Srpski napad na zonu kopnene bezbednosti

NATO je primio k znanju, predsednik Srbije i načelnik Generalštaba objasnili su šta Beograd traži/predlaže, Priština je ljuta a ovdašnji vojnopolitički komentatori su uglavnom zadovoljni.

General Zdravko Ponoš predložio je komandantu južnog krila NATO-a da se Kumanovski sporazum revidira; to je objavio prošle nedelje. Predsednik Srbije Boris Tadić podržao je inicijativu odmah.

Nešto šire: dvodnevni briselski sastanak šefova spoljnih poslova članica NATO-a upoznat je s inicijativom Srbije za reviziju Kumanovskog sporazuma od 9. juna 1999, ali ona nije na dnevnom redu tekućeg sastanka koji je posvećen raspoređivanju Euleksa na Kosovu, posledicama po snage Kfora i problemu opstanka ostataka Unmika.

Na pitanje da li će na ministarskom zasedanju biti reči o zahtevima srpskog predsednika Borisa Tadića i načelnika Generalštaba VS-a generala Zdravka Ponoša da se preispita režim zone bezbednosti oko Kosova, odgovor NATO-a glasi: „za sada oko toga nema nikakvih promena“. NATO je upoznat s pokretanjem pitanja mogućnosti ponovnih pregovora ili usklađivanja vojnotehničkog sporazuma, ali u Alijansi „o tome nije bilo rasprave, nije bilo ocene niti odluke“, izjavio je portparol NATO-a Džejms Apaturaj.

Načelnik Generalštaba VS-a Zdravko Ponoš potom je ponovio da je pre desetak dana u razgovoru s visokim vojnim zvaničnicima NATO-a pokrenuo inicijativu o reviziji Kumanovskog sporazuma – ali da je to kratak period u kome može da se čuje mišljenje na ministarskom nivou NATO-a. Ponoš je predložio da proces revizije sporazuma krene ekspertskim razgovorima obe strane o tome šta bi imalo smisla menjati i šta bi bilo vojnički utemeljeno i prihvatljivo za obe strane. Do inicijative o reviziji sporazuma po kom su vojska i policija SR Jugoslavije juna 1999. napustile Kosovo došlo je zbog toga što je Kfor ušao u proces izgradnje „Kosovskih bezbednosnih snaga“, čemu se Srbija protivi, i zbog odluke o raspoređivanju misije Euleks na Kosovu, uz saglasnost Srbije. Po Ponoševoj oceni, stvaranje bezbednosnih snaga Kosova ne predstavlja pretnju Srbiji, ali pretnju predstavlja formiranje oružane formacije koja nije dozvoljena ni po jednom regionalnom i međunarodnom sporazumu.

Kumanovski sporazum je juna 1999. ondašnja opozicija (sadašnja vlast) dočekala kao protivustavnu kapitulaciju zemlje (tada SR Jugoslavije) pred NATO agresorom, odnosno kao istorijsku pobedu nad najjačom vojnom alijansom na svetu (ondašnja vlast, a sada koalicioni partner u vlasti). Odmah po potpisivanju sporazuma Savet bezbednosti UN-a doneo je Rezoluciju 1244, koja je i danas jedini neosporan argument Srbije u odbrani teritorijalnog integriteta. Uzgred, ako je neko zaboravio, tekst Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma Slobodanu Miloševiću uručio je lično – Marti Ahtisari.

Osim otvaranja vrata ulasku kopnenih snaga NATO-a na Kosovo i Metohiju, Kumanovski sporazum je uveo i tampon-zone kopnene i vazdušne bezbednosti na teritoriji Srbije: 5 i 25 kilometara u kojima vojska i policija Srbije nemaju šta da traže, osim ako im to ne odobri komandant NATO snaga iz Prištine.

Stvar je kratko funkcionisala: početkom 2001. krenula je da dejstvuje Oslobodilačka vojska Bujanovca, Preševa i Medveđe – koristeći „ničiju zemlju“ kopnene zone bezbednosti kao sigurno utočište ne samo za akcije u Srbiji već i za pomoć već nekoj sličnoj i etnički bratskoj oslobodilačkoj armiji u Makedoniji. Suočen s razmerama sukoba u Makedoniji, NATO je tada odobrio akcije vojske i policije Srbije u zoni kopnene bezbednosti – veoma postupno i samo korak po korak. Uspešne, pokazalo se i tako što je zona zabranjenog letenja početkom leta 2001. sužena a vojsci i policiji je dozvoljeno da postave kontrolne punktove i baze. Setimo se: tada su se medijski obračunavala dvojica Nebojša, „maršal“ Čović i načelnik Generalštaba Pavković. Operaciju preuzimanja kontrole uspešno je, i bez mnogo javnih nastupa, vodio general Ninoslav Krstić. Pa je posle – na predlog Nebojše Pavkovića, uz potpis tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice – smenjen, odnosno „vraćen na pređašnju funkciju“. Taj detalj sada se može čitati kao bizaran, ali je početkom 2001. bio jedan od važnih elemenata obračuna unutar pobedničke Demokratske opozicije Srbije.

Danas, argumenti Borisa Tadića i Zdravka Ponoša su jaki: nema nijednog razloga da se sporazum iz 1999. ne promeni, s obzirom na to da je Srbija u međuvremenu pokazala da je faktor stabilnosti u regionu, izjavio je Tadić. General Zdravko Ponoš je o reviziji Kumanovskog sporazuma razgovarao u Napulju sa komandantom združenih NATO snaga Markom Ficdžeraldom: „Ja sam tražio i dobio na neki način podršku admirala Ficdžeralda da se na ekspertskom nivou pristupi reviziji Kumanovskog sporazuma odnosno da se preispita šta tu može da se promeni, jer je nepodesno sadašnjoj situaciji na terenu.“

Nije nemoguće da će NATO nekim ustupcima nagraditi kooperativnost Beograda u prihvatanju misije Euleks, čak i uz poslednjih nedelja ponovljene izjave Zdravka Ponoša da je saradnja s Kforom na terenu počela da se „hladi“ s proglašenjem nezavisnosti Kosova, i da joj dalje „hlađenje“ predstoji, ne samo zbog Kforove uloge u formiranju oružanih/bezbednosnih snaga Kosova već i zbog najavljenog sužavanja aktivnosti sa sprečavanja nasilja na – „odvraćanje“.