Zakon o pravima pacijenata

Nemački pacijenti godišnje podnesu oko 40.000 zahteva za naknadu štete. Od tog broja, nemački javni tužioci upute samo 2500 zahteva za pokretanje istražnih postupaka protiv lekara. Lekarske komore u Nemačkoj, na primer, svojim članovima preporučuju da osiguranjem obezbede pokriće od najmanje milion evra, a ginekolozima i na sumu pet puta veću. Godišnje premije osiguranja kreću se između 500 i 20.000 evra, dok neurohirurzi i ginekolozi u SAD plaćaju znatno više – 200.000 dolara. Osiguranje obuhvata sve lekarske delatnosti, uključujući i savetodavne, a ginekolozi obezbeđuju novčano pokriće i za slučaj da budu obavezni da plaćaju izdržavanje dece rođene usled neuspele sterilizacije, ili usled grešaka u prednatalnoj dijagnostici.

Više o tome pročitrajte u članku Pravo i kako ga ostvariti (VREME | BR 914 | 10. JUL 2008.)

U poglavlju II – Prava pacijenata, definisana su prava pacijenata utvrđena ovim zakonom:

pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, pravo na informacije, pravo na preventivne mere, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost pacijenta, pravo na obaveštenje, pravo na slobodan izbor, pravo na drugo stručno mišljenje, pravo na privatnost i poverljivost, pravo na pristanak, pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju, pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta, pravo pacijenta sa kojim se vrši medicinsko istraživanje, prava deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama, pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu, pravo na olakšavanje patnji i bola, pravo na poštovanje pacijentovog vremena, pravo na prigovor i pravo na naknadu štete…

U članu 6. utvrđeno je pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, kao pravo na dostupnu zdravstvenu zaštitu najvećeg mogućeg nivoa kvaliteta, u skladu sa pacijentovim zdravstvenim stanjem, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi.

U članu 7. utvrđeno je pravo na informacije, kao pravo pacijenta na sve vrste informacija o stanju svoga zdravlja, zdravstvenoj službi i načinu kako je koristi, kao i na sve informacije koje su na osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne.

U okviru ovog prava, pacijentu je utvrđeno i pravo na informaciju o imenu i prezimenu i profesionalnom statusu zdravstvenih radnika, odnosno zdravstvenih saradnika koji učestvuju u preduzimanju medicinskih mera i postupku njegovog lečenja uopšte, u skladu sa Principima SZO.

U članu 8. utvrđeno je pravo na preventivne mere, kao pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja, koje se ostvaruje podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja.

U članu 9. utvrđeno je pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, kao pravo na odgovarajući nivo pružanja zdravstvenih usluga, u skladu sa zdravstvenim stanjem i utvrđenim stručnim standardima, i humanim odnosom prema pacijentu. Ovo pravo definisano u skladu sa odredbama o kvalitetu Evropske povelje o pravima pacijenata, Principa SZO i Deklaracije o pravima pacijenata Svetske medicinske asocijacije (u daljem tekstu: Lisabonska deklaracija SMA).

U članu 10. utvrđeno je pravo na bezbednost pacijenta, kao pravo na bezbednost u ostvarivanju zdravstvene zaštite, a u cilju postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta na najmanju moguću meru.

U članu 11. utvrđeno je pravo na obaveštenje. Prema Konvenciji Saveta Evrope o ljudskim pravima i biomedicini (u daljem tekstu Konvencija SE), koju je Srbija ratifikovala 2010. godine, ovo pravo podrazumeva pravo pacijenta da od nadležnog zdravstvenog radnika dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru.

U skladu sa odredbama Evropske povelje, to obaveštenje je nadležni zdravstveni radnik dužan da da blagovremeno, na način koji je razumljiv pacijentu, pa je stoga utvrđeno da to obaveštenje zdravstveni radnik daje usmeno, kako bi mogao biti ispunjen uslov prilagođenosti obaveštenja svakom pojedinom pacijentu. U cilju zaštite pacijenata sa posebnim potrebama, utvrđena je obaveza zdravstvene ustanove da pacijentu koji je gluvonem obezbedi tumača.

Sadržaj obaveštenja koje je dužan da da zdravstveni radnik, definisan je u skladu sa odredbama Konvencija SE, Evropske povelje i Principima SZO koje govore o sadržaju obaveštenja.

Pravo pacijenta da se odrekne obaveštenja utvrđeno je shodno Evropskoj povelji, ali je predviđeno i ograničenje da se on ne može odreći i obaveštenja o tome da je predložena medicinska mera potrebna i da nije bez znatnog rizika, odnosno da je rizično njeno ne preduzimanje.

Mogućnost da zdravstveni radnik, izuzetno, prećuti ili umanji obaveštenje, data je, shodno odredbama Principa SZO i Lisabonske deklaracije SMA, u slučajevima kada postoji ozbiljna opasnost da bi obaveštenje znatno naškodilo zdravlju pacijenta. Ova odredba odnosi se pre svega na slučajeve saopštavanje dijagnoza najtežih bolesti.

U okviru prava na obaveštenje, utvrđeno je i pravo deteta na poverljivo savetovanje u toku ostvarivanja zdravstvene zaštite, i bez pristanka roditelja, kada je to u najboljem interesu deteta. Ova odredba sledi preporuke Komiteta za prava deteta u Komentaru br. 12 na Konvenciju o pravima deteta UN, u kojem se kaže da su države dužne da obezbede deci pristup poverljivom savetovanju bez roditeljskog pristanka, bez obzira na godine deteta, u slučaju kada je dete žrtva nasilja ili zlostavljanja u porodici, u slučaju sukoba roditelja i deteta u pogledu pristupa zdravstvenoj službi ili kada dete ima potrebu za uslugama ili edukacijom u oblasti reproduktivnog zdravlja, naglašavajući da se ovo pravo razlikuje od prava na pristanak i stoga ne treba da bude ograničeno godinama starosti.

U članu 12. utvrđeno je pravo na slobodan izbor, a koje podrazumeva pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije, zdravstvene ustanove i predloženih medicinskih mera.

U članu 13. utvrđeno je pravo na drugo stručno mišljenje, kao pravo pacijenta da od doktora medicine, odnosno stomatologije zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svoga zdravlja, shodno odredbama Principa SZO i Lisabonske deklaracije SMA.

U cilju omogućavanja ovog prava pacijenata, utvrđena je i obaveza zdravstvenih ustanova da istaknu spisak zdravstvenih radnika koji pružaju zdravstvene usluge u određenoj organizacionoj jedinici, i koji stoga mogu da pruže pacijentu drugo stručno mišljenje.

U članu 14. utvrđeno je pravo na privatnost i poverljivost, kao pravo na poverljivost svih ličnih informacija koje je pacijent saopštio nadležnom zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku.

Shodno odrebama Evropske povelje i Principa SZO, pregledu pacijenta i preduzimanju medicinskih mera uopšte mogu prisustvovati samo oni zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici koji neposredno učestvuju u pregledu pacijenta i preduzimanju medicinskih mera, dok za prisutnost drugih lica pristanak daje sam pacijent.

Odredba da pacijent ima pravo da odbije da njegovom pregledu i preduzimanju drugih medicinskih mera prisustvuju učenici i studenti zdravstvene struke u svrhu obavljanja praktične nastave, kao i zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici u toku obavljanja pripravničkog staža i stručnog usavršavanja, uvršćena je u tekst zakona u skladu sa odredbama Principa SZO i Lisabonske deklaracije SMA, koje to pravo pacijenta utvrđuju.

U čl. 15-19. utvrđeno je pravo na pristanak. Ovim odredbama propisano je da se medicinska mera može preduzeti samo na osnovu pristanka informisanog pacijenta.

Odredba da se medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika maloletnog, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom, utvrđena je shodno standardima Lisabonske deklaracije SMA.

Pacijent ima pravo da dati pristanak opozove u svako doba, kao i

da predloženu medicinsku meru odbije, pri čemu je nadležni zdravstveni radnik dužan da pacijenta upozori na posledice odbijanja.

Nad pacijentom koji je bez svesti, ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti svoj pristanak, hitna medicinska mera može se preduzeti i bez njegovog pristanka. Shodno odredbama Otavske deklaracije Svetske medicinske asocijacije o pravima deteta na zdravstvenu zaštitu (u daljem tekstu: Otavska deklaracija SMA) i Deklaracije o pravima pacijenata SMA, na isti način se može postupiti i u slučaju potrebe za preduzimanjem hitne medicinske mere kada zakonski zastupnik nije dostupan ili odbija predloženu hitnu medicinsku meru.

Ako je pacijent dete ili je lišen poslovne sposobnosti, medicinska mera se može preduzeti uz obaveštenje i pristanak njegovog zakonskog zastupnika.

Međutim, i dete , odnosno pacijent lišen poslovne sposobnosti treba da bude uključen u donošenje odluke o pristanku na predloženu medicinsku meru, u skladu sa njegovom zrelošću i sposobnošću za rasuđivanje.

U slučaju da nadležni zdravstveni radnik smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan je da o tome odmah obavesti nadležni organ starateljstva.

Komentarom br. 12 Komiteta za prava deteta na Konvenciju o pravima deteta UN utvrđeno je da države treba da odrede starosnu granicu sposobnosti deteta za samostalno odlučivanje o pristanku. Porodičnim zakonom Republike Srbije utvrđeno je da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata. Odredbom Zakona o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije, starosna granica od 15 godina i sposobnost za rasuđivanje bili su uslov za sposobnost deteta za davanje samostalnog pristanka na medicinsku meru, bez pristanka roditelja. Isto rešenje zadržano je i u Zakonu o pravima pacijenata.

Odredba da, u slučaju da dete koje je navršilo 15 godina života i sposobno je za rasuđivanje odbije predloženu medicinsku meru, nadležni zdravstveni radnik je dužan da pristanak zatraži od zakonskog zastupnika, zasniva se na najboljem interesu deteta, kao osnovi za donošenje odluka nadležnog zdravstvenog radnika, a što je u skladu sa Konvencijom o pravima deteta UN.

U članu 20. utvrđeno je pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju koje podrazumava pravo pacijenta na uvid u svoju medicinsku dokumentaciju.

U čl. 21-24. utvrđeno je pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Dužnosti čuvanja ovih podataka nadležni zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici, mogu biti oslobođeni samo na osnovu pismenog pristanka pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika, ili na osnovu odluke suda.

Pacijent, odnosno zakonski zastupnik može, na osnovu pismenog pristanka ili ovlašćenja overenog kod nadležnog organa, dozvoliti saopštavanje podataka o njegovom zdravstvenom stanju. Izuzetno, radi izbegavanja zdravstvenog rizika za člana porodice, nadležni zdravstveni radnik podatke može saopštiti punoletnom članu porodice i ako pacijent za to nije dao pristanak.

Pravo na kopiju medicinske dokumentacije utvrđeno je u skladu sa Evropskom poveljom i Principima SZO. Troškovi koje s tim u vezi ima pacijent, ograničeni su samo na neophodne troškove izrade kopije medicinske dokumentacije.

Izvodi, odnosno kopije medicinske dokumentacije za umrlog člana porodice, mogu se dati punoletnom članu uže porodice, odnosno zakonskom zastupniku na njegov zahtev, radi ostvarivanja zakonom utvrđenih prava.

Pravo deteta starijeg od 15 godina i sposobnog za rasuđivanje na poverljivost podataka u njegovoj medicinskoj dokumentaciji, utvrđeno je u skladu sa Komentarom br. 4 Komiteta za prava deteta na Konvenciju o pravima deteta UN, Otavskom deklaracijom SMA i Lisabonskom deklaracijom SMA. Posebna zaštita deteta u okviru ovog prava data je kroz dužnost nadležnog zdravstvenog radnika da, i pored zahteva deteta da se informacije o njegovom zdravstvenom stanju ne saopšte njegovom zakonskom zastupniku, u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, iste saopšti zakonskom zastupniku. Na taj način, uz uvažavanje prava deteta na poverljivost, u prvi plan je stavljen njegov najbolji interes kao odlučujući u tome da li je neophodno i uključivanje zakonskog zastupnika, radi dodatne zaštite deteta. U svim slučajevima opasnosti po život i zdravlje deteta, zdravstveni radnik je dužan da obavesti roditelje. Ovo pravo, sa druge strane, ne isključuje mogućnost da, uz pristanak deteta, i u slučajevima kada nema ozbiljne opasnosti po zdravlje deteta, pristup podacima iz medicinske dokumentacije ima i sam roditelj.

U članu 25. utvrđeno je pravo pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju. Istraživanje koje uključuje punoletnog poslovno sposobnog pacijenta može se preduzeti samo uz njegov pismeni pristanak, nakon što je dovoljno obavešten o smislu, cilju, postupcima, očekivanim rezultatima, mogućim rizicima, neprijatnim pratećim okolnostima istraživanja, kao i da je slobodan da učešće u istraživanju odbije i da dati pristanak u svako vreme opozove.

Izuzetno, medicinsko istraživanje koje uključuje dete, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti radi neposredne koristi samog pacijenta i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika. Ograničenje da se ovakvo istraživanje ne može sprovesti ako se samo lice tome protivi, uvedena je u skladu sa ratifikovanom Konvencijom SE i Etičkim principima za medicinska istraživanja koja uključuju ljudske subjekte Svetske medicinske asocijacije (u daljem tekstu: Helsinška deklaracija SMA). Na taj način, dodatno su zaštićena prava osoba koje nisu sposobne za samostalno odlučivanje o pristanku na medicinsko istraživanje.

Mogućnost da se, izuzetno, istraživanje u javnom zdravlju koje uključuje dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, a koje ne proizvodi direktnu korist i ne nosi rizik za dete, može odobriti ukoliko istraživanje ima za cilj da doprinese boljem razumevanju stanja zdravlja ove populacije, uz pismeni pristanak samog deteta ili njegovog zakonskog zastupnika, utvrđena je shodno istoj odredbi predviđenoj ratifikovanom Konvencijom SE, Deklaracijom UNESKO, Principima SZO i Helsinškom deklaracijom SMA. U svim navedenim međunarodnim dokumentima kao uslov za ovakva istraživanja utvrđeno je da ona nose samo minimalni rizik za dete, dok je odredba ovog zakona u tom smislu restriktivnija, postavljajući uslov da istraživanje ne nosi nikakav rizik za dete. Istraživanja u javnom zdravlju na koja se ova odredba odnosi, podrazumevaju po pravilu istraživanja u formi ankete i imaju za cilj istraživanja stilova života i ponašanja u cilju prevencije bolesti i poboljšanja zdravlja ove populacije.

Pre početka medicinskog istraživanja, Etički odbor zdravstvene ustanove donosi odluku o preduzimanju medicinskog istraživanja koje uključuje pacijente u zdravstvenoj ustanovi.

U članu 26. utvrđena su prava deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama. Ono podrazumeva da dete do navršenih 15 godina života ima pravo da bude smešteno na bolničko lečenje u pratnji jednog od roditelja, usvojitelja ili staratelja, uvek kada je to moguće, kao i da dete koje se nalazi na bolničkom lečenju ima pravo na posete u najvećoj mogućoj meri, u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem i najboljim interesom.

U članu 27. utvrđeno je pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu. Ovo pravo proizlazi iz prava pacijenta da odbije predloženu medicinsku meru. Međutim, ukoliko je pacijent dete ili lišen poslovne sposobnosti, o napuštanju zdravstvene ustanove nadležni zdravstveni radnik je dužan da bez odlaganja obavesti zakonskog zastupnika tog pacijenta, odnosno nadležni organ starateljstva. Ako odluku o napuštanju stacionarne zdravstvene ustanove za dete, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti donese zakonski zastupnik, protivno najboljem interesu pacijenta, nadležni zdravstveni radnik je dužan da bez odlaganja o tome obavesti nadležni organ starateljstva, kao i u slučaju svake druge odluke zakonskog zastupnika koja je protivna najboljem interesu pacijenta.

U članu 28. utvrđeno je pravo na olakšavanje patnji i bola. Ovo pravo podrazumeva najviši nivo olakšavanja patnje i bola, odnosno pravo na terapiju bola i humano palijativno zbrinjavanje, ali ne i eutanaziju.

U članu 29. utvrđeno je pravo na poštovanje pacijentovog vremena. Ovo pravo podrazumeva da u slučaju da ne postoje uslovi da se medicinska mera pruži odmah, pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih procedura, kao i drugih medicinskih mera i postupaka, a da je zdravstvena ustanova dužna da poštuje pacijentovo vreme i da ga blagovremeno obavesti o promeni termina pružanja zakazane zdravstvene usluge.

U članu 30. utvrđeno je pravo na prigovor. Odredbama ovog člana propisano je da pacijent, koji smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika uskraćeno neko od prava iz oblasti zdravstvene zaštite, ima pravo da podnese prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada ili direktoru zdravstvene ustanove, odnosno osnivaču privatne prakse ili savetniku za zaštitu prava pacijenata. Pacijentu je ostavljeno da sam odluči kome će se od nabrojanih obratiti.

U članu 31. utvrđeno je pravo na naknadu štete. Ovo pravo podrazumeva da pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu, ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu, kao i da se ovo pravo na naknadu štete ne može unapred isključiti ili ograničiti.

Izvor: Predlog zakona o pravima pacijenata