Lajanje na zvezde obrazovanja

„Tačno ovako… Ovde su preplivali Stari Sloveni. Ovde u pravcu moje ruke…“, pokazuje sa beogradskog Kalemegdana negde preko ušća Save u Dunav profesor Božović u filmu Lajanje na zvezde.

Zamislite da u tom trenutku filma (pre nego što će u scenu grupnog fotografisanja maturanata iz provincije ući Tihomir Stanić koji igra Ivu Andrića) Velimiru Bati Živojinoviću – profesoru „prirodnih lepota“ Božoviću – priđe osoba i pokaže legitimaciju turističkog inspektora, napiše mu kaznu jer je grupi učenika pružao turističke usluge bez licence turističkog vodiča, a da ga, na kraju tog filma, sud proglasi krivim i naloži mu da mora da plati sve troškove tog procesa.

Na skoro istom mestu u Srbiji, po skoro istom scenariju, ovo se stvarno i dogodilo. Samo je neki bizarniji režiser ulogu Bate Živojinovića dodelio Zoranu Pavloviću, profesoru istorije beogradske osnovne škole „Despot Stefan Lazarević“.

KALE ZNAČI BRDO: „U obilazak Kalemegdana tog 21. maja prošle godine poveo sam dvadesetak đaka škole u kojoj radim i njihove goste, decu sa Kosova i Metohije“, prepričavao je Pavlović događaj za „Politiku“. „Dok smo prolazili pored kule koju je podigao despot Stefan Lazarević, deci sam objašnjavao po čemu je taj deo tvrđave značajan.

Tada nas je zaustavila turistička inspekcija. Pitali su ko sam i da li imam licencu za obavljanje posla turističkog vodiča. Objasnio sam da se ne bavim turizmom, da me je škola uputila… Insistirali su da naprave zapisnik. Nije mi bilo jasno zašto me legitimišu.“

Inače, ova vanškolska nastava je bila deo manifestacije „Mala matura – veliko srce“, koju su organizovali Ministarstvo prosvete i nauke, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i grad Beograd. Tokom te manifestacije, koja se održava već šest godina, deca iz osnovnih škola iz Kosova i Metohije dolaze u goste deci u Beogradu gde se druže u školi i van nje.

Prošle godine u septembru profesoru Pavloviću je stigao poziv da se javi Prekršajnom sudu zbog optužbe da je neovlašćeno pružao usluge turističkog vodiča. Program manifestacije, izjava direktora škole da je tog dana profesor bio na službenom zadatku na osnovu godišnjeg plana rada škole, a ni prepiska tri ministarstva koja učestvuju u projektu, nisu bili dovoljni dokazi za oslobađajuću presudu. Početkom novembra ove godine proglašen je krivim.

U presudi piše da je nedozvoljeno „pružao usluge turističkog vodiča, odnosno informacije o kulturno-istorijskim karakteristikama lokaliteta grupi dece, učesnika manifestacije ‘Mala matura – veliko srce’, a ne ispunjava propisane uslove iz Zakona o turizmu“. Izrečena mu je opomena i naloženo da škola u kojoj radi plati sudske troškove.

Bizarnost ove situacije duhovito definiše novinarka „Politike“ Milenija Simić Miladinović u svom tekstu „Profesor osuđen zbog časa istorije na Kalemegdanu“: „Šire posmatrano, ispada da onaj ko nema licencu turističkog vodiča ne sme ni reč da zucne o kulturno-istorijskim simbolima Srbije, niti da na njih ukaže prijatelju neznancu – da ga ne bi ‘ukebao’ turistički inspektor. Ako je tako, pravo je čudo što turistička inspekcija nije sačinila zapisnik nedavno kada je Ivica Dačić, u svojstvu potpredsednika Vlade, i to pred kamerama, francuskom ministru za migracije Eriku Besonu sa Beogradske tvrđave pokazivao spomenik koji gleda na ušće i pričao o planinama i brdu koje se na turskom kaže kale…“

(Ko ne zna za slučaj u kome je turistički vodič bez dozvole bio premijer Dačić, neka ukuca na Jutjubu: „Dacic i Beson na Kalemegdanu“.)

GLUPOST: „Ne radim u turističkoj, nego u obrazovno-vaspitnoj delatnosti, po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Zbog čega sam kriv? Zato što u Zakonu o turizmu ne stoji da nastavnici mogu da vođe đake u obilazak spomenika istorije? Mnogo je bolje držati čas istorije na mestu nekog istorijskog događaja, kada za to postoje uslovi. Najmanje 70 puta sam to i uradio za 11 godina nastavničkog staža. Zar je to za osudu?“, čudio se posle svega Pavlović.

„Vreme“ je u jednoj od beogradskih škola, takođe, dobilo potvrdu da su obilasci gradskih kulturno-istorijskih mesta (tzv. „očigledna nastava“) sasvim normalna praksa, čak i preporučljiva: „Naša nastavnica srpskog jezika je svoj razred pre nekog vremena provela putevima Nušića po Beogradu, a učiteljice mlađih razreda su ovih dana, s obzirom na to da je jesen, izvele svoje đake u obližnji park i tamo im pričale o zimzelenom i listopadnom drveću.“

Nakon što je šira javnost saznala za slučaj profesora istorije, ispostavilo se da su svi u čudu.

Presretanje profesora sa grupom dece i traženje njegove legitimacije na uvid besmislen je postupak turističkih inspektora, koji ne razumeju da je nastavnik među đacima nastavnik i kad ne drži predavanje u učionici, složila se sa opštim mišljenjem i Milena Bićanin, član Gradskog veća zadužena za obrazovanje, inače profesor istorije, i dodala da je nemoguće na licu mesta dokazati da je neko nastavnik. „Nijedan nastavnik nema službenu legitimaciju da je nastavnik. Kazniti ga zato što je učio đake van učionice je glupost na koju se mora reagovati“, rekla je gradska sekretarka.

Velimir Tmušić, načelnik republičke prosvetne inspekcije, rekao je da se godišnjim planom rada škola sve aktivnosti, a među njima i obilasci muzeja, ustanova kulture, kulturnoistorijskih lokaliteta, znamenitosti, moraju planirati. „To nisu turistička putovanja i sa tim turistička inspekcija nema veze. Profesor koji vodi đake u šetnju Kalemegdanom, ili na primer u pozorište pa im usput pokazuje važne ustanove i spomenike kulture nije dužan da pokaže lična dokumenta turističkom inspektoru, jer on nema pravo da legitimiše nastavnika.“

U Turističkoj inspekciji su ipak objasnili da njihovi inspektori imaju pravo i dužnost legitimisanja kod onih koji „obavljaju delatnost i pružaju usluge uređene Zakonom o turizmu“, a da je kontrola sprovođenja propisanih nastavnih i vannastavnih aktivnosti u nadležnosti prosvetne inspekcije.

O slučaju profesora Pavlovića u Ministarstvu finansija i privrede 22. novembra organizovana je i vanredna konferencija za novinare. Državni sekretar Goran Petković, nadležan za turistički sektor, rekao je da je sve to posledica neažurnosti u dostavljanju dokumentacije i „birokratski postupak turističke inspekcije koja je mogla da se malo aktivnije bavi svojim poslom“: „Inspektor je mogao da pozove školu i dobije dodatne informacije pre nego što je slučaj prosleđen sudu. Ja bih ukorio ovog inspektora i rekao mu da osim što sedi u kancelariji može da okrene broj telefona i zatraži objašnjenje. S druge strane, nastavnik je mogao da se seti da turističkoj inspekciji dostavi potrebne dokaze.“ On je još rekao da je konkretnog inspektora ukorio i da će se „pozabaviti ovim slučajem“. Uz sve je dodao i da sporni čas na Kalemegdanu nije za osudu već za – pohvalu.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja saopštilo je da će u slučaju da profesor Pavlović odluči da se žali na presudu Prekršajnog suda, dostaviti svoje mišljenje koje bi išlo u prilog konačnoj oslobađajućoj presudi.

Rok za žalbu je istekao, a profesor Zoran Pavlović je rekao da se nije žalio jer – to nije najvažnije. „Najveća satisfakcija za mene biće ako se nastavnicima omogući da neometano drže nastavu van učionice, da vode decu u obilaske kulturno-istorijskih spomenika.“