POŠTA

Nenad Daković

Žalac u meso

Čitam, ili sam upravo pročitao, neke oglede o filozofiji Serena Kjerkegora iz kojih pozajmljujem ovaj naslov, misleći na žrtve, bezbrojne žrtve onih koji su se "udružili u cilju zločinačke delatnosti". Možemo li da se udružimo, da li je uopšte potrebno da se udružimo, kako bi ćutanje o zločinima postalo transparentnije?

Pre svega, u pravu je Srđa Popović: suviše se ćuti o zločinima. U pravu je i Stojan Cerović: "tužilačka revnost" Sonje Biserko – nema granica. Ali, zar treba da je ima? Zar je bilo malo smrti i ubijanja? Ko sve nije računao? Mihailo Marković ili Biljana Plavšić, koja se sada bar kaje. Koliko znam Ceroviću, ili Žarkoviću, niko nije rekao: "Marš iz Srbije!" (I dobro je da nije.) Ali Sonji jeste.

Na prvi pogled može se učiniti da Sonja Biserko preteruje kada "Vreme" i B92 optužuje za totalitarizam. Međutim, šta je totalitarizam? Odsustvo mišljenja ili nedovoljnost mišljenja i politike? U tom smislu, njena kritika ovih medija je ispravna. Ne piše se i ne misli dovoljno o zločinima. Ili, vi možda mislite da je toga bilo dovoljno? Ili, možda, i previše? Da je ovde moguće pronaći meru, u ovom mračnom kalkilu, ubijanja, umiranja i smrti? Da je moguć "treći put"! Da možemo, da je dopušteno, da iz svojih građanskih loža nastavimo da s nepodnošljivom lakoćom mudrujemo o zločinima, sve do onog opscenog cinizma Ljubiše Ristića da za razliku od pasa, Srbi jedini otkopavaju svoje kosti. Čije kosti? O tome treba pitati žrtve ovih morbidnih kalkulisanja. O tome je reč.

Da li je u pravu Dušan Makavejev, koji je, doduše isprovociran, rekao da "leševi nemaju nacionalnost"? U tome je suština, kako bih rekao, ovog naopakog zalaganja za deetnifikaciju zločina. Jer, prethodnu etnifikaciju zločina nisu obavile žrtve nego dželati. Oni koji su se udružili u zločinu. Oni koji su samo "branili ili brinuli" za narod, bilo koji. Oni kolektivizuju zločin, a ne Sonja Biserko. Zato je ova navodna deetnifikacija zločina, u stvari, njegova racionalizacija. Manipulacija zločinom. Zamagljivanje razlike između krivice, koja je pojedinačna, i odgovornosti, koja osvešćena postaje kolektivna politička odgovornost. Zato je prihvatanje ove političke odgovornosti pretpostavka svake odgovornosti, sve do sankcionisanja pojedinačne krivice za zločine. U suprotnom, sunce sija i nad pravednikom i nad zločincima.

Ali, sve je to poznato. Zato sam morao da savladam unutrašnji otpor kako bih se uključio u ovu polemiku, koju je neko nazvao "novim raslojavanjem na književnoj levici". Ima nečeg odvratnog i perverznog u tome, pošto je razlog ove polemike cinično podmetanje da oni koji insistiraju na odgovornosti za zločine (poput Sonje Biserko ili Nataša Kandić) govore o kolektivnoj krivici naroda.

U stvari, to su oni koji se zalažu za ovu deetnifikaciju zločina. Jer, kao što sam rekao, da bi se obavila ova deetnifikacija, zločin se pre toga mora etnifikovati, što je teza zločinaca a ne žrtve.

Sa stanovišta žrtve – nema "trećeg puta", kojim bi, ako se može, zajedno dželat i žrtva. Nema zajedničke "istine!" i "pomirenja" među njima. To bi, doista, bio mrak totalitarizma. Ali, sve je to poznato. I zato je perverzno do besvesti mudrovati o tome. Sve dok se ne zaboravi o čemu je bila reč. Mnogima u Srbiji smetaju ove "žene u crnom" i njihova "tužilačka revnost". Ali, mnogima smetaju i žrtve. Zato su pomešali asanaciju i lustraciju.

Iz istog broja

Dušan Popović

Spasavanje duše

Dušan Popović, advokat, Beograd

Latinka Perović

Sazrela potreba društva

Latinka Perović

Bogdan Ivanišević

NATO, ipak, dan posle

Bogdan Ivanišević

Aleksandar Lojpur

„Koštuničina komisija”

Aleksandar Lojpur

Miodrag Marković

Hitler je bio diletant

Miodrag Marković, Beograd

Jasna Bogojević

“Patriote” i “Rodoljubi”

Jasna Bogojević, Beograd

Srđa Popović

Dve zanimljive teme

Srđa Popović

Dejan Vukelić

Proces

Dejan Vukelić, Novi Beograd

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu