Lični stav

Srbija

10. 10. 2013. / 15.49

Zakon je dobar, praksa škripi

Najjednostavnijim jezikom rečeno, zakon se krši, a posledice za one koji ga ne sprovode ne postoje. Još uvek u praksi nailazimo na situacije da zaposleni u školama ili u opštinama javno iznose da su oni "protiv inkluzije" i da zbog toga neće da rade ono što je zakonom predviđeno. To mora da se promeni

Zakon je dobar, praksa škripi 1

Da bi uopšte došli do pitanja sprovođenja inkluzivnog obrazovanja bili su potrebni određeni preduslovi, tj. uspostavljanje zakonskog okvira koji bi to omogućio.

Od 2009. godine, taj okvir postoji i doneo je nekoliko veoma važnih stvari: Zakon eksplicitno potvrđuje Ustavom zagarantovano pravo na obrazovanje, a za decu sa smetnjama u razvoju i/ili sa invaliditetom, kao i za druge grupe dece iz osetljivih grupa omogućava uključivanje u redovan sistem obrazovanja; ukinute su tzv. komisije za kategorizaciju na osnovu čijih rešenja su neka deca bila usmeravana u specijalno obrazovanje, ili u potpunosti isključivana iz obrazovanja; roditeljima je omogućeno da biraju školu u koju će upisati svoje dete, kao i da učestvuju u donošenju svih važnih odluka o njegovom školovanju; donošenjem tzv. Pravilnika o IOP-u, nastavnici su dobili neophodan instrument za planiranje i prilagođavanje nastavnog procesa; Pravilnik o dotatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku omogućava da škola, dete i porodica dobiju potrebnu podršku za kvalitetno uključivanje deteta u obrazovnu ustanovu i kvalitetno obrazovanje.

Ovakav zakonski okvir je veoma dobar, ali iz sopstvenog iskustva, kao i iskustva roditelja koji se obraćaju organizaciji u kojoj radim vidimo da u njegovom sprovođenju ima dosta problema.

Pozitivno je što u praksi nailazimo na sve manje teškoća kada je u pitanju sam upis u školu. Škole u velikoj meri poštuju zakonske propise u ovom smislu, a ako do problema i dođe, on se relativno lako rešava.

Ali, to je samo prvi, svakako nedovoljan korak – slika je veoma šarenolika od grada do grada, od škole do škole, pa čak i unutar jedne škole. Primera dobre prakse ima ali su nedovoljno vidljivi, a primeri loše prakse se u osnovi svode na nepoštovanje zakonskih propisa. Glavni izgovor su nedovoljna finansijska sredstva, ali prikupljanje podataka o detetu iz različitih izvora, izrada pedagoškog profila, plan podrške, izrada individualnog obrazovnog plana, informisanje roditelja ne zahtevaju novac već timski rad, saradnju, planiranje i praćenje efekata pružene podrške u redovno radno vreme.

Najjednostavnijim jezikom rečeno, zakon se krši, a posledice za one koji ga ne sprovode ne postoje. Još uvek u praksi nailazimo na situacije da zaposleni u školama ili u opštinama javno iznose da su oni "protiv inkluzije" i da zbog toga neće da rade ono što je zakonom predviđeno. To mora da se promeni.

Funkcionisanje interresornih komisija pokazalo se kao slaba karika u reformi obrazovnog sistema – dobra ideja da se planiranje podrške za dete "spusti" na lokalni nivo, odnosno da lokalna zajednica najbolje može da prati potrebe i da planira podršku za svoje članove pretvorila se u svoju suprotnost. Razlozi su brojni, od samog sastava komisija (u novi sistem ušlo se sa starim ljudima), njihove nedovoljne obučenosti i nerazumevanja koncepta pa do otpora kod donosilaca odluka koji, pod plaštom izgovora o nedostatku sredstava zapravo usporavaju čitav proces.

* Autorka je saradnica Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S i majka mladića sa autizmom uključenog u redovno obrazovanje

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu