Mozaik

Zemlja ljudi – Martinik

Žozefina, Bogart i kreolske krvavice 2

ZIMSKI SAN: Gradska plaža u Fort de Fransu

fotografije: r. čoban

Žozefina, Bogart i kreolske krvavice

Za razliku od Velike Britanije, koja je većini kolonija dala nezavisnost zadržavši ih u Komonveltu, Francuzi i dalje drže nekoliko značajnih ostrva u Karipskom moru – Gvadelupe, Martinik, severnu polovinu St. Martina ili mondenski St. Barts

Luj Ogist Siparis je imao sreće te noći.

Uveče 7. maja 1902. ovaj dvadesetsedmogodišnjak iz grada Sen Pjer na karipskom ostrvu Martinik, popio je malo više, potukao se u baru i dospeo u ćeliju u podrumu lokalnog zatvora.

Istorija će ga upamtiti kao jedinog čoveka koji je preživeo čuvenu erupciju vulkana Mon Pele, koja je zbrisala sa lica zemlje ceo Sen Pjer i ubila 30.000 ljudi.

Siparisu su, naime, život sačuvali debeli zidovi zatvorske ćelije i spasioci su ga pronašli – sa teškim opekotinama, ali živog – pet dana kasnije. Legenda kaže da je erupciju preživeo i jedan obućar iz predgrađa, kao i devojčica koja se otisnula čamcem na pučinu, ali samo je Siparis stekao svetsku slavu. On je godinama posle nastupao u čuvenom cirkusu Barnum and Bailey, predstavljan kao – "Čovek koji se živ vratio iz Pakla".

Zatvorska ćelija u kojoj je bio Siparis danas je turistička atrakcija, morao sam da se propisno sagnem da uđem u nju, pored nje raste palma, a visoko iznad se zlokobno nadvija Mont Pele. Odmah do zatvora su i ostaci pozorišta koje je vulkan takođe sravnio sa zemljom, a na čijem dekoru je radio Viktor Luj, arhitekta koga je proslavila unutrašnjost ComédieFrannjaise u Parizu. Pozorište je sagrađeno 1786, stradalo je nekoliko putu u uraganima i zemljotresima, ponovo podizano i imalo "tropsku slavu" poput "Amazonske opere" u Manaosu u Brazilu. Od 8. maja 1902. tu su samo ruševine.

Odmah pored je i muzej koji uz gomilu fotografija grada pre i posle erupcije čuva i potpuno deformisano veliko crkveno zvono, jezivi dokaz kako izgleda susret sa užarenom vulkanskom parom i lavom. Procenjuje se da se oblak dima i pare što je lavi prethodio i koji je zapravo ubio žitelje Sen Pjera – kretao brzinom od 640 kilometara na sat, a njegova temperatura je bila 1000 stepeni Celzijusa.

ŽRTVE LOKALNIH IZBORA: Erupcija vulkana Mon Pele u zoru 8. maja nije došla baš potpuno nenajavljeno. Naime, danima uoči erupcije stanovnici su primetili čudnu pojavu najezde zmija i drugih životinja koje su bežale sa planine dole u grad, čuli su se neobični zvuci iz dubine zemlje i miris sumpora osećao se u vazduhu – ali je gradonačelnik usred kampanje za lokalne izbore rešio da spreči predloženu evakuaciju. Tako je jedna predizborna kampanja koštala života kompletno biračko telo, što iz današnje perspektive srpskih pitanje-je-života-i-smrti lokalnih izbora možemo bez problema da zamislimo.

Pre 1902. Sen Pjer je važio za "Pariz na Karibima", bio je prestonica kulture i zabave, najelitnije mesto u francuskom kolonijalnom carstvu na zapadnoj hemisferi. Godinu dana nakon erupcije iz kratera Mon Pelea je štrčao visoki stub okamenjene lave nazvan "Toranj Mon Pelea", da bi se 1903. srušio u nestao u utrobi zemlje.

Prvih meseci nakon erupcije, na ovu lokaciju dolazili su brojni turisti. Ljubitelji katastrofa o kojima često govori i piše Zoran Ćirjaković, ljudi koji odlaze na mesta masovnih stradanja, genocida ili prirodnih katastrofa, postojali su i tada pre više od jednog veka. Ljudska fascinacija zlom i nesrećom je sasvim sigurno večna.

Danas, 113 godina kasnije – Martinik je destinacija jedne druge vrste turista. Glavni grad ostrva je Fort de Frans – pre Francuske građanske revolucije zvao se Fort Rojal, a među njegovim žiteljima jedna verzija tog naziva ostala je u upotrebi i danas – Fojal (Foyale). Kroz njegovu luku svakodnevno prođe nekoliko velikih kruzera sa u proseku po 3000 putnika pa su ulice grada preplavljene oneday turistima u potrazi za suvenirima, lokalnim "Carib" pivom i besplatnim internetom. Trotoari u centru grada su čeličnim lancima odvojeni od kolovoza, a da bi se dospelo na pešački prelaz moraju se proći "automatska vrata" slična onima na stadionima. Razlog za ovoliku predostrožnost, koju nisam video ni u jednom gradu na svetu, leži u poroku koji je Luju sa početka priče sačuvao život – alkoholu. Naime, redovno se dešavalo da alkoholisani stanovnici Fort de Fransa završe pod točkovima automobila.

Žozefina, Bogart i kreolske krvavice 3
BOGATA ISTORIJA: Gradska biblioteka u Fort de Fransu;…

IMATI I NEMATI: Radnja filma To Have and Have Not iz 1944, neuspelog pokušaja da se ponovi uspeh Kazablanke (1942), dešava se upravo u Fort de Fransu. Sve je tu: Drugi svetski rat, Hemfri Bogart kao mrzovoljni glavni junak, plavuša (u ovom slučaju Lorin Bekol umesto Ingrid Bergman), egzotična francuska kolonija kojom upravljaju korumpirani službenici Petenove vlade u Višiju (umesto Maroka – sada je to Martinik), pokret otpora, krijumčari i špijuni… Na sve to i – tekst Ernesta Hemingveja kao podloga za scenario. Planetarni uspeh je izostao (Francuska je već bila slobodna kada je 11. oktobra 1944. film premijerno prikazan) i ovo je zaista bleda senka Kazablanke, ali sam ga ja ipak ponovo pogledao nekoliko sati nakon što je naš avion dodirnuo pistu aerodroma na Martiniku.

Ono što mi je u filmu zapalo za oko svakako je činjenica da su se Francuzi – bez obzira na to ko je na vlasti u Parizu ili Višiju – teško odricali svojih prekomorskih kolonija. Davali su im nezavisnost tek nakon višegodišnjih ratova (Alžir i Indokina) ili kada je to bilo neizbežno (ostatak afričkih kolonija). U Kazablanci – kad Francuzi pevaju Marseljezu u Rikovom kafeu u inat prisutnim Nemcima, to deluje nekako normalno, "neokupatorski", kao da se radnja dešava u Lijonu, a ne u Maroku. Neuspešna integracija stranaca u francusko društvo koja je nakon januarskog masakra u Parizu tema broj jedan – na francuskim prekomorskim teritorijama čini se kao odavno nepostojeći problem.

Žozefina, Bogart i kreolske krvavice 4
…"Pariz Kariba" Sen Pjer nakon erupcije Mon Pelea;…

Za razliku od Velike Britanije, koja je većini kolonija dala nezavisnost zadržavši ih u Komonveltu, u nekim slučajevima i sa kraljicom kao nominalnim šefom države, Francuzi i dalje drže nekoliko značajnih ostrva u Karipskom moru – Gvadelupe, Martinik, severnu polovinu St. Martina, mondenski St. Barts…

Dok su Britanci i Holanđani dali nezavisnost današnjoj Gvajani i Surinamu – Francuska Gvajana – i dalje je sastavni deo Pete Republike i sa njene teritorije se odvija francuski svemirski program. Kao i Francuska Polinezija (Tahiti) i Nova Kaledonija na Pacifiku; Majot i Reunion u Indijskom okeanu… Na francuskim "prekomorskim teritorijama" danas živi više od 2.300.000 ljudi.

Žozefina, Bogart i kreolske krvavice 5
…Bogart i Bekol u filmu Imati i nemati

Slučaj Komora iz 1997. ostaće zapamćen kao jedinstveni presedan da je neko 22 godine nakon sticanja nezavisnosti tražio povratak pod kolonijalnu upravu. Te godine su žitelji dva Komorska ostrva (većinski muslimani!) tražili da se vrate pod suverenitet Francuske, ali je vlada u Parizu to odbila ne želeći da se meša u unutrašnje sukobe u ostrvskoj uniji kojoj je 1975. dala nezavisnost.

Svedoci smo istorijskog paradoksa: žitelji nekadašnjih francuskih kolonija (Alžir, Sirija, Tunis…) danas kao ilegalni imigranti beže od ratova i bede iz svojih nezavisnih domovina i pokušavaju da se kao "clandestinosi" (Manu Chao je pesmu Clandestino posvetio upravo sudbini ilegalnih imigranata) dočepaju dokova Marseja ili nekog pariskog predgrađa. Sa druge strane, stanovnici Martinika, prekomorskog departmana Francuske – žive mirno kao državljani Evropske unije. Ni u ostalim nekadašnjim francuskim kolonijama ne cvetaju ruže: Centralnoafrička Republika, Niger, Mali, Mauritanija – svuda traju građanski ratovi, smenjuju se vojni pučevi sa sezonama suše i gladi.

Za to vreme praunuke nekadašnjih Gogenovnih modela serviraju doručak gostima u nekom od luksuznih rizorta na Tahitiju, žive mirno, ne strahuju od rata, gladi ili vojnih diktatura. Kakav odgovor na ovu dilemu (sloboda ili sigurnost) bi danas, 2015. dala većina stanovnika planete inficirane konzumerizmom ili samo zastrašene ratovima i krizama? Kakav bi odgovor dali mi u Srbiji? Licemeran, ako je suditi po poslednjim istraživanjima u kojima je manjina građana za EU, a većina za Rusiju, ali ista ta većina želi da joj deca žive u EU.

ŽOZEFINA BEZ GLAVE: Žitelji Martinika su, dakle – punopravni građani Evropske unije sa pravima koja imaju i stanovnici Brisela ili Antverpena, glasaju čak i za Evropski parlament. Fort de Frans izvan svoje istorijske jezgre izgleda kao veliko gradilište, široki auto-put vodi ka savremenom aerodromu, oko njega stotine višespratnica, tržnih centara, fabrika, oblakoder u luci – Fort de Frans na vodi… Evropska unija na plus 30 Celzijusa u februaru.

U Regionalnom muzeju istorije i etnografije u toku je postavka: "Engleska okupacija Martinika 1762, 1794. i 1809." Organizatori izložbe do detalja opisuju kratkotrajne britanske pokušaje da zagospodare Martinikom u 18. i 19. veku i stiče se utisak da je ovo ostrvo tik uz obalu Normandije, recimo, neupitni sastavni deo Francuske, koji su Englezi, eto, nekoliko puta pokušali da zauzmu.

Žozefina, Bogart i kreolske krvavice 6

Zanimljivo je da i pored miliona turista iz celog sveta, konobari, taksisti i zaposleni u hotelima na francuskim karipskim ostrvima gotovo uopšte da ne govore engleski (isto je na Gvadelupeu i Sen Martinu). Većina jelovnika je isključivo na francuskom i ako ga ne znate – čista je lutrija šta ćete ručati, jer gotovo niko od osoblja ne zna ili ne želi da govori engleski. Zato, ako ne želi da ruča kreolske krvavice misleći da je naručio plodove mora, pre dolaska u ovaj deo sveta – putnik treba da se naoruža osnovnim znanjem francuskog jezika ili bar rečnikom.

Ulazim u Katedralu Sv. Luja u centru grada, radni je dan, traje misa. Žene, deca i nešto belih turista sa kruzera, uobičajena slika u tropskom vlagom načetim "katedralama pored mora" na Antilima. Karakteristični drveni stropovi i šareni vitraži na prozorima uz "Oče naš" na francuskom daju celoj atmosferi dodatni filmski, kolonijalni šarm. U parku Savana, nekoliko koraka dalje – spomenik Napoleonovoj ženi Žozefini, koja je rođena ovde na Martiniku. Neko je 1990. polio Žozefinu crvenom bojom, odsekao joj glavu u najboljem maniru francuskih revolucija i "obrisao" njeno ime u kamenu. Veruje se da je razlog tome što se Napoleonova draga strasno zalagala za ponovno uspostavljanje ropstva i to joj njeni crni sunarodnici sa Martinika 200 godina kasnije ni mrtvoj nisu oprostili.

Krstarenja: Industrija u usponu

U vremenima ekonomske krize tokom proteklih sedam godina, industrija kruzera beleži konstantan rast na globalnom nivou. "Velike kompanije koje gospodare ovim biznisom (Royal Caribbean, Carnival, MSC…) kada je kriza u jednom delu sveta – u Evropi, na primer, pre nekoliko godina – jednostavno sele svoje ‘hardvere’ na Daleki istok pa rade krstarenja iz Šangaja ili Hong Konga za novu kinesku srednju i višu klasu", priča mi Arsen Mihalić, direktor slovenačke kompanije Cruise & Ferry Center, koja zastupa sve velike brodarske kompanije za područje bivše Jugoslavije.

Sezonski – većina brodova se u novembru seli sa Mediterana na Karibe a u aprilu vraća nazad – tako da im hotelska sezona traje idealnih 365 dana godišnje. Za razliku od hotela u Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Grčkoj, na primer, čiji je vlasnik presrećan ako ima popunjenost od 100 dana u toku godine.

Prosečna cena sedmodnevnog krstarenja na Karibima poput ovog MSC-ovog na kojem smo mi bili (Martinik – St. Lucija – Gvadelup – St. Martin – Dominikanska Republika – Tortola – Antigva – Martinik) iznosi oko 500 evra po osobi u dvokrevetnoj kabini. U tu cenu uračunati su i svi obroci na brodu, bezalkoholna pića, kafa, bazeni, spa, teretana… Posebno se plaćaju alkoholna pića, ekskurzije i slično. Putnicima kojima je često potreban internet dodatni trošak je i prilično skup wi-fi na brodu, ali i taj problem je rešiv pošto većina kafea u lukama ima besplatni bežični internet.

Do Martinika postoji svakodnevni Er Fransov let sa Aerodroma Orli u Parizu, a putnici iz Srbije koji sleću na Aerodrom Šarl de Gol prebacuju se četrdesetpetominutnom vožnjom šatl-busevima između dva aerodroma.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu