POŠTA

Sindrom poraženih

"Vidovdan i kult"; "Vreme" br. 550

Nedavno je u republičkoj skupštini izglasan zakon o novim državnim praznicima i pored ostalih značajnih datuma za srpsku istoriju našao se tu i Vidovdan, kao podsećanje na dan kada prvi put besmo poraženi na Kosovu, naravno, i kao najradosniji dan za đake, jer im se tada dele knjižice i započinje raspust. Ima u tom zakonu i drugih značajnih datuma, ali važno je to da se definitivno ratosiljamo nekih, istorijski lažnih i neutemeljenih, datuma kao što su: 7. jul, 29. novembar i 28. mart, koje nam komunisti uvališe za vreme svoje poluvekovne vladavine. Amin.

Međutim, činjenica je da mi i danas slavimo Vidovdan (kao da nam još nije doprlo do svesti da je to datum koji nam je naneo viševekovnu nesreću, jer izgubismo slobodu i državu, padosmo u ropstvo i doživesmo najveću bedu u moralnom i materijalnom pogledu. Sve nam se u crno pretvorilo "crni gavrani zagraktaše" a kaluđeri se u "crne rize odenuše" i to u vreme kada se Evropom širio duh Renesanse, kada je Petrarka pisao svoje Ljubavne sonete a Palestrina komponovao Pesmu nad pesmama. Pa eto i danas pri punoj svesti da je to bilo tako i da su posledice vidovdanskog Kosova bile pogubne za srpski narod, mi i danas sa nekim religioznim zanosom slavimo datum našeg velikog poraza!?! Taj poraz nam svakako ne može biti na ponos i diku, ali zato može da koristi onima koji nas vešto podržavaju u našem mazohističkom slepilu. Izgubismo bitku na Kosovu zbog sujetnih velikaša, proklete im duše, pa šta? I drugi narodi su prolazili kao i mi pa su na kraju stvorili i formirali svoje čvrste državne zajednice. Šta je sve bilo u Italiji, a šta se sve dešavalo u Francuskoj u XVII i XVIII veku? Zato čudi što se naši savremeni političari, poslanici u skupštinama ne setiše datuma nekih naših pobeda, pa da njih predlože za praznovanje, što bi bio dug prema našoj istoriji i tradiciji na koju se vrlo često pozivamo. Niko se nije setio bitke na Ivankovcu 1806. godine kada je Karađorđe prvi put i to žestoko porazio Turke; pa čuvene Kumanovske bitke, 11. oktobra 1912. god. kada je tadašnji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević do nogu porazio Zekir pašu, osvetio Kosovo i oslobodio celu Vardarsku dolinu (koju mi danas ponovo oslobađamo?!). Otuda i ona poznata krilatica: "Za Kosovo – Kumanovo, za Sitnicu – Bregalnicu" za koju današnji omladinci verovatno i ne znaju. Zašto se niko nije setio nekih bitaka iz Prvog svetskog rata (Cer, Kajmakčalan. Ovče polje…) koje su predhodile stvaranju Kraljevine Jugoslavije a koje su vezane za imena naših vojskovođa Radomira Putnika, Stepu Stepanovića, Živojina Mišića, Bojovića i pre svih Aleksandra Karađorđevića, koji je bio vrhovni komandant srpske vojske. Verovatno su tu lekciju iz naše istorije preskočili naši uvaženi političari, koji kako znamo uglavnom behu instruisani iz marksističke literature. Kao državni praznik mogao je da bude predložen i Dan ujedinjenja 1. decembar, kada su pre svega Srbi dobili svoju državu i to oni koji su živeli na Kosovu, u Bosni, u Hrvatskoj i Vojvodini. Crnogorci tada nisu ni znali da nisu Srbi, jer njihova knjeginja Zorka beše supruga srpskog kralja Petra I i majka potonjeg Kralja Aleksandra I, rođenog na Cetinju, pa kao Srbi uđoše u zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima. I Srbi u Vojvodini počeše lakše da dišu kada im je skinut austrougarski jaram posle I svetskog rata. Pa kad se realno pogleda, Aleksandrova država bila je ostvarenje želja i težnji svih Srba da se okupe u jednoj državi svih onih koji su do tada živeli pod Austrijom, Mađarskom ili turskom upravom. Ali u komunističkoj eri od 1945. god. pa i danas, u postkomunizmu o Kraljevini Jugoslaviji a naročito o Aleksandru I Ujedinitelju, gotovo se ništa ne govori. To je još uvek tabu – tema koja, ako se načne, može da izazove velike rasprave o istorijskim falsifikatima, o lažima i političkim podmetanjima. O Aleksandru se govori pre svega zato što je proganjao komuniste, gotovo ih istrebljivao, što mu je bila velika greška – kako kažu neki istoričari – jer to nije učinio temeljnije. Ali ta Aleksandrova Jugoslavija podeljena na devet banovina (prema slivovima reka i etničkim celinama) znatno se razlikovala od one Brozove u kojoj su izmišljene posebne nacije (crnogorska, makedonska, muslimanska, albanska) i koja je logično morala da se raspadne posle komunističke diktature i posejanog semena razdora i različitosti. "Osmerac bez kormilara" (6 republika i 2 pokrajine) puko je odmah čim je "majstor-bravar" zakoračio jednom nogom u "večna lovišta". Kao što se vidi, radi se o dva potpuno oprečna principa: Jugoslavija kao jedinstvena država slovenskih naroda na Balkanu i Jugoslavija kao federacija različitih državica međusobno konfrontiranih (etnički, verski i privredno). Posle Brozove smrti nastupaju novi igrači sa nacionalkomunističkim predznacima: Franjo, Alija i naš Sloba. Sva trojica igraju na nacionalističku kartu jer ta sigurno dobija. Slobodan deluje sigurno, kao srpski lider eliminiše vešto svoje suparnike – komuniste i ono što ga najviše kvalifikuje kao srpskog vođu, ruši mit o Titu. Za kratko vreme nijedan grad u Srbiji nije više imao ni trg ni ulicu sa Titovim imenom (to bi mu mogla biti i olakšavajuća okolnost na suđenju u Hagu).

Međutim, politička situacija u kojoj se sada nalazimo primorava nas da sagledamo svu kompleksnost i delikatnost svog položaja. Odluke svetskih javnih i tajnih organizacija sada su za nas zakoni kojima smo – uz dobre namere – izloženi i kojima moramo da se prilagodimo. Da li su oni za nas pravedni ili ne pitanje je hamletovsko. Moćni uvek presuđuju, tako je bivalo i biće, a u interesu je našeg progresa da "ne kočimo uzbrdo". Ali je isto tako važno i da se oslobodimo "sindroma poraženih" i "kompleksa krivice" koje vučemo još od Kosova. Ostavimo po strani, uz dužno poštovanje, sve naše poraze, groblja, stratišta… i okrenimo se onim svetlim primerima iz naše prošlosti koja mogu biti temelj zdrave budućnosti.

Iz istog broja

Mitos Srebrenica

Jovan Nenadov, Lozana,

Dostaviću listu

Davor Šavija, Beograd

Svi smo grešni

Protojerej Žarko Gavrilović

Pesnica na slepom oku

Arh. M. Živadinović, Beograd

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu