Amerika na kauču

Zarazu kovidom-19 prati „koronafobija“, koja takođe proizvodi štetne posledice. Istraživači u Americi i Kanadi uočavaju raširene i raznorodne manifestacije zarazne strepnje: ljudi kompulsivno proveravaju da li ima potencijalnih pretnji povezanih s pandemijom i opsesivno konzumiraju vesti i lažne vesti koje prenose mediji, internet, prijatelji ili medicinsko osoblje, plaše se od infekcija nakon dodira sa bilo kakvom površinom. Ljudi se brinu zbog ekonomskih posledica pandemije. Boje se da će doći do poremećaja u lancu snabdevanja. Strahuju da će biti pljački ili nereda. Sumnjaju da stranci nose infekciju (ksenofobija povezana s bolešću).

Posledice anksioznosti uočavaju se u velikom luku od Parkisonove bolesti do psorijaza. Uočeni su i simptomi traumatskog stresa povezanog sa kovidom-19 (npr. neželjene nametljive misli ili noćne more).

Oni koji su odvojeni od porodice tokom pandemije mogu da budu pod ogromnim emocionalnim teretom i rizikuju poremećaj metabolizma sa lošim ishodom. One koji svakodnevno obavljaju bolničke dužnosti i moraju da se vrate kući mori duboki strah da će preneti bolest na članove porodice. Osećaj ranjivosti pojavljuje se i među kliničarima zbog nedostatka adekvatne terapije i preventivnih vakcina, neizvesnog perioda inkubacije virusa, kao i njegovog mogućeg asimptomatskog prenošenja.

U oko 28 odsto populacije Kanade i Sjedinjenih Američkih Država uočava se povišena anksioznost, a kod 22 odsto ljudi i klinički simptomi depresije. Na tzv. PHK-4 skali (depresija i anksioznost), normalni nivo anksioznosti ima 54 odsto ljudi, blage simptome 23 odsto, umerene simptome 13 odsto, a teške simptome 10 odsto slučajeva. To su nalazi istraživanja koje je podržao Kanadski institut za istraživanje zdravlja Univerziteta Regina na reprezentativnom uzorku iz Kanade (3479) i SAD (3375).

Ta studija sprovedena tokom ranih faza pandemije u SAD i Kanadi, u kojima su mnogi ljudi bili u emocionalnoj nevolji, uočava ono što je uočeno u kineskim studijama koje pokazuju da je otprilike 25 odsto opšte populacije Kine doživelo umereni do teški nivo anksioznosti kao reakciju na kovid-19.

Slični su i nalazima tokom epidemije SARS 2003. i pandemije H1N1 2009. I u ranijim istraživanjima reakcija na katastrofe (npr. zemljotresi, požari, poplave) uočeno je da je u prirodnim katastrofama većina ljudi otporna na stres, mada je značajna manjina sklona psihopatologiji koja je sa stresom povezana.

DVA LICA STRAHA

U izveštaju o stanju svesti u Americi neprofitne organizacije Mental Health America uočeno je da je od sredine februara do sredine marta, nedeljno prepisivanje antidepresiva, lekova za smirenje i tableta protiv nesanice povećano za 21 odsto. Za nove pacijente napisano je 78 odsto takvih recepata, što je verovatno povezano sa strepnjom zbog kovida-19.

Studije prethodnih epidemija i pandemija pokazuju da je anksioznost važan pokretač ponašanja. Manje je verovatno da će ljudi koji imaju premalo anksioznosti zbog epidemije virusa poslušati higijenske savete (npr. pranje ruku), ili da će se pridržavati preporuka za fizičko distanciranje i manje je verovatno da će biti vakcinisani ako vakcina bude dostupna.

S druge strane, verovatnije je da će se ljudi koji osećaju preteranu anksioznost pridržavati preporuka o socijalnom distanciranju, ali oni mogu biti i skloniji socijalno destruktivnom ponašanju, paničnoj kupovini i nepotrebnom odlasku u bolnice i klinike kada pogrešno protumače svoje lakše bolesti kao znake ozbiljne infekcije, konstatuju psihijatar Stiven Tejlor i urednik kanadskog medicinskog magazina „Journal of Anxiety Disorder“ Goron Asmundson.

CENA KARANTINA

Grupa autora iz američkog Nacionalnog centra za biotehnološke informacije je u jednom članku o psihosocijalnim posledicama kovida-19 ukazivala da karantin, koji su kao osnovno sredstvo za ranu kontrolu bolesti primenjivale mnoge zemlje, može da ima mnogostruke posledice po mentalno zdravlje, lično i kolektivno blagostanje.

Psihološki uticaj karantina može varirati od neposrednih posledica, poput razdražljivosti, straha od zaraza i širenja infekcije na članove porodice, gneva, zbunjenosti, frustracije, usamljenosti, uskraćivanja, anksioznosti, depresije, nesanice, očaja, do krajnjih posledica kakva je samoubistvo. Nametnuti karantini mogu proizvesti masovnu histeriju zbog osećaja zatvorenosti i gubitka kontrole i stigmatizacije izolovanih.

U slučajevima izolacije pojačava se anksioznost zbog neizvesnosti u vezi sa sopstvenim zdravstvenim stanjem i pokazuju se opsesivno-kompulzivni simptomi, pa i simptomi postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) koji su povezani sa trajanjem karantina. Te nevolje se mogu intenzivirati ako je porodicama potrebno razdvajanje, ako vlada neizvesnost zbog napredovanja bolesti, nedovoljnog snabdevanja osnovnim potrepštinama ili zbog finansijskih gubitaka.

Na kraju, sve ovo može rezultirati društvenom neposlušnošću, neodgovornim ponašanjem i slabom socijalnom percepcijom rizika zbog nejasnih informacija i nepravilne komunikacije. Pomenuta grupa autora iz američkog Nacionalnog centra za biotehnološke informacije preporučuje da se uradi dodatna kritička analiza psihe ovakvih prestupnika.

Oni predlažu da se pojašnjavanjem preko masovne komunikacije podstakne altruističko ponašanje prema samoizolaciji i dobrovoljnom karantinu kako bi se minimizirale nevolje i dugoročne komplikacije sa značajnim socioekonomskim nevoljama i finansijskim gubicima.

Sama ideja socijalnog distanciranja ima svoje prirodne limite. Tokom protesta Black Lives Matter „Nešenel džiografik“ je objavio članak u kome se na pitanje zašto se neki ljudi ne mogu odupreti gužvi uprkos pandemiji odgovara: „Krivite evoluciju za našu potrebu da se družimo čak i sa rizikom od kovida-19.“ List citira evolucijskog antropologa sa Univerziteta u Oksfordu Robina Danbara, koji kaže: „Intenzivno smo socijalni, kao i svi primati i majmuni. Zavisimo od saradnje na nivou grupe za rešavanje problema svakodnevnog preživljavanja i uspešne reprodukcije. To je, pre svega, prilagođavanje primata. Tokom pandemije virus korona je iskoristio našu zavisnost od društvenih interakcija za širenje bolesti. Ali u istom tom evolucijskom nagonu nalazi se mogući ključ za olakšavanje socijalne distancije: kako su se primati razvijali u ljude, tako su razvili i sklonost altruizmu i ka zaštiti jednih od strane drugih.“

foto: ap

AMERIČKO STANJE SVESTI

Više od polovine, tačnije 55 odsto od 1500 Amerikanaca koje je u drugoj polovini maja anketirala grupa istraživača sa Univerziteta Čapel hil u Severnoj Karolini i iz Harvardske medicinske škole, izjavljuje da je pod većim stresom bila u maju nego što je bila u januaru pre pandemije. U tom istraživanju 83 odsto ispitanika ostalo je kod kuće nekoliko nedelja tokom pandemije, samo jedan odsto njih kaže da su se testirali, 12 odsto zna nekoga ko je umro od virusa, a 38 odsto je izgubilo posao ili je smanjilo porodične prihode. Istraživači nisu očekivali toliki izliv emocija. Skoro 7 od 10 zaposlenih obuhvaćenih istraživanjem koje je sprovela platforma za mentalnu podršku Ginger kaže da je pandemija kovida najstresniji događaj u njihovoj profesionalnoj karijeri.

Trećina ispitanika izveštava da je neko iz njihove porodice izgubio prihod ili posao.

Oko 66 odsto ispitanika kaže kako je veoma zabrinuto za zdravlje i bezbednost prijatelja ili članova porodice, a 57 odsto njih je zabrinuto za vlastito zdravlje. Oko 58 odsto je frustrirano zbog toga što ne može da nastavi normalne aktivnosti. Zbog mogućeg sloma društva brine 56 odsto. Za lične finansije strepi 53 odsto, a 53 odsto njih kaže da im je sve to dosadilo.

Većinu u toj grupi čine stariji od 50 godina i Hispanoamerikanci, pokazuju nalazi istraživanja centra Pju na 9654 odrasla u SAD, sprovedenog od 4. do 10. juna 2020. godine. Istraživači su bili iznenađeni obimom emocionalnog uticaja pandemije.

Otprilike četiri do deset crnaca (42 odsto) i azijskih Amerikanaca (36 odsto) kažu da zbog svoje rase ili etničke pripadnosti brinu mnogo ili prilično da bi drugi ljudi mogli biti sumnjičavi prema njima ako nose masku ili prekrivaju lica kada su u prodavnicama ili drugim preduzećima. Samo 5 odsto belih odraslih osoba kaže da ima takve zebnje.

Oko 58 odsto azijskih Amerikanaca i 45 odsto crnaca kaže da se nakon izbijanja pandemije virusa korona češće nego ranije dešava da ljudi izražavaju rasističke poglede prema njihovoj grupi. Na užas rasne netrpeljivosti je, uostalom, tokom pandemije vidno ukazivala erupcija besa u desetinama američkih gradova nakon smrti crnca Džordža Flojda, koga je u Mineapolisu 25. maja 2020. ubio beli policajac.

Sistemskom rasizmu pridružio se i kovid-19, za koji se verovalo da nikoga ne diskriminiše, ali se to pokazalo kao pogrešno: u Njujorku je dramatično uvećan broj crnih i tamnoputih pacijenata, uslužnih radnika sa manjim primanjima, vozača, isporučilaca, policajaca, radnika podzemne železnice, koji nemaju taj luksuz da rade od kuće. U nekoliko država je takođe otkriven veliki disparitet između broja belih i crnih pacijenata.

UVREĐEN IMPERIJALNI PONOS

U takvoj pandemijskoj socijalnoj napetosti i konfuziji neuspešnog nošenja s pandemijom, praćenoj trgovinskim ratom, haotičnom izbornom kampanjom i krizom liberalnog globalizma, potencijalno opasne komplikacije donosi i američki uvređen nacionalni ponos zbog ugroženog imperijalnog prestiža.

Amerikanci su veoma kritični prema načinu na koji se Kina suočila sa pandemijom virusa korona, pa se sa njom otvaraju razni frontovi. Skoro dve trećine Amerikanaca (čija zemlja je do 13. jula imala 3.481.680 obolelih, 138.291 umrlih od kovida-19, ili 418 na milion stanovnika) kaže da Kina (koja ima tri mrtva na milion stanovnika) nije dobro savladala pandemiju. Njen učinak ocenjuju najgorim (zajedno sa Italijom) među šest zemalja u anketi iz aprila i maja.

Nepovoljno mišljenje o Kini u SAD dostiglo je vrhunac od kada je istraživački centar Pju započeo anketiranje o ovoj temi 2005. godine. Oko dve trećine (66 odsto) odraslih u Americi je u martovskom istraživanju reklo da ima negativan pogled na Kinu, što je za gotovo 20 procentnih poena više nego na početku rada Trampove administracije.

Šest od deset Amerikanaca smatra kako njihova država ima najjaču privredu na svetu, osam od deset smatra da su SAD vodeća svetska vojna sila, što je porast sa 72 odsto u 2016. godini, ali kao glavnu pretnju za SAD mnogi Amerikanci vide kinesku snagu i uticaj, pokazuju tri nedavna istraživanja centra Pju.

foto: ap

SVETSKI POREDAK IZ VIZURE SAD

Četiri od desetoro (41 odsto) Amerikanaca očekuje da će američki uticaj u svetskim poslovima biti približno isti nakon pandemije virusa korona, 29 odsto kaže da će SAD imati više uticaja, a isto toliko da će američki uticaj oslabiti. Polovina Amerikanaca (velika većina republikanaca, samo četiri od desetoro demokrata) smatra da će međunarodni položaj Kine opadati nakon pandemije virusa korona.

Ipak, otprilike šest od deset ispitanih (62 odsto) smatra da će se mnogi problemi sa kojima su SAD suočene moći rešiti saradnjom sa drugim zemljama. Tu pre svega misle na Veliku Britaniju, koju četvrtina njih (26 odsto) navodi kao svog najvažnijeg partnera. Nemačku kao najvažnijeg partnera navodi samo šest odsto odraslih.

Poslednja u nizu anketa koje su provedene u okviru partnerstva između istraživačkog centra Pju u SAD i Kerber–Stiftung u Nemačkoj pokazuju da se putevi SAD i Nemačke razilaze – ljudi u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj izražavaju različita stajališta o međunarodnim odnosima i globalizaciji.

Nemci, inače, menjaju stavove o tome jesu li za njih važniji bliski odnosi sa SAD ili sa Kinom. Polovina Nemaca je 2019. godine davala prednost SAD, a 24 odsto Kini. Danas 37 odsto Nemaca (za 13 procentnih poena manje) daje prioritet odnosima svoje zemlje sa SAD, dok gotovo ekvivalentan deo njih (36 odsto) daje prednost odnosima s Kinom.

Među Amerikancima praktično nije došlo do promene. Baš kao i 2019. godine, malo više od 43 odsto Amerikanaca kaže da im je važniji bliski odnos sa Nemačkom, dok gotovo isti udeo (44 odsto) i dalje daje prednost odnosima s Kinom.

Amerikanci su ravnomerno podeljeni kada ocenjuju globalnu saradnju (47 odsto pozitivnih prema 44 odsto negativnih ocena). Podeljeni su i u svojim očekivanjima o smeru međunarodne saradnje nakon pandemije: 35 odsto očekuje da će se zemlje usredsrediti na saradnju, 34 odsto ne očekuje promene, a 29 odsto očekuje da će se zemlje usredsrediti na svoje nacionalne interese.