Ističe vreme za trajna rešenja

Prema Studiji „Procena potreba interno raseljenih lica u Srbiji“ iz 2011. godine, koju su zajednički radili UNHCR i Komesarijat za izbeglice, u Srbiji još uvek živi oko 97.000 ljudi raseljenih sa Kosova i Metohije za koje se tehnički kaže da su „u potrebi“. Ali, šta to „u potrebi“ zaista znači? Šta država, UNHCR i međunarodna zajednica čine da ova interno raseljena lica stanu na noge i uspeju da samostalno organizuju svoj život? Na koji način pomažu raseljenim Romima, od kojih je samo jedna četvrtina uspela da izađe iz kategorije „u potrebi“? Kada će biti okončana agonija interno raseljenih, koja traje već petnaestu godinu? Za „Vreme“ o raseljenim licima u Srbiji govori Davor Rako iz Službe za pravnu zaštitu UNHCR-a, Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija.

„VREME“: Hajde da prvo objasnimo šta na terenu znači izraz „u potrebi“.

DAVOR RAKO: Izraz se odnosi na lica koja su vrlo ugrožena, to jest spadaju među najugroženiju kategoriju stanovništva u Srbiji. Oko 74 odsto interno raseljenih lica „u potrebi“ imaju primanja manja od 20.000 dinara, 74 odsto interno raseljenih Roma su i dalje u potrebi, takođe i 40 odsto interno raseljenih lica koja nisu Romi; 49 odsto njih nisu rešili pitanje povraćaja imovine, ili imaju imovinu na Kosovu, čiji je status nerešen. Stepen nezaposlenosti interno raseljenih lica je 39 odsto – pazite, to se događa 2010. i 2011, nakon čega je još više intenzivirana globalna finansijska i ekonomska kriza, koja je u priličnoj meri pogodila i Srbiju. Naša pretpostavka je da to, kao i uvek, pogađa najmarginalizovanije kategorije, izbeglice, interno raseljena lica, Rome, invalide, i druge. Njih prate sve teškoće koje prate i druge građane Srbije, jer oni jesu državljani i građani Srbije, međutim, postoji ta jedna razlika, a to je činjenica da imaju specifične potrebe koje proističu iz činjenice da su izgubili domove, imovinu, članove porodice, da su prošli kroz traumatičnu situaciju egzodusa ili bekstva, da su neki prisustvovali i videli zločine i došli ovde nemajući socijalnu mrežu, veze, poznanstva, porodice. Činjenica da ih još uvek ima 97.000 ukazuje da je i za njih i dalje otežan proces ostvarivanja prava i iznalaženja trajnog rešenja, koje će ih vratiti u potpuno normalne tokove života, kao i sve druge građane.

Prošlo je 15 godina. Šta je za to vreme država Srbija uradila za raseljena lica, i koju je ulogu u tome imao UNHCR?

UNHCR se na ovim prostorima nalazi još od 1976. godine. U to vreme smo se bavili sasvim drugačijim poslom. Tada je bilo puno izbeglica iz zemalja Istočnog bloka koje su dolazile ovde i onda smo ih mi usmeravali i preseljavali u treće zemlje i omogućavali im da otpočnu novi život. Međutim, sa početkom sukoba u SFRJ, naša aktivnost i rad su se potpuno promenili. Zemlja je suočena sa raseljenim licima, odnosno sa izbeglištvom. U jednom momentu, prema popisu iz 1996, broj izbeglica se popeo na pola miliona ljudi. I stanovništvo i vlasti Srbije izašli su u susret da pomognu, UNHCR je bio prisutan, i mi smo za sve ovo vreme za izbeglice i interno raseljena lica pružili Srbiji pomoć od gotovo 600 miliona dolara. Reč je o raznim oblicima pomoći – održavanje kolektivnih centara, prva pomoć, humanitarna pomoć, izgradnja kuća, treninzi za podizanje kapaciteta i osposobljavanje, razni grantovi za pomoć traumatizovanima, za preseljenje u treće zemlje, za integraciju, pravna pomoć… Pomagali smo predstavnicima vlasti Srbije i u donošenju zakonodavnih promena za koje smo mislili da bi podstakli i pomogli lakšu integraciju i lakše snalaženje, kako izbeglica tako i raseljenih lica. U pogledu izbeglica, naše aktivnosti se završavaju zaključivanjem Sarajevske deklaracije, stvaranjem takozvanog regionalnog programa stanovanja, koji predviđa stambeno rešenje za 17.000 porodica u Srbiji. Mi se više operativno ne bavimo pružanjem pomoći izbeglicama iz zemalja bivše Jugoslavije, ali pratimo ih i pomažemo u sprovođenju tog programa. Kada je reč o interno raseljenim licima, bili smo jedina agencija UN koja je ostala ovde tokom bombardovanja 1999. godine i imala priliku da, uz postojeće izbeglice, učestvuje u prihvatanju i saradnji sa vlastima oko organizovanja pomoći i za interno raseljena lica sa Kosova i Metohije. To smo nastavili iz godine u godinu. Nažalost, a to je bilo vrlo slično i sa izbeglicama, dugo nije moglo da dođe do međunarodne donatorske pomoći za integraciju interno raseljenih lica zbog toga što se u Republici Srbiji smatralo da oni u stvari nemaju izbor za trajno rešenje. Pošto, kako su smatrali, raseljena lica ne mogu da se vrate na Kosovo zbog problema i prepreka koji su postojali za povratak, a ne mogu ni da se integrišu, smatrali su da raseljena lica nemaju pravi izbor jednog trajnog rešenja.

O kom vremenu je reč?

Negde do 2007. godine. Kao rezultat toga nije bilo ni puno sredstava za interno raseljena lica. Nakon toga, stav je postao fleksibilniji, počeli su da uključuju interno raseljena lica u projekte stanovanja, grantove, i danas Srbija jasno izražava stav da treba pomoći u iznalaženju trajnih rešenja – povratak onima koji žele dobrovoljno da se vrate, i integracija onima koji neće da se vrate. Nažalost, oni koji ne žele da se vrate je najveći deo stanovništva, što je na neki način sasvim normalno, posle 15 godina. Ne uzevši u obzir niz problema koji postoje na Kosovu, to su generacije koje su otpočele novi život, to su deca koja su stvorila novo društvo, prijatelje, krenuli i završili školu, neki su završili fakultete, roditelji uspeli da se zaposle, neki počeli da grade kuću… Kada govorimo da je ostalo 97.000 interno raseljenih lica koja se nisu integrisala, znači da se 120.000 zapravo integrisalo. I objektivno, nama je istraživanje iz 2011. pokazalo da samo oko 20 i nešto odsto interno raseljenih lica i dalje izražava interes da se vrati na Kosovo. Ali, naš stav je, i mi smo to vrlo jasno izneli i u nedavnom susretu sa Markom Đurićem, da smo spremni da pomognemo vlasti Srbije da se učini novi napor da se vrate oni koji su zainteresovani.

Na koji način?

Da bi se to realizovalo, potrebno je rešiti puno stvari. Sam proces povratka je vrlo spor i brojevi su vrlo mali, ne treba da se lažemo – broj povratnika je razočaravajuć. Tokom ove godine samo 72 lica su se vratila. Mi imamo oko 8000 registrovanih interno raseljenih lica koja su izrazila interes da se vrate, i tražili su od nas da ih registrujemo za povratak. Naša pretpostavka je, međutim, da nisu među njima svi zaista zainteresovani da se vrate, da počnu da žive na Kosovu.

Zašto bi onda izjavili da jesu?

Ima mnogo onih koji su zainteresovani da nekako povrate imovinu, da im se rekonstruiše kuća, međutim, svi oni imaju pravo da se vrate. Ali, na Kosovu i dalje postoji niz problema – osim objektivnih, postoje i subjektivni problemi. Postoje interno raseljena lica koja i dalje imaju strah od povratka, ali istovremeno postoje i zone na Kosovu gde je i dalje problematično vratiti se. Postoji i nedostatak finansijskih sredstava za rekonstrukciju kuća na Kosovu. Ako tamo rekonstruišete 300-400 kuća godišnje za povratnike iz čitavog regiona, pa i za povratnike iz Zapadne Evrope, onda ćete shvatiti da je to vrlo mali broj. Ali, povratak se ne sastoji samo u izgradnji kuća, već i u reintegraciji, u održivom povratku – zapošljavanju, pristupu školovanju i tako dalje. Istovremeno, UNHCR nije organizacija koja može sama da realizuje taj povratak. Mi možemo da utičemo. Naš mandat je da nadziremo povratak, a potrebno je da postoji saradnja svih relevantnih činilaca, što znači i predstavnika vlasti Republike Srbije sa predstavnicima privremenih institucija na Kosovu.

Foto: M. Milenković

Rekli ste da je nakon 2007. država zauzela fleksibilniji, jasan stav da se interno raseljena lica ili integrišu ili vrate. Osim tog načelnog stava, šta je konkretno što je država uradila?

Pa to je ono na čemu mi radimo sa državom. Mi smo državi ponudili pomoć da se pripremi sveobuhvatna strategija koja bi se bavila povratkom i integracijom. Kada se napravi ta strategija, možemo da idemo i kod međunarodnih donatora, a poslednji je trenutak, jer postoje mnogo teže situacije danas u svetu na koje se fokusiraju međunarodni donatori – Sudan, Sirija, Libija, Centralnoafrička Republika, Avganistan… Jednom sveobuhvatnom strategijom, konkretnim programima za povratak i integraciju, može da se izađe pred donatore, da se oni animiraju i da pruže neka sredstva da se tim ljudima pomogne. U ovom momentu nema konkretnih rešenja bez konkretnih sredstava.

Kako je država reagovala na taj vaš predlog o sveobuhvatnoj strategiji?

Čekamo odgovor. Mi sa vlastima Srbije već godinu dana razgovaramo o tome. Specijalni izaslanik visokog komesara koji se bavi ljudskim pravima interno raseljenih lica Čaloka Bejani bio je u Srbiji prošle godine na poziv vlasti Republike Srbije. To je bila poseta koja se nastavlja na prethodne dve posete prethodnog izaslanika Voltera Kalina, koji je vrhunski ekspert za interno raseljena lica, da se vidi šta se događa sa njegovim preporukama, i da se vidi kakva je situacija. Između ostalog, Bejani je svoj izveštaj predstavio Komitetu za ljudska prava UN 12. juna, taj izveštaj je objavljen, i u njemu je on izneo svoja viđenja u kojima je ukazao na napredak koji je učinjen, na potrebe šta treba dalje da se uradi, i između ostalog pozvao i vladu Republike Srbije da zajedno sa svim činiocima dalje radi na povratku za one koji to žele, da se bavi i integracijom interno raseljenih lica, da sarađuje sa UNHCR-om, pozvao je međunarodnu zajednicu da obezbedi sredstva…

Prema toj studiji iz 2011. godine, raseljeni Romi su najugroženiji. Da li postoji neki poseban plan za njihovo integrisanje ili povratak, mada, najmanji broj Roma interno raseljenih želi da se vrati na Kosovo?

Jeste, samo 8,8 odsto želi da se vrati. To je takođe bila jedna od stvari na koje smo se fokusirali. Pored činjenice da interno raseljena lica imaju specifične potrebe, u okviru segmenta interno raseljenih lica u Srbiji postoji i kategorija nacionalne manjine – Romi interno raseljena lica. Njih ima registrovanih oko 23.000, a 74 odsto, odnosno čak 18.000 ih je u potrebi. Znači, najveći broj njih je u potrebi, i najveći broj njih koji su u potrebi žive u neformalnim naseljima, kartonskim kutijama, naseljima bez vode, struje, kanalizacije, mnogi nemaju dokumenta… Mi se godinama bavimo time u okviru našeg segmenta koji se bavi rešavanjem problema apatridije u Srbiji, i tu smo postigli velike rezultate, u saradnji sa državom. Srbija će verovatno biti prva država u regionu koja će do kraja 2015. da usvoji sistemska rešenja koja će sprečiti dalji nastanak pravno nevidljivih Roma, i Roma bez dokumenata.

A zašto „apatridi“, oni su državljani Srbije?

Oni nisu de iure apatridi, nisu čak ni de facto, ali su in situ – oni su domaći, odavde su, sa ove teritorije, a zbog neupisa u matične knjige rođenih i neposedovanja lične dokumentacije ne mogu da potvrde svoje državljanstvo, i ne mogu da uživaju svoja prava jednako kao i drugi građani. Kao rezultat toga, mi smatramo da su oni bili i jesu u opasnosti da budu apatridi. I tu je učinjeno dosta. Mi smo aprila 2012. sa tadašnjim ministarstvom za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu i sa zaštitnikom građana, koji je bio ključni u toj saradnji, potpisali Sporazum o razumevanju koji treba da važi tri godine, i da za te tri godine usvojimo sistemska rešenja. Usvojen je Zakon o izmenama zakona o vanparničnom postupku i utvrđen postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja koji omogućava da se reše najkomplikovaniji slučajevi upisa u matične knjige rođenih – slučajevi onih koji nisu upisani i koji ne mogu da se reše u postupku naknadnog upisa, koji je upravni postupak, mogu da se reše pred vanparničnim sudom na jednostavniji način, da im se utvrde mesto i vreme rođenja. Mi smo od tada imali skoro 400 slučajeva pred vanparničnim sudovima, i to je pomoglo da se reše ti najteži slučajevi, koji nisu nikako mogli da se reše u upravnom postupku, imali smo slučajeve koji su se vukli po 5-6 godina.

Imate li saznanja da li su ti najteži slučajevi poboljšali svoje stanje, osim u tom delu? Da li im je to pomoglo u životu, jednostavno rečeno?

To je početak. Problem Roma je toliko kompleksan da naše aktivnosti u pogledu dokumentacije sigurno neće da promene njihov položaj, ali će ga unaprediti činjenicom da će upisom u matične knjige rođenih i posedovanjem dokumentacije imati pristup pravima koje dotle nisu imali – zdravstvenom osiguranju, školovanju, tržištu rada… Mi smo zajedno sa zaštitnikom građana i našim partnerom koji je ključan – NVO Praxis, koja za nas već sedam godina obavlja besplatnu pravnu pomoć sa svojim pravnim timovima širom Srbije na terenu – zagovarali izmene Zakona o prebivalištu i boravištu, i on je izmenjen, tako da sada oni koji po članu 11 ne mogu da prijave prebivalište, to mogu da urade u centrima za socijalni rad. Međutim, tu i dalje postoje problemi, posebno koji se tiču direktno Roma interno raseljenih lica: zbog jednog uskog tumačenja Zakona o prebivalištu i boravištu, Romi interno raseljena lica koji ovde žive u neformalnim naseljima, a imaju ličnu kartu sa adresom na Kosovu, ne mogu da se prijave na centre za socijalni rad jer imaju prijavljeno prebivalište na Kosovu. Rezultat toga jeste da oni imaju vrlo limitiran pristup pravima.

Studija govori o podacima s kraja 2010. i početka 2011. Koliko su ti podaci validni skoro četiri godine kasnije?

Neki tvrde da to nije apsolutno validno, zato što je, tvrde, produbljivanjem ekonomske krize i poslednjim poplavama još više pogoršan položaj interno raseljenih lica, da je čak možda i povećan njihov broj. Oni koji su našli trajno rešenje, a koji su se opet našli u teškoj situaciji zbog poplava, za nas nisu pitanje koje mi treba zajedno sa državom da rešavamo, kao interno raseljena lica. Ali, evo šta ćemo sad da uradimo: tražili smo, i Vlada Srbije je to u principu prihvatila, da se u toj strategiji koju oni pripreme, koja će obuhvatiti sva najugroženija interno raseljena lica, specifična pažnja posveti specifičnim potrebama Roma interno raseljenih lica. Da bi to omogućili i pomogli Vladi, mi ćemo sad sa Komesarijatom za izbeglice Republike Srbije organizovati istraživanje koje mi finansiramo o tim specifičnim potrebama Roma interno raseljenih. Nadamo se da ćemo do kraja jeseni imati izveštaj o tome i da ćemo moći da damo Vladi taj izveštaj, i da kažemo, kada budete kreirali projekte i planove trajnih rešenja za interno raseljena lica, imajte u vidu specifične potrebe ove kategorije od 18.000 interno raseljenih Roma – evo njihovih potreba. Rešenja za njih će sigurno u nekom segmentu da se razlikuju od rešenja za druga interno raseljena lica, jer su mnogo više marginalizovani.

Šef UNHCR-a je prošle godine rekao, doduše govoreći o izbeglicama, da „postoji zamor donatora, ograničena je pomoć, ima previše problema, a premalo novca“. Pretpostavljam da je ista situacija i za interno raseljena lica?

Apsolutno. Mi ćemo se u naredne dve godine povući iz operativnog rada sa interno raseljenim licima, zbog toga što imamo sve manje i manje para. Sad smo dobili još neka sredstva za iduću godinu, ali je pitanje šta će posle toga biti. Mi ćemo ostati da pratimo, da eventualno pomognemo državi savetima oko trajnih rešenja, ali objektivno, naš fokus pažnje će se usmeriti ka našem primarnom mandatu, a to je izgradnja efikasnog sistema azila u zemlji i završetak problema apatrida, za šta takođe imamo globalni mandat. Istovremeno, postoji zamor donatora, i zato verujemo da je ovaj trenutak veoma bitan, da pokušamo da se dobije što više, da pomognemo Srbiji – možda je kasno, ali mi ćemo učiniti sve da pomognemo. Sredstva već dolaze, EU je najveći donator koji do sada pomaže interno raseljena lica, dok je UNHCR to bio ranije, ali sve to nije dovoljno, ako se uzme u obzir veličina problema, i činjenica je da je Srbija u jako teškoj finansijskoj situaciji.

Kako ocenjujete napredak sa kosovske strane, vezano za povratak i uslove koji tamo vladaju?

Niko ne može da spori da je objektivno došlo i do promena situacije i na Kosovu. Danas ima dosta interno raseljenih lica koja se slobodno kreću po Kosovu, što je ranije bilo vrlo problematično, mada, i danas postoje zone na Kosovu gde nije baš preporučljivo ići. Mi zajedno sa Danskim savetom za izbeglice organizujemo takozvane idi-vidi posete, sastanke opštinskih radnih grupa, informacione posete… Objektivno, neće puno ljudi da se vrati, ali treba da pomognemo svima koji žele da se vrate. Vrlo je važno rešavanje problema restitucije imovine – to je ključno za trajna rešenja, jer ako povratite imovinu, čak i ako nećete da se vratite, moći ćete da prodate kuću i zemlju i imaćete sredstava da započnete relativno normalan život. To je slobodna volja interno raseljenih lica kako i koje će trajno rešenje da nađu. Potrebna je, naravno, i dalje politička volja, mnogo toga je još uvek samo deklarativno na Kosovu, posebno na nivou opština, na lokalnom nivou. Ali, nije nemoguće, viđali smo to na drugim mestima. Ako hoćete, nijedan povratak nije bio briljantan. Povratak u BiH je realizovan, u Hrvatsku je realizovan u određenom segmentu, s tim da još ima određenih problema koji treba da se prate. Određen broj ljudi se vratio, a najveći broj je dobio podršku države porekla, uzeo ličnu kartu, domovnice, putovnice, ali su se opredelili da žive u Srbiji i imaju i državljanstvo Republike Srbije. Na Kosovu je povratak spor, brojevi su mali. Kada to kažemo, mislimo na takozvani manjinski povratak. Ako realno gledate na to koliki je broj ljudi vraćen na Kosovo posle sukoba, onda je proces povratka uspeo. Međutim, problem je u povratku manjinskih zajednica.