POŠTA

23. 5. 2001. / 22.54

Mističan dug

"Bolnica umesto kasarne"; "Vreme" br. 540

Vojna obaveza, ako pravilno shvatam, postoji da bi građani određene države naučili da rukuju oružjem, slušaju komande starešina itd. S druge strane postoje ljudi koji iz svojih verskih, moralnih i drugih razloga odbijaju vojnu obavezu. To je ono što se naziva prigovorom savesti. E sad, pravo na prigovor savesti jedno je od priznatih prava, a pošto naša država čini korenite izmene u pogledu regulisanja poštovanja ljudskih prava na putu je da prihvati prigovor savesti. Rekli bismo da je ohrabrujuće to što se priča o poštovanju ljudskih prava u vojsci, njenoj reformi, približavanju evropskim standardima… Ali postoji tu jedan problem koji se ne uočava zbog pozitivnosti bilo kakve reforme u vojsci i pozitivne konotacije fraza kao što su ljudska prava, evropski standardi i sl. Problem se može okarakterisati kao logički, ali je isto toliko i praktički. Naime, ako je vojna obaveza ono za šta je ja smatram, i ako je prigovor savesti ono gore navedeno, ne postoji način da se oni usaglase. Vojna obaveza je vojna (starešina, uniforma, puška), a prigovor savesti obavezu upravo odbija ne kao obavezu već kao vojnu (starešina, uniforma, puška). Ako se prihvati prigovor savesti, obaveza se ne legitimiše više kao vojna već kao obaveza prema državi uopšte. Time se zapravo vojna obaveza prazni od smisla i ogoljuje na ono što ona zapravo i jeste, jedna zaostala i represivna institucija (kao što je i sama vojska). I u narodu je jasno da vojna obaveza jeste dug državi, tj. da nema taj strogo vojno-odbrambeni smisao; npr. "Idem da odužim dug državi". Priznavanjem prava na prigovor savesti obaveza (dug?) može postati radna, društveno-korisna… Time se uvodi obaveza prema državi, ali ne kao obaveza plaćanja poreza, čiji je cilj obezbeđivanje novca za funkcionisanje države, ili kao vojna obaveza, koja po definiciji (ja bih rekao kobajagi) ima za cilj postojanje osnovne odbrambene sposobnosti stanovništva, već kao jedna mističan dug prema državi, narodu, ili kome već. Ja sam uveren da takav dug ne postoji u ustavu (ispravite me ako grešim) i da ne treba ni da postoji jer je takvo nešto u suštini represivno. Ako nekome nije jasno zašto je to represivno, neka zamisli dug koji bi npr. bio godinu dana zatvora za svakog građanina, ili nešto slično. Ono što u praktičnom smislu znači prihvatanje prava na prigovor savesti jeste proširenje liste obaveza prema državi i odbacivanje vojne obaveze kao svrsishodne. Prvo je apsolutno neprihvatljivo, dok je drugo suprotno (još uvek važećim) načelima vojske i narodne odbrane. Stoga država ili treba da ostane dosledna sebi, tj. da formalno ne proširuje obim obaveza građana prema državi (obaveza uopšte), ili da preduzme pravu reformu vojske i narodne odbrane tj. da ukine vojnu obavezu. Stoga bi pravi zahtev peticije trebalo da bude zahtev za ukidanje vojne obaveze (za koji smatram da je podtekst peticije).

Iz istog broja

Gde je sada FONAS?

Miroslav Tamburić, Požega

Ikona novog boga

Gordana Jakovljević, Beograd

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu