Kafić

U složenoj i živahnoj ugostiteljskoj terminologiji „kafić“ (inače reč zagrebačkog porekla) označava manju kafanu gde se ne jede, ali se boravi. Pre će biti da je reč o deminutivu od „kafana“, nego od „cafe“. Sasvim je sigurno, međutim, da nije reč o vrsti pojave zvane „bife“ ili „bufet“; bife ima olajisan pod, aluminijumski šank sa staklenom vitrinom iza koje muve hodaju po zelenkastoj salami, zarozanu kelnericu u „borosanama“ ili mrzovoljnog kelnera u masnom tamnocrvenom smokingu, radio koji drnda narodnjake i pijance koji dremaju za stolom; često je bife ustanova stojećeg tipa i uopšte je pojilo u društvenom vlasništvu za alkoholičare.

Kafić, međutim, po pravilu ima ambicije da bude mesto udobno, ušuškano, zaštićeno i personalizovano, jer je u privatnom vlasništvu ljudi kojima je stalo da zarade i da – ako vole to što rade – imaju stalne goste. Stalni se gosti privlače prijatnom i bezbednom atmosferom. Bezbednost – tako važna u današnje vreme kad prašte „kašikare“ i kada su gradovi puni naoružanih dripaca – međusobno se isključuje sa brzom zaradom, pa se može uzeti zdravo za gotovo da vlasnik zaista pristojnog kafića mora da voli to što radi. Lako je, naime, otvoriti skupo i – kao fol – „ekskluzivno“ mesto* sa preglasnom odgovarajućom muzikom, gde će se odmah skupiti ekipa sa pejdžerima, nerđajućim revolverima i u belim čarapama. Kad ispred kafića* vidite više crnih vozila marke BMW, to vam je to; tu će pre ili kasnije biti ono „Puče puška, pade prazna glava“.

Pristojan kafić mora da ima takva svojstva da čovek kome se društvo koje tu sedi neće dopasti – niti će se on dopasti društvu – ni ne pomisli da uđe unutra. Normalan čovek neće ući tamo gde se ori tehno-turbo-folk, niti će dizelaš ući među rokere; to je barem jasno. Takav pristojan i dobro uravnotežen kafić, dakle, čine ljudi – daleko više nego cene, enterijer, dekoracija i drugo. Na primer, ima na donjoj Paliluli jeziva rupetina*, nameštena iz otpada i nepojamno otrcana, ali je tamo jedan od najboljih provoda u gradu, dolazi sjajan svet, muzika je odlična, a piće jevtino. Važna prednost pristojnih kafića je u tome što su pretežno komšijskog tipa i lokalnog značaja, što ih čini posebno prijatnima strancu. Iz te okolnosti potiče i jedna od najboljih strana dobrih kafića: to da se publika između sebe poznaje i uvažava. Nije teško steći svoje mesto u takvom pristojnom komšijskom kafiću; dovoljno je lepo se ponašati i biti umereno ekstrovertan. Uskoro će publika početi da vam se javlja, a osoblje će naučiti šta pijete; počećete da dovodite svoje društvo, što će biti propraćeno sa odobravanjem – ako vam je društvo lepo vaspitano, zgodno i pristojno, jer vi odgovarate za one koje dovodite u kafić: kafić je, naime, „naš“ i tu se podrazumeva jedan jak kolektivni duh. Pristojan, dobro staložen kafić sa tradicijom mesto je gde važne informacije iz različitih oblasti stižu pre nego u mas-medija ili nadležne Službe. Ima mesto na Dorćolu* gde se za pogibiju u inostranstvu nekog beogradskog uličnog junaka dozna pre nego u Interpolu, na primer.

Zašto čovek ide u kafić? Tu se valja podsetiti na fenomen bečkih kafana u slavno doba početka ovoga veka: istoričari tog Frojdovog, Vitgenštajnovog i Muzilovog vremena podsećaju na jezivu stambenu krizu tadašnjeg Beča; kafane su bile jedino mesto gde su ljudi mogli da se druže na miru, jer je većina Bečlija prosečnog imovnog stanja živela u kafkijanskim samačkim sobicama kod nadrkanih gazdarica. Tako su i naši današnji kafići iste takve dnevne sobe i saloni kao i bečke kafane sa početka veka: tu dolaze da se druže ljudska bića čiji su stanovi – ako ih imaju – puni ukućana, a ako ih nemaju, žive ko zna gde. Dolaze i oni koji su usamljeni, oni koji hoće da sede, piju svoje piće i ćute u prijatnom društvu, oni koji su krenuli u lov (erotske ili službene naravi), oni koji bi nekoga negde izveli, pa da se njuškaju na miru, svi mogući – i oni koji vole da idu u kafiće.

Šta sve ima u kafiću – osim gostiju? Ima pića, kafe, bezalkoholnih pića, ponekad kolača, ređe sendviča (što je šteta). Dobar kafić imaće i rezervu cigareta za zaboravne goste; još bolji kafić imaće dete spremno da skoči po sendvič negde iza ćoška, ako gost ogladni. Strašno važna stvar u kafiću jeste osoblje; ne misli se na zgodne i nogate kelnerice-namiguše, mada su velika prednost – ako vole svoj posao. Ključna stvar za pristojan kafić je osoblje koje voli to što radi i za to ima talenta. Takvi ljudi i žene poznaju svoje goste po imenu, znaju šta piju, s kim se druže, koju muziku vole.

Pametan vlasnik kafića ponudiće turu pića ekipi stalnih gostiju na kraju večeri i to će biti mudro.

I na kraju, autorov omiljeni kafić* je mesto gde se skuplja kombinovana beogradsko-sarajevska raja, gde sjajni muzičari sviraju jugonostalgični rokenrol, a gosti – koji su takođe dobri muzičari – u tome im pomažu, gde osoblje voli mušterije, gde se skupljaju lepe i pametne žene i gde se određenih dana u nedelji ostaje do jutra. Tamo se međusobno uvažavaju i poštuju niški padobranci, beogradski liberali i opozicionari, domaći i strani novinari, službena lica više srpskih država i lepe devojke iz celog Beograda, bez obzira na zanimanje, nacionalnu ili političku pripadnost. Takav jedan uzor-kafić ustanova je u kojoj caruju tolerancija, nenasilje, suživot i razumevanje. Idite u kafić.

* Imena kafića objavićemo kad se marketing „Vremena“ dogovori oko toga.