Nedelja

Pun kufer marketinga

Popisdeli

Praviti se glup to je maska - poslednje pribežište siromašnih

Popisdeli 1

Po popisu stanovništva od pre tri godine – ne brinite, neću da, kao premijer kojeg nisu obavestili da mu je istekao mandat predsednika državne zajednice, cinkarim strancima koliko je državljana Crne Gore u Srbiji. Htela sam da kažem da po tom popisu ipak nismo pretežno "tehnički nepismen" živalj, kako nas obično nazivaju kad nam objašnjavaju zašto imamo takve reklame i takve političare kakve imamo. Pri tom ne misle da smo nepismeni za tehniku, već da smo slabo pismeni, čime pravdaju slabo umni način na koji nam se obraćaju. To objašnjenje je taman toliko logično koliko i običaj da one koji ne razumeju srpski tretiramo kao da su nagluvi, a ne stranci, pa da se deremo na tarzan srpskom ("kako tebi sviđa ovde"), koji oni, za razliku od književnog srpskog – takođe ne razumeju. Ili običaj da one koji su stvarno nagluvi tretiramo kao da su maloumni. Ili običaj da one koji su stvarno maloumni tretiramo kao da su zarazni. Ili… Shvatili ste već šta hoću da dokažem.

Dakle, popisom smo utvrdili da, i posle velikih migracija koje nam statistički, a i inače, nikako ne idu naruku, većina ipak nije tehnički nepismena jer preko sedamdeset odsto stanovnika ima srednju školu ili više od toga. Šteta što nam nisu popisali i inteligenciju – možda bismo im time izbili i onaj argument "naš narod je glup" kojim jedni druge hrabre da će im proći ono što im obično i prođe, a kojim i mi sebi objašnjavamo zašto im prolazi sve to što im prolazi. Sa druge strane, možda je i bolje što nam nisu izmerili inteligenciju. Jer, šta kada bi se zaista utvrdilo da smo mnogo pametniji nego što svi misle – morali bismo da objašnjavamo zašto se pravimo da smo glupi. A to bi moglo da bude neprijatno, čak neprijatnije od svega što sada trpimo. Jer, kako reče Agata Kristi, praviti se glup to je maska – poslednje pribežište siromašnih. I zaista, nekako mu dođe neukusno da se busamo u grudi i pozivamo na pamet kad to ne možemo da potkrepimo sopstvenim životom.

Jer, da li se neki proizvodi kupuju zahvaljujući ili uprkos kvalitetu i reklami, nije teško odgonetnuti. Da li stvarno više volimo sirup nego voćni sok, naročito za dečije žurke? Da li nas je stvarno reklama ubedila da izaberemo baš taj, slučajno najjeftiniji deterdžent? Da li nas nipodaštavanje zaista ne vređa ili samo nemamo mogućnost da to kaznimo? I kad smo već kod toga – da li su političari izraz većinske volje naroda (kako govore) ili su one dve trećine koje ne glasaju ipak većina (možda bi "izlaznost" bila veća kad bi na glasačkim listićima postojala i opcija "niko od ponuđenih")? I da li je ona trećina birala ove poslanike, koji za sebe kažu da su tu voljom naroda, ili je birala partijske liste, a partije posle birale poslanike? I hoćemo li početi da se suprotstavljamo glupostima koje nam se svakodnevno serviraju i bahatom cinizmu sa kojim to rade?

Eto koliko se pitanja otvori čim se pokaže da smo pismeni. Zato je i dobro što ne funkcioniše Zakon o dostupnosti informacija. Zamislite da sad, tako pismeni, uzmemo i pročitamo sve. A naročito – svakoga. I da otkrijemo da smo lepši i pametniji nego što nas oni vide. Da smo čak i manje siromašni. Duhom, u svakom slučaju. Gde bi nam bio kraj. A njima?

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu