Izborni uslovi
Prošlo je 45 godina od studentskih demonstracija u Beogradu 3-10. juna 1968. Na taj kultni događaj podsećamo tekstom Povratak u iščezli san – šezdeset osma danas, prevodioca Zorana Minderovića, učesnika zbivanja
Početkom 1968. godine, pred kraj prvog polugodišta četvrtog razreda gimnazije, došao sam u sukob sa nastavnikom istorije. Na zahtev da definišem fašizam, odgovorio sam da je fašizam oblik nihilizma, što je potpuno izbezumilo nastavnika, koji je očekivao politički ispravnu formulu u stilu „fašizam je ekstremni oblik kapitalističkog imperijalizma“. Napustio sam školu
Više 1968. ne postoji; nije ni postojala, što znači da u svetu (uključujući vasionu) ne postoji ništa drugo. Za neke od nas vreme je stalo te godine; ništa nije moglo stati: paradoksalni trenutak 1968. (jer ni trenutak ni određenost zamišljenog prostora) samo je, u magnovenju, predstava beskrajne tačke alfa i omega, neizmerna harmonija precizno izrečene neizrecivosti. Pesma bez melodije. I to staro teče vreme…, ali ni reke, ni korita, no, obale. Na neki neobjašnjiv način (jasan kao dan astrolozima i Nostradamusu) te smo se godine našli u zvezdanom prostoru iza večnosti.
Šta činiti nakon božanstvene vizije?
Čovek može zanemeti, na primer. Postoje druge varijante. Čovek može nastaviti život, u stanju bunila, prolazeći kroz sve otuđenije etape besmisla, dobro znajući da posle 1968. nema ničega! Tako sam ja otišao u Francusku u potrazi za kulturnom nirvanom, studirao na duboko amerikanizovanoj Sorboni, čak stigao do Amerike, gde, na nivou kulture–smisla–intelekta–duha stvarno nema ničega. Pustolina na kvadrat. Kvadratura tuge. Konstatacija da nema ničega u svetu takozvane intelektualne nadgradnje – kad smo već kod građevinskih metafora – prvi je korak. O tome sam napisao knjigu Blagodeti ništavila. Nije loša knjiga, ali kao i sve ostalo, puki pokušaj da se na jezik ljudi prevedu vizije iz 1968! Konstatacija da nema ničega nije nihilizam. Naprotiv.
Za mene je 1968. počela 28. marta 1967, kada je teolog Mijo Škvorc, prilikom debate s filozofom Brankom Bošnjakom, potpuno uništio vladajući pogled na svet u tadašnjoj Jugoslaviji. Još uvek mu zavidim na tom podvigu. Budući disidenti su te godine pisali slavopojke velikom Oktobru! Navodno, učesnici su se složili da se ne slažu, a profesor Bošnjak i otac Škvorc su teorijski prihvatili tezu da je humanizam bolji od antihumanizma. Prvo: to nije istina; drugo: humanizam je kretenizam; treće: otac Švorc je, po mom mišljenju, izvršio, magistralno i elegantno, totalnu, apsolutnu i definitivnu dekonstrukciju vladajućeg materijalističkog opijuma za mase. Umro je Fridrih Niče, a ne Bog…
Povratak u iščezli san – šezdeset osma danas, VREME 1170, 6. jun 2013.
3. juna – radikalna feministkinja Valeri Solanasa (Valerie Solanas) pucala je i ranila Endija Vorhola (Andi Warhol) dok je ulazio u strudio.
5. juna – U Roberta Kenedija (Robert F. Kennedy) američkog predsedničkog kandidata, brata ubijenog američkog predsednika Džona Kenedija, pucao je Sirhan Sirhan u hotelu Ambassador u Los Anđelesu, mlađi Kenedi je umro sledećeg dana.
8. juna – Džejms Rej (James Earl Ray) koji je ubio borca za prava Crnaca Martina Lutera Kinga (Martin Luther King, Jr.)
10. juna – Italija je pobedila Jugoslaviju sa 2–0 u drugom finalnom meču Evropskog Šampionata 1968. Prva finalna utakmica 8. juna završena je rezultatom 1–1
Zoran Minderović je prevodilac sa francuskog i engleskog, a njegove oblasti interesovanja su francuski jezik, književnost, filozofija, istorija i teologija; istorija muzike; istorija umetosti.
Značajniji prevodi Zorana Minderovića:
Mit i značenje, Klod Levi-Stros, Glasnik, 2009.
Mesija u Stokholmu, Sintija Ozik, Rad, 1999.
Poreklo satane, Elejn Pejgels, Rad, 1996.
Gnostička jevanđelja, Elejn Pejgels, Rad, 1981.
Uveče 2. juna 1968. zato što na manifestacija pod nazivom „Karavan prijateljstva ‘68″ i „Mikrofon je vaš“, u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu za studente nije bilo dovoljno mesta, pa su počele da lete kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do opšte tuče između brigadira i studenata. Uskoro je došla i milicija sukobila se sa studentima.
Trećeg juna tokom pre podneva nekoliko hiljada studenata je krenulo prema Beogradu noseći zastave, Titove slike i parole. Dočekao ih je policijski kordon blizu zgrade Opštine Novi Beograd kod podvožnjaka ispod pruge, koja je išla pravcem današnjeg bulevara umetnosti ka Zemunu. Načelnik beogradske policije Nikola Bugarčić je izdao naređenje policiji da studenti ni po koju cenu ne smeju da prođu. Sa studentima su pregovarali Veljko Vlahović, poznati predratni studentski vođa i ugledni revolucionar, veoma popularan među studentima i Miloš Minić tadašnji predsednik skupštine Jugoslavije, ali je u toku pregovora došlo do incidenta koji se pretvorio u policijski juriš na studente.
Na hitnom sastanku svih dekana fakulteta i akademija (oko 40 fakulteta i akademija, 50.000 studenata) doneta je odluka o opštem štrajku univerziteta, prekidu predavanja i ispita. Za sedam dana štrajka policija je više puta upadala na fakultete i premlaćivala studente.
Na filozofskom fakultetu, po ugledu na francusku buržoasku revoluciju formirani su „konventi“ za ekonomiju, politiku i druge teme. Profesori kao što su Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović Sveta Stojanović, Miladin Životić i drugi su držali predavanja i diskutovali sa studentima o svim problemima društva.
Podršku studentima dali su mnogi umetnici, među kojima i Desanka Maksimović, Mira Alečković, režiser Dušan Makavejev je danima sve to snimao događaje i Stevo Žigon, koji je pozdravljen ovacijama zbog govora Robespjera iz predstave JDP „Dantonova smrt“.
Na inicijativu studenata Beogradski univerzitet je dobio novo ime „Crveni univerzitet Karl Marks“. Kompozitor Vuk Stambolović je komponovao revolucionarnu himnu čiji je refren bila „Leva, leva, leva“.
Najpopularnija parola je bila „Dole crvena buržoazija“,
Sedmoga dana demonstracija Tito je prelomio i u kasnim večernjim časovima se obratio studentima posredstvom televizije rekavši, između ostalog da je „bilo nekih nepravilnosti“ i da „niko nije nezamenljiv, pa ni ja!?“.
Demonstracije su se završile manifestacijama sa pesmom i klicanjem Titu.
Ispitni rok je uspostavljen posle nedelju dana.
Kolovođe revolucije Vladimir Mijanović „Vlada Revolucija“, Sonja Liht, Đorđije Vuković i drugi su izbačeni sa fakulteta, oduzeti su im pasoši. Neki od studentskih lidera (vlada Mijanović i drugi) su kasnije osuđeni na kazne zatvora. Nekima je učešće u demonstracijama ostalo kao beleg za ceo život pa im je i kasnija stručna karijera bila ugrožena, a za generaciju koja je učestvovala u demonstracijama i za generacije oko nje ’68. je bila slobodarski bedž.
KONTEKST: Dokumentarni film Parada, Dušana Makavejeva, 1962
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
