1.

Intervju – Goran Marković: Puca se na »sve što mrda« (Vreme 1487)

"Setite se kako su u finim zemljama, kao što su Čile i Argentina, stadioni punjeni neistomišljenicima koji su kasnije nestajali kao da ih nije ni bilo. To je bilo tu skoro, zar ne? Pretpostavljam da kod nas posle informativnih razgovora slede posete po kućama, pa onda ono što Vučićevi rade na severu Kosova i, najzad, stadioni"
 

2.

Intervju – Snježana Milivojević: Bitka za medije (Vreme 1484)

"Nema slobodnih izbora, ni sređene izborne administracije, ni urednog izbornog dana ukoliko im ne prethode javna debata i slobodni mediji. Bez slobodnih medija i demokratije ne možete da napravite selekciju najboljih ljudi koji će u društvu obavljati javne funkcije i onda imate društvo na silaznoj putanji. Zato demokratije propadaju"
 

3.

Vreme solidarnosti – Štrajk glađu u Srbiji: Epidemija borbe za život (Vreme 1481)

U Srbiji se danas najviše štrajkuje glađu i to zbog odbrane najosnovnijih životnih uslova. Izgladnjuju se ljudi dobrovoljno i dugotrajno zbog prava na vodu, prava na krov nad glavom, prava na zaradu, prava na elementarnu pravdu i puko dostojanstvo
 

4.

Intervju – Dušan Vučićević, docent na FPN: Prokletstvo zatvorenih izbornih lista (Vreme 1479)

"Imamo situaciju da su građani Srbije nezadovoljni i partijama na vlasti i partijama u opoziciji, da bi hteli da vide neka nova lica, neke nove ideje, a to je po ovakvom izbornom modelu prilično nemoguće. Sve je manje novih ljudi u politici, zato što ljudi od integriteta neće da ulaze u partije u kojima opet sve zavisi od volje stranačkog šefa, neće da budu samo klimoglavci, vodonoše i neko ko povremeno treba da kaže nešto u odbranu stranačkog lidera"
 

5.

Intervju – Branka Prpa: Od ljudske krvi ruke se ne mogu oprati (Vreme 1475)

"Zašto Vučić nije demisionirao kada je Slavko ubijen? Zašto nije podneo ostavku kao ministar informisanja, ostavka je moralni čin. Zašto nije rekao: pošto se ovde dešava nešto s čim ja nisam upoznat, ja neću da zbog toga snosim odgovornost, i demisionirao. Ali ne, posle svega toga, taj zakon o javnom informisanju i dalje je bio u funkciji sve do pada Miloševića. I sad kaže – šta? Da ne zna ništa? Pa, neće biti"
 

6.

Poslednja odbrana Beograda: Građani u borbi za svoj grad (Vreme 1473)

Kada se iscrpe sve proceduralne mogućnosti, građanima ne ostaje ništa drugo nego protesti, blokade, pravljenje živih štitova naspram mehanizacije, policije, raznih "fantoma" i odluka vlasti u kojima mišljenje građana i njihov kvalitet života praktično ne postoje
 

7.

Intervju – Zoran Kesić: Lepo je videti zabrinutu vlast (Vreme 1471)

"Želim da čujem na primer šta imaju da kažu legende – Zdravko Šotra i Želimir Žilnik. Ali ne želim da znam šta ima da kaže Krle iz Idola. Ne zanima me šta ima da kaže Vučićević, zašto bi me zanimalo? U njima vidim one koji će iste takve gadosti pisati i za sledećeg gazdu, meni je to odvratno. Zovem samo ljude od integriteta, a ne one koji će ko god da je na vlasti pljunuti opoziciju, jer im je to posao. Naprosto, ne poštujemo takve ljude, mislimo da ne govore istinu nego govore namenski, plaćeno namenski, po zadatku. Takva im profesija"
 

8.

Dokument – Foto-monografija »Iza sedam logora«: Pozornice za puštanje krvi (Vreme 1468)

"Ukoliko su domovi kulture u socijalističkoj Jugoslaviji, između svega ostalog, bili i terenski institucionalni punktovi namijenjeni oživotvorenju ideje ‘bratstva i jedinstva’, u ratu kojim je bivša država zdrobljena oni su poslužili kao mjesta za kategorično razvrgavanje bratstva. Danas, lišeni obilježja koja bi upućivala na kakvu-takvu katarzu i podrazumijevala barem minimalne geste pijeteta prema žrtvama, oni vegetiraju kao spomenici razbratnosti" —Viktor Ivančić
 

9.

Solidarnost s Milanom Jovanovićem: Državu se to ne tiče (Vreme 1467)

I pored izuzetno velikog odziva u akciji Fondacije "Slavko Ćuruvija", do sada je uplaćeno oko polovine neophodnih sredstava, pa se prikupljanje pomoći do daljnjeg nastavlja
 

10.

Intervju – Marija Bogdanović: Sistem puca po šavovima (Vreme 1465)

"Reč je o slobodi da se izborimo za slobodu svakog pojedinca koja je uslov da se formira jedno demokratsko društvo. Bez javne rasprave o svim problemima koji se pojavljuju u društvu i traže rešenja ne može se govoriti o napretku. Kada se pojavi neki problem, ne može jedan čovek da presuđuje, osuđuje, ocenjuje da li je neko kriv ili nije, ne može sebi uopšte da dozvoli takvo pravo. Ja se pitam zašto taj sveznajući čovek nema hrabrosti da uđe u dijalog sa kritičkom javnošću Srbije. Zašto? U čemu je problem? On se pravi jako hrabar, ali hajde, izađite da razgovaramo kao ljudi, ne samo da izdajete naredbe i presude"