsednikom Muhamadom Zia ul Hakom 1983.

Džoan je bila i pripadnica hjustonskog konzervativnog društva, politički aktivista, poslovna žena i TV voditeljka – proizvod teksaske nafte i društva "Džon Birč". Ovo društvo je organizacija političkih aktivista koje je sebe opisivalo kao antikomunističku organizaciju sa snažnim religiozno-hrišćanskim naglascima. Ostali je opisuju kao ultrakonzervativnu i radikalno desničarsku organizaciju. Osnovao ju je biznismen Robert Velč 1958. godine, a njegov bliski prijatelj i finansijer bio je otac Donalda Trampa.

Njeno prijateljstvo sa političarima, poput budućeg državnog sekretara Džemsa Bejkera, uvećavalo je njen politički uticaj. Ona je možda najpoznatija po svom političkom odnosu sa bivšim predsednikom Pakistana Muhamedom Zijom ul Hakom, po njihovom dugotrajnom prijateljstvu koje je trajalo od ranih 1970-ih do 1980. Predsednik je jednom u Islamabadu organizovao večeru u njenu čast.

Po svom smelom i provokativnom oblačenju bila je poznata sa teksaskih i njujorških partija i društvenih događaja. Džoan je u jednom intervjuu kroz smeh priznala da je nosila seksi odeću "jer je to bio jedini način da me muškarci saslušaju".

Sve je počelo erotskom vezom Heringove i ekstravagantnog hedonističkog kongresmena Čarlija Vilsona nakon jedne zabave 1980. godine. Afera je prerasla u nešto mnogo više, pa je Vilson u svojoj biografiji naveo da su planirali i venčanje.


ČARLI VILSON I NJEGOVI ANĐELI

Čarli Vilson (Charles Nesbitt "Charlie" Wilson, 1933–2010) bio je demokratski kongresmen uz Teksasa biran u dvanaest mandata od 1973. do 1997. Bio je spoljnopolitički "jastreb" i postao poznat kao vodeći kongresmen koji je odlučujuće uticao na Karterovu i Reganovu operaciju "Ciklon", kojom su mudžahedini u Avganistanu snabdevani naoružanjem i svim drugim vidovima pomoći za borbu protiv sovjetske armije. U parlament Teksasa izabran je prvi put sa samo 27 godina. Tokom cele karijere imao je snažne odnose sa Izraelom, najviše zahvaljujući prelomnom uticaju izraelsko-arapskog sukoba na početku njegove političke karijere 1973. Tokom svog angažovanja u pomoći mudžahedinima u Pakistanu tesno je sarađivao sa izraelskim obaveštajnim službama i vojskom. Vilson je direktno uticao na nivo američke pomoći, a posebno budžete CIA, zbog čega je dobio i počasnu medalju CIA.

Azamova fatva 3
KLJUČNA POMOĆ ZA MUDŽAHEDINE: Kongresmen Čarli Vilson

U privatnom životu bio je plejboj i to nikada nije skrivao. Dobio je zbog toga nadimak "Sladak život Čarli". Svoju kancelariju napunio je mladim i zgodnim devojkama koje su drugi članovi Kongresa nazvali "Čarlijevim anđelima".

Tokom čitave karijere je veoma mnogo pio zbog čega je patio od depresije i insomnije. Opijanje je postalo posebno teško tokom njegovog angažovanja u Avganistanu. U jednom trenutku bio je primljen u bolnicu u Nemačkoj gde su mu konstatovane brojne srčane slabosti pa mu je naloženo da prestane da pije. Posle konsultacija je prestao da pije žestoka pića, ali je nastavio da pije vino i pivo. Bio je uvek u ženskoj pratnji, osim kada je bio za kongresnom govornicom. Priznao je da je bio u komitetu Kenedijevog centra samo da bi imao mesto za ljubavne sastanke.

Od svog drugog puta u Pakistan on je uvek imao žensku pratnju. U jednom trenutku naveo je jednu od njih da zabavlja njegove domaćine trbušnim plesom. Dovođenje žena u Pakistan bilo je 1987. uzrok napetosti između njega i CIA kada je agencija odbila da plati putne troškove njegove devojke. Vilson je, kao odgovor, smanjio budžet agencije za sledeću godinu.

Vilson je zaveo mnogo žena u svojoj karijeri, one su tvrdile da je bio romantičan i da je bio brižan na sastancima. Govorio je da je voleo život "kao jedan veliki parti", a živeo je po pravilu da "može da ozbiljno obavlja posao, a da ne uzima sebe za ozbiljno". Posle napuštanja kongresa nastavio je da bude pakistanski lobista. Kada je umro, sahranjen je uz sve vojne počasti. U oproštajnom govoru njegov saradnik Džon Ving je rekao: "Nedostajaće svima, od Golanske visoravni do Kiberskog tesnaca, od Kaspijskog mora do Sueca", ukazujući tačno na područje njegovog delovanja koje se poklapa sa teritorijom "velike igre".

Posle službe njegova udovica Barbara pozvala je u kuću mali broj bliskih prijatelja. U dnevnoj sobi, pored skulpture američkog orla, stajale su reči emira Avganistana od 1880. do 1901. Abdura Rahmana Kana: "Moj duh će ostati u Avganistanu, čak i kada moja duša ode Bogu. Moje poslednje reči tebi, moj sine i nasledniče: nikada ne veruj Rusima."


VELIČANSTVENE ZABLUDE

Džoan Hering je zaslužna što su se upoznali Vilson i Zija ul Hak, a to poznanstvo je dovelo do finansiranja pakistanske antikomunističke politike. Ona je bila "američki savetnik od najvećeg poverenja u Zijinoj administraciji". Zija ju je imenovao za svog počasnog konzula u generalnom konzulatu Pakistana u Hjustonu i odlikovao je najvišim pakistanskim civilnim ordenom Tamgha-e-Kuaid-e-Azam. Zasluga za njeno imenovanje pripada generalu i pakistanskom ambasadoru u Vašingtonu Šahizbadi Jakubu Ali Kanu, nepopravljivom romantičaru koji je mogao da recituje stihove na mnogim jezicima.

U svojoj knjizi Veličanstvene zablude bivši ambasador i savetnik trojice pakistanskih premijera Husein Hakani opisao ju je kao "poznatu više po glamuru nego po političkoj mudrosti" i da "malo zna o zemlji".

"Ono što smo Čarli i ja radili nije uključivalo nijednog američkog vojnika. Sve što smo učinili da pomognemo Avganistancima jeste da ih naučimo da pomognu sami sebi", rekla je ona. Komentarišući sadašnje američko povlačenje iz Avganistana Heringova je izjavila da su oni tada Avganistancima "dali alate", a da su oni ostatak uradili sami.

Kao član Odbora za budžet, Vilson je u narednih 15 godina obezbedio stotine miliona tajnih sredstava CIA za naoružavanje mudžahedina u Avganistanu.


ŠEIK ARAPSKIH MUDŽAHEDINA

Kao što smo prethodno naveli, Bžežinski i američka administracija su želeli sukob Sovjeta i mudžahedina u Avganistanu, ali to još uvek ne objašnjava kako je došlo do promene u međunarodnoj mobilizaciji borbenih i radikalnih islamista. Ovaj zaokret i prvu globalizaciju džihada omogućio je palestinski univerzitetski profesor Abdula Azam koji je tokom 1980. iz svoje baze u Pešavaru u Pakistanu regrutovao Arape za borbu u Avganistanu.

Zbog toga ga nazivaju "duhovnim ocem arapskih Avganistanaca", "šeikom arapskih mudžahedina", "herojem arapskog džihada u Avganistanu". Dve godine pre smrti napisao je knjigu Priključiti se karavanu koja je postala bukvar za svakoga ko je želeo da se pridruži "karavanu", to jest "borbenom džihadu". Azam je bio univerzitetski profesor i mudžahedin od ogromnog značaja za razvoj savremenog islamskog radikalizma, posebno u stvaranju Al Kaide.

Rođen je 1941. na Zapadnoj obali Jordana. Pridružio se palestinskom Muslimanskom bratstvu pre nego što je postao punoletan i bio je uključen u akcije protiv Izraela. Azam je doktorirao fikh (islamska jurisprudencija) na univerzitetu Al Azhar u Egiptu 1973. godine, gde se sprijateljio s liderima muslimanskog radikalizma tog vremena: porodicom Kutb, šeikom Omarom Abd el Rahmanom i Ajmanom al Zavahirijem. Zbog pisma Gamalu Abdelu Naseru u kojem je kritikovao egzekuciju Sajida Kutba bio je pod nadzorom egipatske policije. Postao je predavač na univerzitetu u Amanu, ali je zbog radikalnih stavova morao da ode, pa je svoju akademsku karijeru nastavio kao predavač na univerzitetu Abdulaziz u Saudijskoj Arabiji, gdje je uticao na čitavu generaciju Saudijaca, uključujući Osamu bin Ladena.

Budući da je njegova ideologija oblikovana antiamerikanizmom, antizapadnjaštvom, antinacionalizmom i panislamizmom Sajida Kutba, Azam je uzrok problema muslimanskog sveta video u negativnoj ulozi "kufra" (nemuslimana) koji su bili deo zavere kako bi se "umma" (muslimanska zajednica) sprečila da ostvari potencijal transnacionalne islamske države.

Njegov vatreni antikomunizam i antizapadnjaštvo iskristalisali su se u dve knjige koje je objavio: Crveni kancer, u kojoj je detaljnije objasnio zla komunizma i njegove manifestacije u arapskom svetu, i Arapski nacionalizam. Obe ideologije, komunizam i nacionalizam, smatra uvozom sa Zapada i jevrejskom smicalicom za slabljenje islama.


RAT PROTIV JEVREJA

"Boljševička revolucija je bila jevrejska u ideologiji, planiranju, finansiranju i izvršenju", tvrdi Azam. "Njen filozof i mislilac bio je Marks, unuk jevrejskog rabina Mordehaja Marksa, a isto tako i Lenjin, koji je promenio Marksove reči u stvarnost i revoluciju." On dalje nastavlja: "Što se tiče finansiranja [revolucije], bilo je jevrejsko; Bruklin u istočnom Njujorku bio je okosnica zavere; Trocki je bio otuda. Ovo područje je i dalje centar za jevrejske zavere za uništavanje čovečanstva." Pošto su, ukratko, "sve komunističke revolucije u svetu jevrejske", ne čudi da su "Jevreji orkestrirali organizaciju i formiranje Komunističke partije u arapskom svetu; oni su njeni vođe i planeri." U knjizi se na nekoliko mesta osvrće i na Jugoslaviju, kao zemlju koja je počinila pokolje muslimana i koja truje islamske države komunizmom i nacionalizmom.

Neko vreme nakon objavljivanja Crvenog kancera, godinu ili dve kasnije, Azam je napisao sličan, ali kraći tekst, pod naslovom "Arapski nacionalizam". On povezuje i arapski nacionalizam i panturcizam sa stranim uticajima koje opet kontrolišu Jevreji. "Oba nacionalizma su podignuta u stranim zemljama; arapski nacionalizam je nastao u američkim umovima i na američkom univerzitetu, dok je panturcizam nastao u masonskim i jevrejskim krugovima pod nadzorom španskih, poljskih i italijanskih Jevreja." On dodaje da su "svi arapski nacionalistički lideri bili nemuslimani… hrišćanskog porekla".

Ovi stavovi ga nisu omeli da više puta boravi u SAD, gde je prvi put 1977–1978. sreo studenta Osamu bin Ladena, ni da tokom 1981. održi preko pedeset predavanja kojima je propagirao borbu protiv judeo-komunističkog zla koje preti islamu.

Nakon što je isključen sa predavačkog mesta na Univerzitetu u Jordanu 1980, kratko vreme je proveo u tadašnjem centru panislamizma u Zapadnoj Saudijskoj Arabiji, u trouglu Meka–Medina–Džeda, gde je odlučio da se uključi u vojnu borbu, ali nije bio siguran koju. On je na kraju suzio izbor na dve opcije: Jemen ili Avganistan, pošto se u obe zemlje vodila borba protiv komunizma koji je mrzeo. Hteo je da ide na bojište da počne da "praktikuje svoj poziv, džihad".

Azamova fatva 4
UJEDINJENI U DŽIHADU: Mudžahedini u Avganistanu 1987.

Kada je u septembru 1981. doputovao u Pešavar, prizori sa avganistanske granice ostavili su na njega dubok utisak: "Kad sam stajao na vrhovima Avganistana nisam mogao da verujem! Bio sam Palestinac, trpeo sam uvek nanovo poraze u arapskom svetu. Tu sam video pobede i video sam sebe na vrhu. Nisam mogao verovati." Avganistanski džihad, bio je sada ubeđen, bio je "početak renesanse (nahda)" i potencijalna "istorijska prekretnica za svet u celini".


DŽIHADISTIČKA ČUDESA

Azamovi prvi izveštaji iz Avganistana nisu bili ni o političkoj situaciji, niti o potrebi za stranim borcima. Bili su o "božanskim čudima" za koja je tvrdio da su se učestalo dešavala na bojnom polju. Tokom 1980-ih Azam je pisao opširno o natprirodnoj dimenziji džihada na način na koji niko pre njega od modernih islamističkih pisaca nije činio. On je zabeležio duži katalog čudesa na bojnom polju: pobedu 350 mudžahedina protiv 5000 Rusa i 40 aviona, gde su Rusi izgubili 3364 vojnika, a mudžahedini samo 40. Tu su mudžahidini rušili ruske lovce kamenčićima ili samo molitvom, vojske duhova su pomagale brojno nadjačanim borcima, životinje su unapred upozoravale na bombardovanje. Bilo je i priča o misterioznim stvarima koje su se događale u telima poginulih boraca: njihova krv miriše na mošus, a tela se uopšte ne raspadaju i zraci svetlosti izviru iz njihovih grobova. Njegova knjiga o čudesima postala je klasik džihadističke literature i nezaobilazan priručnik za sve koji se pripremaju za "put mučenika".

Tema je zaokupljala maštu ljudi i sugerisala da je avganistanski džihad omiljen Bogu i stoga vredan podrške. Azamovi zapisi o čudima (karamat) i mučeništvu postavili su temelje sunitske džihadističke kulture mučeništva koja postoji i danas. Azamovi spisi o natprirodnom uključivali su dve različite, ali blisko povezane teme: čuda koja se dešavaju u vezi sa bitkom i čuda izazvana mučeničkom smrću. U to vreme nisu svi avganistanski komandanti bili spremni da prime nepoznate i neobučene ratnike koji su dolazili sa strane.


KLJUČNI SAVEZNIK

Azamova fatva 5
Džalaludin Hakani

Džalaludin Hakani komandovao je mudžahedinskom armijom od 1980. do 1992. Njemu se pripisuje zasluga za regrutovanje stranih boraca. Dvojica najpoznatijih džihadista su dvojica dobro poznatih Arapa – Abdula Azam i Osama bin Laden – koji su počeli svoju karijeru kao dobrovoljci kod Hakanija, gde su obučeni da se bore protiv Sovjeta. Al Kaida i Hakani mreža razvijale su se paralelno i ostale su isprepletane tokom svoje istorije. Tako je ostalo do danas. Odnosi Hakani mreže sa Al Kaidom sežu sve do vremena formiranja Al Kaide. Značajna razlika između dve organizacije jeste da su ciljevi Al Kaide globalni, tako da ona koristi globalna sredstva, dok su Hakani jedino zainteresovani za Avganistan i region paštunskog plemena. Džalaludin Hakani bio je više zainteresovan za uticaj islamskog zakona u Avganistanu nego za globalni džihad. Bez obzira na to, Hakani su uvek bili upoznati sa ciljevima i namerama Al Kaide.

Džalaludin Hakani je uspostavio prve kontakte sa arapskim strukturama koje su bile voljne da finansijski, psihološki, politički i obaveštajno pomognu avganistanske mudžahedine. Za razliku od drugih avganistanskih komandanata, Džalaludinovi rani kontakti sa zemljama Zaliva nisu se ograničavali samo na traženje finansijske pomoći. Hakani su bili posebni po svojoj ranoj i doslednoj spremnosti da prihvate Arape koji traže učešće na bojnom polju, a Loja Paktia u kojoj dominiraju Hakani bila je najčešća destinacija za Arape koji su prešli Pešavar 1980.

Džalaludin Hakani bio je ključni američki i pakistanski saveznik u otporu Sovjetima. Čarli Vilson bio je toliko obuzet Džalaludinom Hakanijem da ga je nazvao "božanskom personifikacijom". Čovek koga je Vilson jednom opisao kao "personifikovanu dobrotu", Džalaludin Hakani, dugo je bio kanal za saudijske dobrovoljce, a CIA godinama nije imala problema sa takvim udruženjima. Osama bin Laden bio je jedan od onih dobrovoljaca koji su se često mogli naći u istoj oblasti u kojoj je Vilson bio počasni gost Hakanija. Kao omiljeni komandant CIA, Hakani je svakog meseca primao vreće novca iz baze u Islamabadu. Mreža Hakanija danas je okosnica talibanskog pokreta koji je nasledio američke vlasti u Avganistanu.


PRVA OBAVEZA NAKON VERE

Džalaludin Hakani i Azam bili su veoma bliski – Azam je čak vlastitu oporuku napisao u Hakanijevoj kući. Do prekretnice u Azamovom delovanju i stvarnog pretvaranja džihada u globalni fenomen dolazi 1984. Tada će se nova forma džihada iskristalisati na ideološkom i organizacionom planu, a u obe će Azam imati najvažniju ulogu. Veliki deo Azamove slave počiva u njegovoj revolucionarnoj inovaciji u doktrini džihada. On je u fatvi "Odbrana muslimanskih zemalja, prva obaveza nakon vere" iz 1984. rekao da je podrška avganistanskom džihadu individualna dužnost (fardajan) koju imaju svi radno sposobni muslimani širom sveta, pa stoga ne zavise od dozvole roditelja ili vlade da dođu i ponude pomoć. Fatvu je podržao među radikalnim islamistima veoma uticajni veliki muftija Saudijske Arabije Abdel Aziz bin Baz.

Hakani je još 1980. izjavio u listu "Al Etihid" da je pomoć avganistanskoj borbi obaveza svakog muslimana, ali je mislio na finansijsku i moralnu pomoć, a ne na borbeni džihad. Azam je u ovome možda pronašao ideju i pravac razmišljanja, ali iako Hakanijeva izjava nije poprimila isti tehnički i pravni oblik kao Azamova fetva iz 1984. godine, ipak je bila inovativna na svaki mogući način. Razlika je bila u tome što je Hakani imao sredstva i praktične načine kojima je mogao direktno da olakša učešće arapskih boraca u "džihadu".

Azam je u uvodu objasnio da je napisao fatvu koja je prvobitno bila znatno duža i pokazao ju je šeiku Abdulu Azizu bin Bazu. "Pročitao sam mu je, on ju je poboljšao i rekao: ‘Dobro je.’ Zatim se saglasio s njom. Ali, predložio mi je da je sam skratim i da napišem uvod sa kojim bi trebalo da se objavi, pošto je on bio zauzet, bila je sezona hadža, pa nije imao vremena da ga ponovo pregleda. Zatim je šeik u džamiji Ibn Ladne u Džedi i u Velikoj džamiji u Rijadu izjavio da je džihad od danas ‘fard ajin’ (globalna obaveza)", opisao je Azam u uvodu fatve koja je štampana 1985. godine.


USLUŽNI BIRO DŽIHADA

Azamova fatva i njegov MAK imali su odlučujuću ulogu u stvaranju pokreta "globalnog džihada". MAK ili Maktab al Khidamat, odnosno Maktab Khadamat al Mujahidin al ‘Arab, bila je organizacija koju su 1984. osnovali Abdula Azam, Vael Hamza Julajdan, Osama bin Laden i Ajman Zavahiri a najednostavnije bi se mogla prevesti kao "Uslužni biro".

Zadatak organizacije bio je da prikuplja sredstva i regrutuje strane mudžahedine za rat protiv Sovjeta u Avganistanu. Ideja za osnovanje MAK-a nalazila se u projektu Badr. Badr projekat bio je pokušaj da se podstakne saradnja između avganistanskih mudžahedinskih stranaka tako što bi se njihovi pripadnici zajedno obučavali, a Azam bi bio "duhovni lider" logora. Pošto je znao da je više arapskih džihadista bilo spremno da se bori i da se nalaze na pakistanskoj strani, odlučio je da ih uključi u obuku zajedno sa avganistanskim mudžahedinima. Tako je Badr projekat poslužio integraciji arapskih boraca među avganistanske mudžahedine. Istovremeno, stvorio je mrežu iz koje je iznikao Uslužni biro.

Glavna prepreka je na početku bilo finansiranje. Azam nije imao nikakav sopstveni novac, a postojeći donatorski tokovi bili su usmereni na avganistanske mudžahidine. Na njegovu sreću se "džihadski kapitalista za rizik" pojavio tog proleća u Pešavaru a zvao se Osama bin Laden. Dvadesetsedmogodišnji sin najuspešnijeg građevinskog magnata Saudijske Arabije imao je pristup značajnim resursima. Pored uštede, Bin Ladin je dobijao godišnju porodičnu stipendiju od oko 200.000 dolara. To je bio dodatak novcu koji je on mogao da dobije od svoje bogate porodice i prijatelja u kraljevstvu. On je bio čovek koji je lako mogao da stavi gotovinu na sto iz razloga u koje je verovao.


KLICA AL KAIDE

Bin Laden nije bio novajlija u avganistanskom džihadu. On je od 1979. godine redovno odlazio u Pakistan kako bi dao novac za avganistanske mudžahidine preko Jamaat e Islami, pakistanskog ogranka Muslimanske braće. To je bila samo finansijska podrška jer, kako svedoči sam Osama bin Laden, islamske zemlje nisu imale zvaničan stav prema Avganistanu. I u Saudijskoj Arabiji je vladao opšti oprez "jer nismo bili upoznati sa džihadom ili oružanom podrškom pa smo tajno otišli i tajno se vratili", naveo je Bin Laden. To je trajalo sve do 1984. godine. Do tada se Bin Laden nije pojavljivao u Pešavaru, jer su saudijske vlasti i njegova majka bile protiv. Tek kada je u maju 1988. ubijeni i raskomadani saudijski novinar Gamal Kašogi o njemu objavio seriju tekstova u "Al Majali" i "Arab njuzu", Osama bin Laden je za "avganistanske Arape" postao obavezan lik sa postera.

Azam je ubedio Bin Ladena početkom 1984. da poseti Pešavar i to je bila prelomna tačka u Bin Ladenovom uključivanju u avganistanski džihad. Bin Laden je predložio da se obrazuje biro koji bi primao arapske dobrovoljce i da potpuno snosi troškove za 50–60 arapskih porodica koje bi Azam izabrao. Azam je u septembru 1984. počeo praktičan rad na stvaranju Uslužnog biroa zajedno sa nekolicinom arapskih sunarodnika koji su bili uključeni u Badr projekat. Abdula Azam je nesumnjivo bio najuspešniji promoter avganistanskog džihada u međunarodnoj muslimanskoj javnosti i njegovi napori doveli su veliki broj mudžahedina u Pešavar, tokom druge polovine 1980-ih godina.

Tokom rata protiv Sovjeta u Avganistanu, Uslužni biro igrao je minimalnu ulogu, obučavajući malu grupu od 100 mudžahedina za rat, ali sa prikupljenih milion dolara iz muslimanskih izvora. Biro je održavao veoma bliske odnose s pakistanskom obaveštajnom službom ISI, preko koje je obaveštajna služba Saudijske Arabije Al Mukhabarat Al A’amah usmeravala novac mudžahedinima. MAK je plaćao avionske karte novim regrutima koji su leteli na obuku u Avganistan. Biro je takođe blisko sarađivao sa grupacijom Gulbidina Hekmatjara Hezb e Islami koja je delovala u grupi poznatoj kao Pešavar 7.

Azam se, međutim, razlikovao od vođa drugih grupa u razmišljanju kako je najbolje da se ovi dobrovoljci stave u službu avganistanske borbe. Sajaf i Hekmatjar, iako su bili prezadovoljni zbog finansijske podrške koju su privukli Azam i njegova organizacija, nisu hteli da uključe neproverene i suvišne strance u stvarne bitke u Avganistanu. Kako su gostinske kuće u Pešavaru i kampovi za obuku u pakistanskim plemenskim područjima MAK-a bili prepuni novodošlih arapskih boraca, sve veći broj ovih ljudi bio je frustriran ograničenim kapacitetima MAK-a da olakša pristup ratištu.

Ova frustracija je na kraju dovela do raskola između Azama i njegovog bogatog pokrovitelja Osame bin Ladena, koji je u Paktiji osnovao logore koji će prerasti u Al Kaidu. Ovi logori nalazili su se duž linija snabdevanja Hakanija i blizu mesta epskih borbi Hakanija protiv sovjetskih snaga. Tako je u Paktiji pod kontrolom Hakanija, a ne u Pešavaru, obavljena međunarodna mobilizacija kojoj je Azam dao signal i koja se pretvorila u globalni džihadistički pokret.

MAK je bio preteča Al Kaide i bio je od ključne važnosti za stvaranje mreže podrške i regrutovanja kojom se koristila Al Kaida 1990. godine. To je bila militarizovana humanitarna organizacija. Kada je krajem 1980. Azam upitan kako je Uslužni biro doprineo džihadu, on je ponudio 13 razloga, a prvi je da je pitanje islamskog džihada u Avganistanu pretvorio u "globalni islamski problem". Nije bio zanemarljiv ni rad na prikupljanju podataka o tome šta se doista događa u Avganistanu. Da bi to ostvario, slao je misije ili "karavane", kako ih je zvao, koje je činilo nekoliko arapskih mudžahedina u pratnji Avganistanaca koji su bili vodiči u različite delove unutrašnjosti zemlje.

Azamovom likvidacijom 1989. uz pomoć 20 kilograma trotila u jednom automobilu, okončana je prva faza globalizacije džihada, ali ona nije prestala. Azam je dobio naslednika, jednog od regruta iz svojih borbenih kampova.

(nastavak u sledećem broju)

Iz istog broja

Mađarska – Poseta pape

Propoved u oko Viktora Orbana

Gabor Bodiš

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu