Svet

Na licu mesta: Ukrajinske izbeglice u Poljskoj

Solidarnost, ponos i neizvesnost 2

SVAKODNEVICA POLJSKE: Volonteri na glavnoj železničkoj stanici u Varšavi...

fotografije: momir turudić

Solidarnost, ponos i neizvesnost

Na svakom koraku sreće se “izbeglički pogled”, mešavina izgubljenosti, straha, očaja, uvek i svuda isti, i kod izbeglica iz jugoslovenskih ratova, i onih iz Afrike i Azije i kod onih koji su izbegli iz Ukrajine. To je pogled na koji se čovek nikada ne može navići, koliko god ga puta sreo u životu

Onaj ko se, poput potpisnika ovih redova, posle 35 godina nađe ispred Palate nauke i umetnosti u Varšavi, ovaj grad neće prepoznati. Monumentalni Staljinov poklon Poljacima, sa svojih 237 metara nekada najviša zgrada u Poljskoj, danas deluje kao izgubljen u šumi modernih oblakodera koji ga okružuju.

I ti oblakoderi, i čitav grad, i ostatak zemlje na prvi pogled pokazuju novo lice Poljske, koja se iz depresije realnog socijalizma, ulaskom u Evropsku uniju i očigledno pametno utrošenim svakim centom iz fondova EU, uzdigla u jaku i moćnu državu.

Ta moć, optimizam i ponos vidljivi su na svakom koraku – od starog grada podignutog ponovo sedamdesetih godina prošlog veka, iz pepela u koji je pretvoren posle Varšavskog ustanka protiv nacista 1944. godine, sada ulickanog i prepunog domaćih i stranih turista, do šetališta na obalama Visle na kojima vrvi i zabavlja se nasmejana, moderna mladež. Da je Poljska i jedan od bastiona katoličanstva, podsete često promicanje grupa kaluđerica i murali sa likom pape Vojtile.

IZBEGLIČKI TALASI

Ponos Poljaka dostigao je neslućene visine posle 24. februara i napada Rusije na Ukrajinu, pre svega zbog načina na koji je njihova država reagovala na izbegličku krizu, najveću u Evropi posle Drugog svetskog rata. Mada je teško naći bilo koga ko ne kaže da ih je početak rata iznenadio (“Niko nije verovao da je rat moguć i da je Putin toliko iracionalan, iako su nam naši američki prijatelji davali informacije o tome”, rekao je novinarima iz Srbije Lukaš Jasina, portparol Ministarstva spoljnih poslova), Poljska je munjevito reagovala i trenutno počela da zbrinjava reku izbeglica koja je pristizala preko njenih granica. Prema podacima UNHCR-a, više od šest miliona ljudi izbeglo je iz Ukrajine od početka rata, od toga samo u Poljsku oko 3,3 miliona.

I pre rata je oko milion Ukrajinaca u Poljskoj živelo i radilo, uglavnom poslove za koje nije bilo dovoljno domaće radne snage, poput građevinskih, vožnje taksija i Ubera, i to je sigurno pomoglo da neke od izbeglica imaju oslonac od početka, jer “uvek je lakše kada izbeglica ima nekog zemljaka u državi u koju dođe”, kako ističu poljski zvaničnici, ali i njima, i mnogo većem broju onih koji u Poljskoj nemaju nikoga, poljska država je pružila brzu i impresivnu pomoć. Naročito ako se uzme u obzir da 90 odsto ukrajinskih izbeglica čine žene, deca i stari ljudi – muškarci od 18 do 60 godina ne mogu da napuste zemlju zbog vojne obaveze, a mnogi muškarci koji su radili u Poljskoj su se zbog toga vratili u Ukrajinu.

Vlasti u čitavoj zemlji, poput gradonačelnika Varšave, pozvale su svoje sugrađane da se solidarišu sa Ukrajincima, otvore svoje domove za izbeglice, doniraju novac, neophodne stvari, i Poljaci su se masovno odazvali. No, i organizacija prihvata je savršena, od samog početka.

Na primer, u neposrednoj blizini varšavske Istočne železničke stanice, na koju stižu vozovi iz Ukrajine, otvoren je prihvatno-tranzitni centar za izbeglice, sve je pripremljeno za prvih pet dana od kada je rat počeo. Volonteri su stalno prisutni na stanici, sačekuju izbeglice, pomažu im da dođu do tog centra. U njemu dobijaju prvu priliku za odmor, hranu, medicinsku pomoć, imaju vaj-faj, neophodan da bi se odmah javili svojima. “Prvi odgovor na pitanje ‘Šta vam je potrebno?’ je ‘Ne treba nam ništa’, tek malo kasnije, kada se opuste, ljudi počinju da govore šta im je zaista neophodno”, kažu zaposleni u Centru, gde je, kao i na svim sličnim mestima, pored vladinih službenika i veliki broj volontera, kako iz Poljske tako i iz mnogobrojnih drugih država.

Poslednjih dana, otkako su se ratna dejstva mahom premestila na istok Ukrajine, u Poljsku i u ovaj centar stiže manje izbeglica nego ranije (u celu zemlju oko 20.000 dnevno), ali stižu i dalje. U ovom prihvatnom centru ljudi se ne registruju, to je neka vrsta skloništa za prvu pomoć, odatle idu dalje.

Na primer, do Sajma, takođe pretvorenog u prihvatni centar, u kome se trenutno nalazi oko 5000 izbeglica. Kažu da ih je na vrhuncu tu bilo između osam i devet hiljada, ali da je i sada teško odrediti tačan broj, jer ljudi stalno dolaze i odlaze. Trenutno na Sajam dolazi manje ljudi nego ranije, oko 200 dnevno, ali su zaposleni i volonteri spremni 24 časa.

Pridošli, kao i svuda, dobijaju odmah hranu, okrepljenje, medicinsku pomoć. Hitna pomoć prevozi odmah u bolnice one kojima je neophodno bolničko lečenje, kaže Gražana Sadlovska, medicinski koordinator. Dobijaju i smeštaj i hranu, sve je besplatno.

OSTANAK I ODLAZAK

Centar je mesto za privremeni boravak, ne za stalni. Poljska vlada je od samog početka odlučila da ne gradi stalne izbegličke kampove, smatrajući da to nije rešenje jer ljudi u takvim kampovima ostaju i nema uslova za normalizaciju života. Svako ko želi da putuje u neku drugu evropsku, ali i vanevropske zemlje dobija besplatne karte za prevoz do njih. Odlazi se najviše za Nemačku, ali i za Italiju, Španiju, u skandinavske zemlje, Kanadu, a 3000 Ukrajinaca otišlo je čak i u Japan.

Na Sajmu se trenutno, golim okom, vidi da su tu najduže oni najsiromašniji, koji nemaju kod koga i gde da odu. Mnogo je starih i samih ljudi, kod njih se izgubljenost i očaj najlakše uočavaju, mnogo je Roma. Većina ljudi govori ruski, “spasiba” se čuje na svakom koraku.

Na svakom koraku sreće se “izbeglički pogled”, mešavina izgubljenosti, straha, očaja, uvek i svuda isti, i kod izbeglica iz jugoslovenskih ratova, i onih koji čine neprekidnu reku koja teče iz Afrike i Azije ka Evropi, i kod onih koji su izbegli iz Ukrajine. To je pogled na koji se čovek nikada ne može navići, koliko god ga puta sreo u životu.

Svetlana Šelehanj (47) priča kako je stigla 27. aprila, sa porodicom, sestrom i prijateljima, iz malog mesta Baraklija u blizini Harkova. Kaže da su krenuli kada je zapucalo i ušla ruska voska, da su Rusi delili neke pakete sa konzervama i hlebom kada su mesto osvojili, ali da se tamo još puca. Želi da se vrati kada bude moguće, radila je u depou za izradu motornih vagona u Harkovu, za koji kaže da je “razbomban”.

Čovek iz Azerbejdžana se zatekao slučajno kao turista u Ukrajini, u Krematorsku, kada je rat započeo. Otišao je kod prijatelja u Harkov, povredio je nogu kada je skakao sa drugog sprata zgrade u plamenu spasavajući neku decu. Zahvalan je poljskoj državi što je i njega zbrinula, iako nije izbeglica iz Ukrajine. Čeka da mu porodica pošalje novac da bi mogao da se vrati kući.

Jedan starac priča da su mu sinovi poginuli u ratu u Avganistanu, a žena sada, u bombardovanju…

Sve je čisto, uredno, organizovano, ali to ne može da izbriše mučan utisak privremenog života u kutijama i torbama koje su poređane pored beskrajnog niza kreveta. Mnogo je ljudi koji su u zimskoj odeći i jaknama, u kojima su stigli kada je rat u februaru počeo.

Unutar glavne železničke stanice, u širem centru Varšave, nalaze se mnogobrojni štandovi za davanje svih mogućih informacija o putovanjima na druge destinacije, u Poljskoj, Evropi, Kanadi… Mahom mladi volonteri igraju se sa decom, pomažu starima, poput žene sa štapom koja se, polako, kreće od pulta do pulta.

Ispred stanice pršti život, reka užurbanih putnika, onih “običnih”, izmešana je sa izbeglicama. Na metalnu ogradu oslonjena je žena sa kesom, cegerom i “onim” pogledom, sama. I tu su postavljeni šatori za prihvat izbeglica, osnovnu pomoć, davanje informacija…

UKRAJINA U SRCU

Solidarnost, ponos i neizvesnost 3
…i boje Ukrajine

Ukrajinske i poljske zastave jedne pored drugih vide se na mnogo mesta, kao i bilbordi sa izrazima podrške Ukrajini. Solidarnost i podršku Poljaci iskazuju na bezbroj načina. Restoran Perešćinska, u kome se služi tradicionalna ukrajinska hrana, otvorila je 25. marta Arche grupa, koja se inače bavi hotelijerstvom, da bi u njemu mogle da rade žene iz Ukrajine. Među zaposlenima ima i onih koje nisu radile ranije slične poslove, uče ih u hodu.

Natalija iz okoline Harkova radila je kao vaspitačica. Kaže da su, kada je rat počeo 24. februara, nekoliko dana procenjivali situaciju, razmišljali da li da beže, verovali su da će se možda brzo završiti. Onda su 1. marta usledila dva raketna napada, bez najave. Pet dana im je bilo potrebno da stignu do Poljske, došla je sa sinom, muž je ostao. U međuvremenu, njeno mesto je još sedam puta bombardovano, stalno ga preleću avioni jer je u blizini velika železnička stanica. “Ja sam u Poljskoj imala samo jednu prijateljicu, mnoga rodbina i prijatelji su mi u Rusiji, ali nisam želela tamo da idem. I nikada neću otići, dok se režim ne promeni. Ja sam pravoslavka, vernica, nikoga ne mrzim, stalno govorim sinu da zbog rata ne piše ružne stvari o drugima na društvenim mrežama, ali režim…”, kaže ona.

Dosta ljudi koje zna otišlo je dalje, u Nemačku, Estoniju… “Meni je ovde sve ipak poznatije, sličan je jezik. Puno ljudi se i vraća, nisu se snašli, nemaju novca, razne su ljudske priče”, govori Natalija. Kao i druge izbeglice, kaže da je beskrajno zahvalna Poljskoj i njenim ljudima na pomoći.

Dva dana je bila kod prijateljice, onda je na Fejsbuku našla oglas za smeštaj i iznajmila sobu u stanu u blizini škole, u koju je njen sin odmah pošao. Počeo je i da ponovo trenira fudbal, što je radio i dok su bili u Ukrajini.

ŠKOLE ZA SVE

Solidarnost, ponos i neizvesnost 4
IZBEGLIČKI POGLED: Ukrajinci u Poljskojfotografije: m. turudić

Prihvat ogromnog broja ukrajinske dece u školski sistem Poljske, njih 200.000 (od ukupno oko 700.000, koliko ih je trenutno u Poljskoj), još je jedan ogroman poduhvat koji su vlasti ove države uradile.

Leh Pravha, vojvoda Lubelskog regiona (vojvodstva), jednog od dva poljska regiona koja se direktno graniče sa Ukrajinom, u Srednjoj ekonomskoj školi i gimnaziji u Lublinu objašnjava novinarima iz Srbije da postoje tri oblika obrazovanja dece izbeglica: neki prate nastavu iz Ukrajine onlajn, a škola im omogućava da u njoj koriste kompjutere i besplatan internet; neki idu u školu sa poljskom decom, a neki ne govore dobro poljski pa idu u pripremne grupe. Sve je besplatno, to finansira država. Postoji i program da u školama dobiju posao učitelji iz Ukrajine, neki su već zaposleni kao pomoć poljskim učiteljima, to plaćaju međunarodne organizacije. I roditelji poljske dece mnogo pomažu, kao i mnogobrojne nevladine organizacije. Svi srednjoškolci su u pripremnim grupama, osnovci sporadično, a oni koji su završni razred moći će ovde i da maturiraju.

Ukrajinska deca u ovoj školi su iz Ivano Frankovska, Dnjepra, Harkova… Sa 15-16 godina, imaju onaj isti, pomalo izgubljeni tinejdžerski pogled kao njihovi vršnjaci bilo koje nacije ili vere, bilo gde u svetu, ali njihov je dodatno obogaćen tugom i strahom. Neki su tu sa majkom, braćom, sestrama, a ima i onih kojima su roditelji ostali u Ukrajini. Kažu da su im poneki drugari iz mesta iz kojih su došli u Lublin, ostali su rasejani svuda.

GRANICA SVETOVA

Solidarnost, ponos i neizvesnost 5

Granični prelaz Dorohusk između Poljske i Ukrajine nalazi se u blizini grada Helma. Kilometarski duga kolona automobila, u kojoj je veliki broj šlepera natovarenih polovnim automobilima sa registarskim tablicama zapadnoevropskih država, čeka da pređe u Ukrajinu. Kažu da je Ukrajina dopustila uvoz polovnih automobila i smanjila cenu registracije. Život ipak teče dalje, Ukrajina je ogromna, a na zapadu zemlje nema rata ili ga je malo.

Pukovnik Tomaž Zebinski iz poljske granične policije kaže da je prve nedelje marta samo na tom graničnom prelazu u Poljsku ulazilo 70, pa i 80 hiljada izbeglica dnevno, ali da je taj broj sada manji – 10. maja je tu ušlo je 890 ljudi. Inače, od 24. februara do 10. maja 1.450.000 izbeglica ušlo je u Poljsku samo preko Lubelskog vojvodstva.

“Granična policija je imala malo vremena da se pripremi za tako veliki broj izbeglica”, kaže Zubinski. “Prelazili su i bez pasoša, viza, sa bilo kakvim dokumentom. Bogatiji su dolazili kolima, sirotinja peške, a do granice su se transportovali na različite načine. Inače, pre rata je u Lubelskom regionu radilo oko 80.000 Ukrajinaca. Kada je rat počeo, sudovi ovde su ukinuli sve sudske kazne za one stanovnike Ukrajine koji su ih prethodno u Poljskoj imali, novčane kazne, čak i za one koji je trebalo da idu u zatvor.”

I na ovom mestu su punktovi gde izbeglice dobijaju prvu pomoć, besplatne SIM kartice, tu su prevodioci, volonteri…

Leh Pravha, vojvoda Lubelskog vojvodstva, kaže da se izbeglicama ne nameće kuda da idu dalje, to sami odlučuju. Kada izaberu mesto gde žele da idu, prevoz je besplatan. Iz Helma su vozovi išli za Krakov, Varšavu, do granice sa Nemačkom…

“Kada su izbeglice počele da dolaze, sportske hale i deo škola su pretvoreni u prihvatne centre, ali trenutno nema više od 2000 ljudi u tim centrima, većina su u stanovima”, priča Pravha. “Smeštaj organizuju država i lokalna uprava, hrana i spavanje su besplatni. Veliki broj izbeglica su primile i poljske porodice. Ako im vlasnik stana ne naplaćuje stanarinu, od države dobija 40 zlota (oko devet evra) po osobi dnevno, 120 dana. Osnovna politika je što pre primiti i zbrinuti izbeglice i što pre ih prebaciti tamo gde žele da idu. Za one koji žele da ostanu, politika je da se što pre apsorbuju u poljsku svakodnevicu, da nađu posao, da se deca uključe u obrazovni sistem, da dobiju medicinsku pomoć ako im je potrebna, da se što pre stabilizuju i da se ne sele mnogo puta, da rade u svom sektoru.” (Podaci su različiti, što je razumljivo s obzirom na broj ljudi, i kažu da je između 100 i 400 hiljada ukrajinskih izbeglica našlo posao i počelo da radi.)

Leh Pravha kaže da je osnovna postavka da ukrajinske izbeglice nemaju veća, ali ni manja prava nego stanovnici Poljske. “Oni su naši gosti, tražimo za njih objekte, škole, radna mesta.”

Obrazovanje i lečenje su besplatni, od osnovnih do specijalističkih pregleda. Izbeglice primaju istu socijalnu pomoć kao i Poljaci, kao i mesečnu pomoć za svako dete od 5000 zlota (jedan evro je oko 4,6 zlota); jedina razlika je jednokratna pomoć od 60 evra. Oni koji žele da ostanu u Poljskoj dobijaju lični broj, uz koji mogu da se legalno zaposle ako žele.

NEIZVESNA BUDUĆNOST

Solidarnost, ponos i neizvesnost 6

Lukaš Jasina, portparol Ministarstva spoljnih poslova (inače po ocu srpskog porekla), u razgovoru sa novinarima iz Srbije rekao je da je celo poljsko društvo emotivno uključeno u sve što se dešava, i da su poslednjih nekoliko meseci najteži trenuci u životu Poljaka od Drugog svetskog rata. “Kao Poljak sam ponosan na naše društvo zbog njegove reakcije na ovu krizu, i ja i svi Poljaci”, dodaje on.

Međutim, pominje i ono što prati velike katastrofe koje dugo traju: “Posle šest-sedam nedelja znali smo da nam treba više novca, potrošili smo više od šest milijardi evra. Druge evropske zemlje nisu toliko otvorene za toliki broj ljudi. Videćemo kako će ovo funkcionisati. Tu smo nakon dva meseca entuzijazma, ali možda nekoliko meseci udaljeni od krize. Međutim, i dalje ne želimo da raseljavamo te ljude, oni mogu da se sele kad god žele, i dalje smo otvoreni za ukrajinske izbeglice i potrudićemo se da se ne nađemo u toj situaciji. Ali ne možemo zaposliti dva miliona ljudi, niko ne zna kako će se situacija razvijati, i ekonomska i svaka druga”, smatra on.

Lukaš Jasina kaže da Poljska pomaže Ukrajini u borbi za njenu nezavisnost. “Više od polovine poljskog vazdušnog prostora je zatvoreno zbog preletanja NATO aviona, aerodromi u Lublinu i Žešovu su glavne tačke aktivnosti NATO-a. Mislim da je jedina osoba koja može da zaustavi rat Vladimir Putin, i nismo sigurni da on to želi, valjda samo Makron u to veruje. Spremni smo za dug rat.”

Na pitanje novinara da li u Poljskoj postoji strah jer je zemlja “na prvoj liniji”, Jasina odgovara: “Sećam se da je kada su Amerikanci bombardovali Beograd jedna raketa pogodila Sofiju greškom. Nismo sigurni da Rusija neće napraviti takvu grešku u ovom ratu jer su vrlo blizu. Da, bojimo se, znamo za veoma nerazumne odluke Kremlja, i ovi ljudi su sposobni da izazovu još sukoba, ali mi moramo da se branimo i NATO je naš način da se branimo.”

Dodaje da se iz Rusije i Belorusije čuje da to predstavlja opasnost po njih, ali da “mi nismo započeli sukob invazijom”, i da Poljska uvek podržava mir, ali da mir ne znači kapitulaciju. “Niko ne zna šta će biti dalje, možda bude eskalacija i ovde dođe još više ljudi iz Ukrajine, a možda se većina vrati.”

Pomoć EU, UNHCR-a

“Oko 3,3 miliona izbeglica iz Ukrajine je došlo u Poljsku, oko 1,2 miliona se vratilo. Teško je oceniti tačno, ponekad se vrate samo da pokupe stvari, dovedu nekoga, pa opet dođu u Poljsku”, kaže portparol Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) u Poljskoj Rafal Kostžinski. “U Poljskoj Ukrajinci ne traže azil jer im domaćini već pružaju socijalnu i zdravstvenu zaštitu, imaju mogućnost da odmah dobiju posao, a kada bi ušli u azilnu proceduru, morali bi da na to čekaju šest meseci. Pa ipak su izbeglice, ko god je došao posle 24. februara, i bez zvaničnog papira.”

“U krizama kao što je ova država ne može sama”, smatra Kostžinski, pominjući različite vrste pomoći koju u Poljskoj od UNHCR-a dobijaju ukrajinske izbeglice, poput keš pomoći.

Pomoć u novcu, opremi i svemu što je potrebno stiže Poljskoj i od Evropske unije, ali i Ukrajini. Ukrajina je kroz Mehanizam civilne pomoći EU dobila 28.000 tona pomoći uključujući mobilne bolnice, medicinsku pomoć, lekove. Kroz program MedEvac 299 bolesnih ljudi iz Ukrajine evakuisano je u 11 zemalja.

Energetska nezavisnost od Rusije uz pomoć EU

Jedna od stvari koje Poljaci sa ponosom ističu jeste da je Poljska uspešno završila svoj plan diverzifikacije nabavke energenata, i da je u tom pogledu sada nezavisna od Rusije. Taj plan je počeo da se realizuje početkom 2011. godine, pre toga je 2009. bilo problema oko snabdevanja iz Rusije, koji su se ponovili 2014. godine, rekao je srpskim novinarima Pavel Pikus, direktor Odseka za elektroenergetiku i gas pri Ministarstvu ekologije i energetike.

Izgrađen je gasovod koji je Poljsku povezao sa Norveškom, konekcija sa Litvanijom i njenim LNG terminalom, a Slovačka je preko Poljske takođe povezana. Poljska je od Gasproma 2015. godine nabavljala 72 odsto gasa, ali kada je 27. aprila ove godine Rusija obustavila isporuku gasa Poljskoj, on joj više nije bio potreban jer je diverzifikaciju završila.

“Svaka zavisnost u snabdevanju je loša”, kaže Pikus. “Trajalo je deset godina, mnogo novca je utrošeno, bio je to ogroman poduhvat, ali isplatilo se i uspelo je.” Ističe i da bez Evropske unije, koja je ceo proces kofinansirala, ne bi bilo moguće da se taj proces do sada završi.

Iz istog broja

Intervju: Neven Anđelić, ekspert za međunarodne odnose

Navlačenje nove “gvozdene zavese”

Nedim Sejdinović

Rat u Ukrajini

Pad Marijupolja i tenkovska groblja

Aleksandar Radić

Mediji u Rusiji

Putin i njegovi novinari

Ilija Vukelić

Sociologija pandemije

Kako je Amerika izgubila milion ljudi zbog kovida

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu