Svet

Istočna kriza

Senka ratne farse 2

MEDIJSKA HISTERIJA PRELIVENA NA ULICU: Kijev

fotografije: ap photo

Senka ratne farse

Vojni manevri traju, avioni bruje, tenkovi ostavljaju tragove u snegu, pregovori se nastavljaju, uz “ratno buđenje” Evropljana i odbranu mirnog Kijeva “ratnom” diplomatskom evakuacijom

Volter Lipman je bio u pravu kada je rekao da mediji nisu podesni za vođenje javnih poslova, jer je suština medija euforija, egzaltacija i preterivanje. Dokaz je aktuelna ratna groznica “Rusi dolaze”, koja traje nedeljama, po predviđanjima neimenovanih obaveštajnih procena, a u medijima doživljava klimaks. Blumberg je upozorio da Rusija može da napadne Ukrajinu 15. februara, drugi su tvrdili da će to uslediti 16. februara. “Vašington post” je pisao da će “ruske rakete i avioni verovatno pogoditi ciljeve duboko u Ukrajini, a da će Kijev odgovoriti pokušajem da brzo ubije što više ruskih vojnika u graničnim bitkama”. “Gardijan” je citirao britanske obaveštajce, da će Moskva prvo udariti na “vojne ciljeve”, zatim opkoliti Kijev i “verovatno druge veće gradove”, pa poslati agente FSB-a, naslednika KGB-a, da instaliraju prorusko vođstvo u Kijevu. Tako bi oni da su Putin.

RATNO BUĐENJE U EVROPSKOJ UNIJI

Senka ratne farse 3
NEĆEMO VAS BRANITI: Američka vojska u Evropi

Na javno mnjenje u Evropi, saga zapadnih medija ostavila je utisak o borbi Davida (Ukrajine) protiv Golijata (Putina), uz refren koji moćno zvuči u TV hedovima: Russian, agression, Russian, agressionsanctions, sanctions, sanctions. U januarskoj studiji Pju risrč centra, 49 odsto američkih ispitanika je reklo da Rusiju smatra rivalom, 41 odsto neprijateljem, a samo sedam odsto partnerom mada, sudeći prema nedavnoj anketi Convention of States Action, samo 15,3 odsto Amerikanaca podržava da se američka vojska angažuje u Ukrajini u slučaju ruske invazije.

Sociolog Ivan Krastev šef sofijskog Centra za liberalne studije i saradnik bečkog Instituta za humanističke nauke, i Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, uočili su indicije o “ratnom buđenju” javnog mnjenja u EU. Oni taj zaključak donose na osnovu rezultata ankete koja je januara 2022. sprovedena u Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Rumuniji i Švedskoj. Nalaze da u javnom mnjenju tih zemalja, koje zajedno čine skoro dve trećine stanovništva Evropske unije, preovlađuje stav da rat u Evropi više nije nezamisliv. Sedamdeset tri odsto ispitanika u Poljskoj, 64 odsto u Rumuniji, 55 odsto u Švedskoj, 52 odsto u Nemačkoj, 51 odsto u Francuskoj i Italiji i 44 odsto u Finskoj smatra da je ruska invazija na Ukrajinu verovatna.

Dok većina Evropljana veruje da Ukrajinu treba braniti, među njima postoje velike razlike oko toga kako to učiniti. Dok 65 odsto Poljaka veruje da bi Poljska trebalo da stane u odbranu Ukrajine, među ispitanicima u Finskoj, Italiji i Nemačkoj preovladava stav da njihove zemlje to ne bi trebalo da čine. Većina ispitanika kao glavne branioce Ukrajine pre vidi EU (80 odsto) i NATO (79 odsto), naročito u Poljskoj, Nemačkoj, Rumuniji i Italiji), nego svoju zemlju.

Po mišljenju Evropljana, NATO pak više nije samo drugo ime za Sjedinjene Države, koje se, kako zapaža Kostev, doživljavaju kao “evropska sila sa skraćenim radnim vremenom”.

U svim anketiranim zemljama, osim Poljske i Rumunije, više ispitanika veruje da je Nemačka u boljoj poziciji od SAD da zaštiti interese građana EU, ako Rusija ponovo napadne Ukrajinu, ali je pitanje da li su Nemci voljni da to čine.

Anketa Dojčlandtrenda pokazuje da se za nove ekonomske sankcije Rusiji u slučaju njenog napada na Ukrajinu opredeljuje 43 odsto Nemaca, protiv je 44 odsto; za naoružavanje Ukrajine je 20 odsto Nemaca, protiv 71 odsto.

Šest od deset (57 odsto) Nemaca je za opstanak gasovoda Severni tok 2 – koji je Blinken opisao kao “ognjište” za pritisak na Rusiju, a Bajden rekao da ga u slučaju ruske agresije neće biti – a protiv je 29 odsto.

MIS LIZ TRAS BRANI VORONJEŽ

Istraživanje Kosteva takođe dokazuje da za Evropljane Bregzit znači Bregzit. Bez obzira na medijski eksponiranu demonstraciju namere Britanaca da u Ukrajini od Rusa brane Evropu, koju su napustili, veoma mali broj građana u Evropi vidi takvu zaštitničku ulogu Velike Britanije – izuzetak je samo većina ispitanika u Poljskoj (66 odsto) i Švedskoj (52 odsto).

Rusi su, inače, najinspirisanije opisivali pritisak koji je na njih vršila baš šefica britanskog Forin ofisa Liz Tras, koja je na zatvorenom delu sastanka s ruskim ministrom Lavrovom tražila povlačenje ruske vojske sa položaja na granici sa Ukrajinom, na šta joj je ruski ministar Sergej Lavrov uputio pitanje da li ona priznaje ruski suverenitet nad regionom Rostov i Voronjež.

“Velika Britanija nikada neće priznati ruski suverenitet nad ovim regionima”, odgovorila je energično mis Tras. Posle je objašnjavala za portal RBC da joj se učinilo da ministar Lavrov govori o delu Ukrajine. Lavrov je posle taj diplomatski “dijalog” nazvao razgovorom nemog sa gluvim.

RUSI DOLAZE, A JENS PLOJTNER ŠETA KUČE

U takvoj atmosferi, agencija АFP je javila da je predsednik Francuske Еmanuel Makron “postigao svoj cilj i doprineo napretku u smanjenju tenzija oko Ukrajine, posle šestočasovnog razgovora s Vladimirom Putinom i potonjih sat i čedrdeset minuta dugog razgovora sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim”.

Dan posle te optimističke najave, Putinov izaslanik Dmitrij Kozak je razočarano rekao da su pregovori u Nomadskom formatu u Berlinu propali zato što predstavnik Ukrajine nije hteo da prihvati obavezu Kijeva da razgovara s vlastima Donjecke i Luganske oblasti, francuski predstavnik se nije mnogo trudio, a predstavnik Nemačke Jens Plotner, posle devet sati ubeđivanja, negde oko ponoći iznenadio je svoje kolege izjavom da je vreme da prošeta svog psa(!).

Deputati ruske Državne dume su 15. februara usvojili rezoluciju kojom se predsedniku Ruske Federacije upućuje predlog o neophodnosti priznanja Donjecke i Luganske narodne Republike, radi zaštite žitelja kojima su nužne pomoć i podrška, pošto Kijev već sedam godina ne poštuje Minske sporazume. U Donbasu živi oko 2.200.000 stanovnika – 51 odsto Rusa, od kojih je oko 700.000 dobilo ruske pasoše, 44 odsto Ukrajinaca, nešto Grka, Belorusa i drugih.

Tu rezoluciju su 19. januara predložili poslanici Komunističke partije Ruske Federacije, a iz Kremlja su do sada uzdržano reagovali na tu inicijativu, zbog toga što bi takvo rešenje kompromitovalo status Rusije kao garanta Minskih sporazuma, koje je prihvatio Savet bezbednosti UN.

“Komersant”, naime, procenjuje da bi vraćanje Donbasa Ukrajini u strogom skladu sa sporazumima iz Minska na duže vreme zatvorilo Kijevu put u NATO, a Rusija bi indirektno dobila pravno obavezujuće garancije da Ukrajina neće ući u NATO, na šta Vašington i NATO direktno ne pristaju.

ODBRANA UKRAJINE EVAKUACIJOM

Da li zbog stvarne bojazni da se ne ponovi avganistanski haos, da li zbog pritiska na Ruse, da li zbog pritiska na Ukrajince da prihvate da razgovaraju s Donbasom, tek američka ambasada u Kijevu je saopštila da će diplomatsko osoblje, sem onog najnužnijeg, povući iz Kijeva u zapadni grad Ljvov, blizu granice sa Poljskom, koji je priključen SSSR-u 1946. godine, a sada je gnezdo radikalnih ukrajinskih nacionalista. I britanska ministarka spoljnih poslova je za Skaj njuz izjavila da je deo britanskih diplomatskih službenika prebačen u Ljvov. Rusija je takođe odlučila da značajno smanji osoblje svoje ambasade u Kijevu i generalnih konzulata u Lavovu, Odesi i Harkovu, uz sarkastične komentare da su američke i britanske kolege “očigledno svesne da se u Ukrajini spremaju neke vojne akcije koje mogu značajno da komplikuju bezbednosnu situaciju”.

Na pitanje da li će za evakuaciju Amerikanaca iz Ukrajine biti upotrebljeno oko 3000 specijalaca koje su SAD tokom razgorevanja krize poslale u Poljsku i Rumuniju, Bajden je odgovorio negativno.

Ministarstvo odbrane SAD je u međuvremenu naredilo da Ukrajinu hitno napusti 160 američkih vojnih savetnika, koji su tamo stigli u novembru. Za taj detalj uhvatio se Bajdenov kritičar sa desne strane političkog spektra Taker Karlson, komentator Foks njuza: “Neće biti nikakvih američkih snaga koje kreću u Ukrajinu. To nam je rekao Džo Bajden, i to je umirujuće čuti. Sačekajte trenutak! To nije istina… Foks njuz je upravo saznao da se u Ukrajini već nalazi više od 300 američkih vojnika. Sada ih Džo Bajden naziva ‘vojnim savetnicima’, baš kao što smo to činili u Vijetnamu. Vojnici, savetnici, zaista, u čemu je razlika?”

Ispostavilo se da u Ukrajini ima mnogo “savetnika”. Britanci su najavili da će povući svoje vojne instruktore.

ZIMSKI MANEVRI

Senka ratne farse 4
POKAZIVANJE MIŠIĆA: Ruske vojne vežbe

Kulminacija medijskog uzbuđenja zbog “verovatnog” napada na Ukrajinu iz tri pravca podudarala se s početkom rusko-beloruske vojne vežbe “Savezna rešenost – 2022”, koja traje od 10. do 20. februara na pet poligona, uglavnom na zapadu i jugozapadu Belorusije. Jedan poligon je blizu grada Gordno, na tromeđi Poljske, Belorusije i Litvanije, koji “gleda” na Kalinjingrad, jedan u Brestu na belorusko-poljskoj granici, koji je zbog otpora nacističkoj invaziji u junu 1941. u Sovjetskom Savezu nazvan “tvrđava Brest”.

Ministarstvo odbrane Ruske Federacije saopštilo je da su na te vežbe u Belorusiju iz Sibira i Dalekog istoka prebačeni lovci Su-35, jurišni avioni Su-25SM, sistemi S-400 i Pancir-S. U vežbama učestvuju jedinice Vazdušno-desantne vojske, Korpusa marinaca i artiljerije, ruski strateški bombarderi – nosači raketa Tu-22M3 dugog dometa učestvuju u zajedničkim graničnim patrolama sa beloruskim vazduhoplovstvom, kako ponekad uz granice povremeno patroliraju i teški bombarderi SАD.

Rusi tvrde da su to vežbe “suzbijanja i odbijanja spoljne agresije, suprotstavljanja terorizmu i zaštiti interesa države”. Treba podsetiti da je tim manevrima prethodila kratkotrajna intervencija ruske vojske (zajedno sa jedinicama drugih članica Organizacije za kolektivnu bezbednost) tokom krize u Kazahstanu, na poziv kazahstanskog predsednika Tokajeva, posle koje su se te jedinice vratile u Rusiju.

Senka ratne farse 5

To je deo vežbi velikih razmera koje se po Putinovoj naredbi od decembra 2021. održavaju u ruskom Zapadnom vojnom okrugu i u gotovo svim flotama – u Barencovom moru, Crnom moru, Baltičkom moru, Pacifičkoj floti (kojoj se u ruskim vodama navodno bila približila američka podmornica klase “Virdžinija”, o čemu je javljeno bez dramatizovanja).

Ambasador Rusije u Evropskoj uniji Vladimir Čižov kaže u intervjuu za “Gardijan” da je broj ruskih vojnika na granici s Ukrajinom ekvivalentan broju vojnika angažovanih u manevrima “Zapad 21” u septembru prošle godine, no da Zapad tada ni reč nije rekao.

Аndrej Nizamutdinov, vojni izveštač agencije TASS, objašnjava kako tih 100.000 ruskih vojnika koji su toliko zabrinuli Zapad nije raspoređeno u neposrednoj blizini granice sa Ukrajinom, koja je duga oko 2000 kilometara, već u mestima stalnog razmeštaja, koja su često od Ukrajine udaljena 200-300 kilometara. Zvanični predstavnik Ministarstva odbrane Rusije, general-major Igor Konašenkov, 15. februara rekao je da su neke jedinice Južnog i Zapadnog vojnog okruga, koje su 25. januara prošle proveru borbene gotovosti u uslovima kriznih odnosa sa NATO, počele sa utovarom u vozila na železnički i drumski transport, i će toga dana početi da se kreću u svoje vojne garnizone (uključujući i udaljene).

PUTINOV NALOG 2021. GODINE

Iz toga proizilazi da su te vežbe služile za pokazivanje snage u pregovorima s Alijansom, po američkom principu “nosi palicu i govori tiho”, a i kao odvraćanje Ukrajine od intervencije u Donbasu, na šta Rusi sumnjaju da Zapad ohrabruje Kijev, koji je po njihovim podacima tamo koncentrisao 125.000 vojnika.

Najvažniji cilj tih zapadnih manevara Putin je oglasio javno 18. novembra 2021. godine, kada je na proširenom sastanku ruskog ministarstva spoljnih poslova, obrativši se lično ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, rekao: “Naša nedavna upozorenja zapadnim zemljama i dalje se osećaju i proizvode određeni efekat. Neophodno je da im se ovo stanje sačuva što duže, kako im ne bi palo na pamet da nam na našim zapadnim granicama urede kakav sukob koji nam ne treba. Ne trebaju nam sukobi! Moramo svakako postaviti pitanje, Sergeju Viktoroviču, da se Rusiji pruže ozbiljne dugoročne garancije kako bismo osigurali našu bezbednost u ovoj oblasti, jer Rusija ne može stalno da razmišlja o tome šta bi se tamo moglo dogoditi sutra.”

Zapadna propagandna mašina ponavlja da će KGB Putin uraditi nešto baš suprotno od onoga što je naredio.

SEĆANJE IGORA IVANOVA

Rusija je očito podizala ulog u suprotstavljanju širenju NATO na istok, protiv koga se uvek oštro protivila od završetka Hladnog rata do danas, ali u arsenalu nije imala mnogo opcija za odgovor. O tome u listu “Rosijskaja gazeta” svedoči Igor Ivanov, predsednik Ruskog saveta za međunarodne poslove, koji je od 1998. do 2004. bio ministar spoljnih poslova. On piše da je “prvi talas” proširenja NATO-a (Poljska, Mađarska, Češka) bio predmet ozbiljnih diskusija u Moskvi, uz učešće zainteresovanih ministarstava i resora. Priseća se dugih susreta sa bivšim premijerom Jevgenijem Primakovom, čiji je rezultat bio izbor u korist političke i diplomatske opcije, zato što Rusija u tom trenutku nije bila spremna za vojno-tehničku verziju odgovora ni u političkom, ni u ekonomskom, ni u vojnom smislu. Pokušaj da se pruži takav odgovor mogao je u to vreme da ima najozbiljnije posledice po zemlju, koja je tada doživljavala duboku unutrašnju političku i društvenu krizu, piše Ivanov.

SENATOR BERNI SANDERS O CRVENOJ LINIJI

Govoreći u gornjem domu američkog Kongresa, američki senator i bivši predsednički kandidat Berni Sanders je skrenuo pažnju na te okolnosti: “Bilo bi lepo znati malo istorije”, veli on. “Kada je Ukrajina postala nezavisna država nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, rusko rukovodstvo je jasno stavilo do znanja da je zabrinuto zbog mogućnosti da bivše sovjetske republike postanu deo NATO-a. Američki zvaničnici su u to vreme priznali da su ove zabrinutosti legitimne”, podseća Sanders, naglašavajući da ova briga “nije izmišljena juče i nije nastala ni iz čega”. Citirao je i direktora CIA i bivšeg američkog ambasadora u Moskvi Vilijema Bernsa, koji je primetio da je “pristupanje Ukrajine NATO-u najsvetlija od svih crvenih linija za Rusiju”.

Džefri Saks, profesor sa univerziteta Kolumbija, koji je svojevremeno savetovao Jeljcinovu administraciju i vladu Jegora Gajdara tokom sprovođenja tzv. šok terapije (koju Rusi nisu zaboravili), dakle čovek koji je i svedok raspada SSSR-a, 8. februara u komentaru pod naslovom “Kako zaštititi suverenitet Ukrajine” koji prenosi više listova, podseća da je 1998. godine Džordž F. Kenan, dugogodišnji diplomata i istoričar američko-sovjetskih odnosa, bio pronicljiv i pesimista: “Mislim da je širenje NATO-a početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno reagovati prilično negativno i da će to uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška.”

Vilijam Peri, američki ministar odbrane u administraciji predsednika Bila Klintona od 1994. do 1997. se s tim složio i čak razmišljao o tome da zbog tog pitanja podnese ostavku. SAD su 2008. predložile da se Ukrajina (i Gruzija) pozovu u NATO, i ta sugestija se od tada uveliko nazire u regionu. Gledajući na potez Sjedinjenih Država kao na provokaciju Rusiji, vlade Francuske, Nemačke i mnogih drugih evropskih zemalja sprečile su Alijansu da odmah uputi poziv Ukrajini, ali su u zajedničkoj izjavi sa Ukrajinom lideri NATO-a jasno stavili do znanja da će Ukrajina “postati članica NATO-a”.

Istorija sugeriše da je najbolje držati ruske i NATO snage geografski odvojene, umesto da se sukobljavaju direktno preko granice, smatra Saks.

Zapadni prijatelji Ukrajine tvrde da štite zemlju braneći njeno pravo na ulazak u NATO. Istina je suprotna. U odbrani teoretskog prava, oni ugrožavaju bezbednost Ukrajine povećavajući verovatnoću ruske invazije. Nezavisnost Ukrajine bi se mogla daleko efikasnije braniti postizanjem diplomatskog sporazuma sa Rusijom, koji garantuje suverenitet Ukrajine kao zemlje koja nije članica NATO-a, slično Austriji, Finskoj i Švedskoj (sve članice Evropske unije, ali ne i NATO), piše Džefri Saks, koji pretpostavlja da bi Rusija prihvatila i poštovala neutralnu Ukrajinu, ali da takva ponuda nikada nije bila na stolu.

PUTINOV MINHENSKI GOVOR 2007. GODINE

Agencija TASS podseća da je teze o kojima se sada pregovara Putin izložio pre petnaest godina, na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2007. godine, kada je razbesneo “zapadne partnere” iznevši ruski stav da proces proširenja NATO-a nema nikakve veze sa modernizacijom same Alijanse, niti sa bezbednošću u Evropi, već da je to ozbiljan provokativni faktor koji smanjuje nivo međusobnog poverenja.

Rusija je podigla lestvicu 11 godina nakon Putinovog govora u Minhenu. “Niko nas nije slušao. Slušajte sada”, rekao je Putin u obraćanju Državnoj dumi 2018. godine, najavivši da Rusija ima najnovije hipersonično oružje, uključujući raketne sisteme Sarmat i Avangard, krstareće rakete na nuklearni pogon i raketni sistem Kinžal. Godinu dana kasnije govorio je o hipersoničnoj raketi “Cirkon”…

O nastavku pregovora o “novoj arhitekturi bezbednosti” Vladimir Putin i Džozef Bajden su u subotu, 12. februara, razgovarali telefonom oko sat vremena – na inicijativu Vašingtona jer bi, po američkoj interpretaciji, u ponedeljak, u principu, već moglo biti kasno.

Taj telefonski razgovor je, prema Beloj kući, bio profesionalan i informativan – uz slanje jakih poruka Rusiji da bira između diplomatije i oštrog američkog odgovora na moguću rusku agresiju, a po pomoćniku ruskog lidera za međunarodne poslove Juriju Ušakovu, prilično uravnotežen i poslovan, mada je protekao “u atmosferi neviđene eskalacije histerije američkih zvaničnika o navodno neminovnoj invaziji Rusije na Ukrajinu”.

Jurij Ušakov rekao je novinarima da su mnogi od koraka koje je Bajden najavio tokom tog telefonskog razgovora već sadržani u američkim odgovorima od 26. januara na ruske nacrte ugovora sa SAD, i sporazuma sa NATO o bezbednosnim garancijama koje je Rusija objavila krajem 2021. Precizira da ni ovoga puta Rusija u suštini nije dobila zadovoljavajući odgovor ni o neširenju NATO-a na istok, ni o uspostavljanja vojnih baza u postsovjetskim zemljama, ni o nerazmeštanju udarnih snaga na ukrajinskoj teritoriji, niti na vraćanje konfiguracije snaga Alijanse u stanje iz 1997. godine.

Predsednik Rusije je najavio da će ruska strana pažljivo analizirati Bajdenovu argumentaciju o spremnosti za dijalog i nesumnjivo ih uzeti u obzir u ruskom reagovanju na dokumente dobijene od Sjedinjenih Država i NATO, na koju će Moskva “skrenuti pažnju partnerima i javnosti – u bliskoj budućnosti”. Već sutradan je tekst tog odgovora prosleđen ministarstvu spoljnih poslova na konačnu doradu. Putin je tokom razgovora o tom odgovoru pitao Lavrova ima li šanse za dogovor, ili zapadnjaci samo odugovlače pregovore. Lavrov odgovara da šanse uvek ima.

“Komersant” piše da je mnoge teme o kojima Vašington sada želi da pregovara Moskva godinama predlagala, ali bez uspeha. Na primer, sada Amerikanci kažu da su voljni da pregovaraju o načinu na koji Rusi mogu da utvrde da nema krstarećih raketa Tomahavk na lokacijama u Rumuniji i Poljskoj, pod uslovom da Rusija obezbedi da SAD vrše slične inspekcije u dve ruske baze koje odaberu. “Komersant” takođe piše da se, sa stanovišta interesa Rusije, pozitivnim može smatrati i početak ekspertske rasprave u SAD i Evropi o tome da li je Evropi potrebna drugačija bezbednosna arhitektura, koja bi zamenila onu koja je uspostavljena nakon završetka Hladnog rata. Kolumne i intervjui na ove teme u protekla tri meseca pojavili su se u mnogim autoritativnim zapadnim publikacijama, a ranije ih nije bilo.

Dok u američkom kongresu vrše pritisak na predsednika da prema “autokrati Putinu” pokaže čvrstinu, u američkom establišmentu i intelektualnim krugovima čuju se i drugačiji glasovi. Berni Sanders je u Kongresu upozorio na “poznatu ratobornu retoriku koja se u poslednje vreme čuje u Vašingtonu, koja se pojačava pred početak svakog rata”, i manifestuje se u pozivima da se “pokaže snaga”, što “podriva sposobnost pregovarača da dođu do mirnog rešenja situacije”.

“Nijedna strana ne može tvrditi da je nevina u ovom trenutku. Umesto da pokušavaju da se pretvaraju da je jedna strana svetac, a druga grešnica, svi bi trebalo da budu fokusirani na ono što je potrebno da se postigne bezbednost za obe strane i za čitav svet”, piše Džefri Saks.

Stiven Valt, spoljnopolitički komentator i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard, piše u magazinu “Forin polisi” 28. januara 2022. da je najtragičniji element u celoj ovoj nesrećnoj sagi to što se ona mogla izbeći, a da će američki kreatori politike verovatno nailaziti na slične krize u budućnosti, sve dok ne ublaže svoju liberalnu oholost i ponovo steknu potpunije razumevanje neprijatnih, ali vitalnih lekcija realizma.

Da li će realizam preovladati, videće se možda kada se završe velike ratne vojne vežbe.

Iz istog broja

Mirovna misija Emanuela Makrona

Vraćanje Evrope u igru

Ivan Šepić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu