Prilog kulturi sećanja

Više od vesti

3. 11. 2016. / 0.50

Poljsko-ukrajinske stare rane

Poljski igrani film o genocidu "Volinj" izazvao bes u Ukrajini. Poljski Sejm doneo rezoluciju kojom se događaji u Volinju pre 73 godine nazivaju genocidom

03. novembar 2016,

Piše: Vladan Stošić

Početkom oktobra u poljskim bioskopima počeo je da se prikazuje film "Volinj" o masovnim ubijanju Poljaka koji su živeli u pokrajini Volinj tokom Drugog svetskog rata, a počinioci su bili pristalice Stepana Bandere.

Priča ovog filma počinje 1939. godine, kada je Volinj još uvek deo Poljske. Većinu stanovništva u oblasti čine Ukrajinci, koji su izloženi ponižavanju i nasilnoj asimilaciji. U Volinju živi i veliki broj Jevreja. Poljaci su favorizovani od strane države. Prema onome što se može videti u filmu, kada počne Drugi svetski rat, u Volinju počinje vrteška vlasti i svaka ima svoja pristalice. Posle podele Poljske između Nemačke i SSSR-a, Volinj pripada Sovjetima. Ukrajinci i Jevreji sa radošću dočekuju Sovjetsku vlast. Kada izbija rat između Hitlera i Staljina, Volinj okupiraju Nemci i uspostavljaju svoju vlast, koju ovaj put sa radošću dočekuju samo Ukrajinci. Poljaci sve vreme stoje po strani, nadajući se oslobođenju Poljske od Nemaca i Sovjeta. Nemci počinju sa ubijanjem Jevreja. U leto 1943. Godine, Ukrajinci masovno počinju da ubijaju Poljake, zatirući cela sela. U filmu su prikazani zločini koje su Ukrajinci vršili nad Poljacima, kao što su raspinjanja ili spaljivanja žive dece. Iz filma se vidi da su Poljaci ubijani u crkvama, da su ukrajinski sveštenici blagosiljali oružje koljača i podsticali ih na pokolj.

Pošto "Volinj" nije dokumentarni već igrani film, priča je ispričana kroz sudbinu likova, i iz nje se vidi da nisu svi Poljaci učestvovali u ponižavanju Ukrajinaca dok je Volinj bio deo Poljske, da nisu svi Ukrajinci masakrirali Poljake, i da je bilo Ukrajinaca i Poljaka koji su pomagali Jevrejima.

Film je izazvao bes u Ukrajini. Nemoguće je poreći da je u Volinju poginulo između 35.000 i 60.000 Poljaka, i Ukrajina je toga svesna. Ono što izaziva bes u Ukrajini je to što film jasno kaže da su masakr počinili pripadnici Ukrajinske ustaničke armije, koja je bila vojno krilo Organizacije ukrajinskih nacionalista čiji je ideološki otac Stepan Bandera. Obe ove organizacije i Stepan Bandera smatraju se u današnjoj Ukrajini borcima za slobodu Ukrajine.

U trejleru za film "Volinj", jedan od likova opisuje šta se dogodilo u selu: "Napali su nas u noći posle Svetog Josifa. Okružili su selo. Prvo su došli banderovci, a posle njih Ukrajinci, naše komšije."

Pominjanje komšija koji ubijaju ima opravdanje u radnji ovog filma, ali ono se može posmatrati i drugačije. Naime, zločin u Volinju dogodio se pre 73 godine, ali se ovaj film pojavljuje tek sada. Takođe, tek ove godine je poljski Sejm doneo rezoluciju kojom se događaji u Volinju nazivaju genocidom. Zašto su događaji u Volinju postali udarna tema u Poljskoj tek sada?

Vojćeh Smažovski, režiser "Volinja", ispričao je novinarima da je u vreme njegovog detinjstva jedna od najvećih uvreda koja se nekome mogla uputiti, bila ta da je banderista, i da on nije znao šta to tačno znači jer se o tome nije govorilo.

Smažovski je rođen 1963. godine, tako da je jasno da se sve to dešavalo u vreme komunizma, kada u ime socijalističkog bratstva sa SSSR, čiji je Ukrajina bila deo, zvanična Poljska nije pominjala genocid u Volinju. Međutim, komunisti nisu na vlasti u Poljskoj od 1989. godine, ali je Volinj u toj zemlji postao udarna tema tek sada.

Reći da Poljaci nisu hteli da otvaraju bolne teme sa svojim susedima ne bi bilo tačno, jer je odmah po padu komunista u Poljskoj masakr u Katinskoj šumi postao udarna tema i taj datum je zvanično obeležavan. Poljski predsednik Leh Kačinjski poginuo je u avionskoj nesreći dok je putovao u Rusiju da oda poštu žrtvama masakra. Genocid u Volinju tek sada se našao u fokusu poljske javnosti, iako je u njemu poginulo više ljudi nego u Katinu. Osim toga, u Volinju su poginuli civili, što nije bio slučaj u Katinu. Razlog za ovo zakasnelo sećanje na Volinj leži u komšijskim odnosima.

Poljsko-ukrajinske stare rane 1
Slika Stepana Bandere ispred "štaba revolucije" na Evromajdanu

Poljska je svesrdno podržala narandžastu revoluciju u Ukrajini i pratila događaje na Evromajdanu. Ruski zvaničnicu su od početka narandžaste revolucije ukazivali da se na Evromajdanu vijore crno-crvene zastave Ukrajinske ustaničke armije, da učesnici protesta nose Banderine slike, ali Poljacima to nije smetalo.

Viktor Juščenko je 2010. godine posthumno dodelio Banderi titulu Heroja Ukrajine. Rusija je zvanično osudila ovaj postupak. Predsednik Poljskog senata Bogdan Boruševic rekao je da je u pitanju unutrašnja stvar Ukrajine. Dve godine pre proglašenja Bandere za Heroja Ukrajine Juščenko je doneo ukaz po kome su pripadnici Ukrajinske ustaničke armije zvanično dobili status Boraca za nezavisnost Ukrajine. Rusija je ostala pri stavu da je Ukrajinska ustanička armija zločinačka organizacija. Poljska je dozvolila da grobovi pripadnika Ukrajinske ustaničke armije, koji se nalaze u Poljskoj, budu obnovljeni. Juščenkov dekret je na kraju bio opozvan, ali je 2015. godine novi predsednik Ukrajine Porošenko doneo ukaz kojim se odaje priznanje svima koji su se borili za nezavisnost Ukrajine u 20. veku, što uključuje i Banderu i pripadnike Ukrajinske ustaničke armije.

Od 2013. godine u poljskom Sejmu opozicione partije traže da se događaji u Volinju okarakterišu kao genocid, ali je parlament izbegavao da upotrebi tu reč. Uprkos naporima zvanične Poljske, Volinj je ipak postao tema u poljskoj javnosti. Kada je Smažovski rešio da snimi film o događajima u Volinju, vlada nije htela da podrži snimanje tog filma, tako da je 2015. godine režiser zatražio od poljske javnosti da mu pomogne da prikupi novac za snimanje filma. Državna televizija tada je odlučila da uloži novac u ovaj projekat.

Film "Volinj" prikazuje se u poljskim bioskopima. Poljski kulturni centar u Kijevu želeo je da ga prikaže i Ukrajincima, ali je morao da odustane posle oštrog upozorenja ukrajinskog Ministarstva spoljnih poslova. Posle ovogodišnje odluke Sejma, 11. juli biće obeležavan u Poljskoj kao dan sećanja na genocid u Volinju. Sigurno je da taj dan neće biti obeležavan u komšiluku, u Ukrajini. Tamo danas postoje na desetine spomenika Stepanu Banderi, po njemu se zovu mnoge ulice, a crno-crvene zastave Ukrajinske ustaničke armije nisu ništa neuobičajeno na ulicama Ukrajine. Poljaci ne mogu da kažu da oni svemu tome nisu doprineli.

(Videti takođe: Oksana Zabużko: "Wołyń" jest jak nóż wbity w plecy Newsweek.pl, 02.11.2016, 19:00;

Wołyń znów nas poróżni, Wyborcza.pl, 22.07.2016;

Wołyń. Ci niesforni tubylcy , Wyborcza.pl, 24.09.2016 1:0;

Wołyń to ludobójstwo, Wyborcza.pl, 12 lipca 2016 | 01:00)

Ko je bio Stepan Bandera

Poljsko-ukrajinske stare rane 2

Ukrajinske marke posvećene 100. godišnjici Stepana Bandere

Stepan Bandera rođen je 1909. godine u Starom Ugrinovu, u Galiciji, u tadašnjoj Austro- Ugarskoj. Otac mu je bio sveštenik Grkokatoličke (unijatske) crkve. Bandera postaje član Organizacije ukrajinskih nacionalista, koja u godinama pre Drugog svetskog rata deluje u krajevima Poljske u kojima su živeli Ukrajinci.

Uhapšen je 1934. godine i osuđen na smrt zbog ubistva poljskog ministra unutrašnjih poslova Bronislava Perackog. Kazna mu je preinačena u doživotnu robiju. Njegove pristalice su 1938. godine pokušale da ga osobode iz zatvora. Kada su Nemci napali Poljsku, Bandera je oslobođen iz zatvora. Ni danas nije jasno da li su ga iz zatvora pustili Poljaci ili Nemci, ali je Nikita Hruščov u svojim memoarima napisao da je Bandera "pušten bez detaljne provere".

Bandera odlazi u Krakov, gde stupa u kontakt sa Organizacijom ukrajinskih nacionalista, kojom tada rukovodi Andrej Meljnik. Nezadovoljan Meljnikovim umereniim stavovima, Bandera uspeva da se organizacija podeli na dva dela i njegove pristalice se nazivaju banderovci. Pristalice Meljnikova ostaće aktivni, ali su neki Meljnikovi bliski saradnici bili ubijeni od strane banderovaca.

Pre napada Nemačke na SSSR, Bandera se više puta sastao sa nacističkim obaveštajcima i od njih je dobio dva i po miliona maraka da organizuje mrežu sabotera u Sovjetskom savezu. Kada su Nacisti napali SSSR i stigli u Ukrajinu, Bandera je 30. juna 1941. godine proglasio nezavisnu Ukrajinsku državu. U "Direktivama za organizovanje života u prvim danima države" naređeno je "uklanjanje neprijateljski raspoloženih Poljaka, Jevreja i Rusa deportovanjem i uništenjem članova njihove inteligencije" kao i da "takozvani Poljski seljaci moraju biti asimilovani" a "njihove vođe uništene".

Nemci su ubrzo shvatili da ih Bandera i njegove pristalice neće slušati, i 15. septembra 1941. godine Bandera i najviše vođe banderovaca bili su uhapšeni. Bandera je poslan u koncentracioni logor Zaksenhauzen u januaru 1942. godine.

Pošto se nalazio u logoru kada su se dogodili zločini u Volinju. Banderine pristalice su u pravu kada kažu da on nije učestvovao u zločinima. Ipak, Bandera je doneo "Direktive" u kojima se govori kako treba postupati sa Poljacima i ostalim nepoželjnim narodima.

Aprila 1944. Godine, nacisti su predložili Banderi da napravi plan za sabotiranje nadiruće Crvene Armije. Septembra 1944. godine Bandera je oslobođen iz logora i osnovao je svoj štab u Berlinu.

Posle Drugog svetskog rata Bandera je živeo u Zapadnoj Nemačkoj. SSSR je zatražio njegovo izručenje, ali je dobio odgovor da niko ne zna gde je on. Bandera iz Minhena rukovodi Ukrajinskom ustaničkom armijom, u čemu mu pomaže Britanska obaveštajna služba.

Ubijen je u Minhenu 1959. godine po nalogu KGB-a.

Sličnost sa ustašama

Bandera i njegova Organizacija ukrajinskih nacionalista imaju dosta sličnosti sa ustašama. Ovo su prvi konstatovali Nemci 1939. godine. U izveštaju Nemačke vojske rečeno je: "Organizacija ukrajinskih nacionalista može se najbolje uporediti sa hrvatskim ustašama". Povodom premijere filma "Volinj" oglasio se i poljski istoričar Gžegož Molitka, koji će uskoro objaviti knjigu o zločinu u Volinju. On je rekao:

"Želim da pokažem organizovanu prirodu tih etničkih čišćenja poljskog stanovništva. Pokušavam takođe da pokažem analogiju Volinjskog masakra sa etničkim čišćenjem srpskog življa u Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata. Postupci ustaša i ukrajinskih nacionalista bili su u mnogome slični".

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu