1.

Premijere: Biflanje koncepta ili najtačnija slika nas samih (Vreme 1580)

Vladimir Tabašević: Tiho teče Misisipi; reditelj Ivica Buljan, Beogradsko dramsko pozorište
 

2.

Premijere: Komfor, čamotinja i kredit (Vreme 1579)

Roland Šimelpfenig: Dan kada ja nije više bilo ja; režija Tara Manić; Beogradsko dramsko pozorište
 

3.

Pozorište – Iluzija-e; Narodno pozorište: Tik do grohota... avaj (Vreme 1578)

Ako želite da gledate savremeni komentar na fenomen pozorišnih i komičnih iluzija, morate biti spremni da razbijete i iluziju o "povlašćenom" mestu umetnosti u vremenu kojim dominiraju komercijalni sadržaji
 

4.

Pozorište: Praznina koja (ne) zavodi (Vreme 1572)

Ana Đorđević: Smrt gospodina Goluže;
režija Patrik Lazić; Pozorište mladih, Novi Sad
 

5.

Pozorište: Popunjavanje samoće (Vreme 1570)

Bitef teatar: Kao da kraj nije ni sasvim blizu
 

6.

Premijere – Jugojugoslavija: Pokušaj hvatanja tona (o)sećanja (Vreme 1560)

Jugojugoslavija nije čak ni predstava o našim osećanjima vezanim za Jugoslaviju, već o našim samozavaravanjima, pogrešnim procenama, iskrivljenim sećanjima, mržnji, snu o uspehu, blagostanju, poštovanju i samosažaljenju. Reč je, dakle, o našoj nesnađenosti sa samima sobom
 

7.

Premijere – Bura: Sklekovi ili stihovi, magija ili skalamerija (Vreme 1557)

Pozorište je uvek jako kada glasno govori ono što gledalac u samoći misli. Ako pozorište treba da govori glasno ono o čemu drugi samo misle, zašto bi oklevalo da u tu svrhu menja dramski tekst koji i nije živ dok ne zaživi u pozorištu
 

8.

Pozorišne nedoumice: Šta nije što nije, šta jeste što jeste (Vreme 1555)

9.

Premijere – Ružni, prljavi, zli: Beda i zlo, uzrok i posledica (Vreme 1554)

Ceo svet je kartonsko naselje, svi smo ljuta sirotinja, svi smo ružni i prljavi, a otac porodice je zao i obećava nam i mnogo gore dane
 

10.

Pozorište: (Još) dve igre na sigurno (Vreme 1552)

Atelje 212 je na svom repertoaru dobio još dve predstave koje će publika bez naročitih zahteva i posebnog poznavanja savemenog pozorišta rado gledati, ali verovatno i brzo zaboraviti. Međutim, da li je to ono što treba da očekujemo od pozorišta u ovom kriznom trenutku?