Mozaik

Povodom knjige

Za život u eri nove pismenosti 2

KNJIGA JE REZULTAT PRAKSE: Svetlana Tomić

foto: milovan milenković

Za život u eri nove pismenosti

Nastavnici preporučuju đacima čitanje kako bi naučili da se pismeno izražavaju. To nije dobar savet. Funkcionalno pisanje uči se pisanjem

Piše: Sonja Ćirić

Pismenost već odavno nije samo sposobnost čitanja, pisanja i računanja. Sedamdesetih godina prošlog veka Unesko je znatno proširio ovaj pojam nastojeći da podstakne razvoj onih vrsta pismenosti koje su u vezi sa zapošljavanjem i ekonomskim razvojem. Zato se danas piše i govori o novoj pismenosti ili o različitim tipovima pismenosti.

Za život u eri nove pismenosti 3

Za funkcionalnu pismenost posebno je važno školsko i ne samo školsko obrazovanje, konkretno – srpski jezik i književnost. Ovdašnji obrazovni sistem, međutim, ne pomaže dostizanja funkcionalne pismenosti. Naime, u našim osnovnim školama više pažnje posvećuje se gramatici i pravopisu, a neuporedivo manje pisanju.

Nedavno je objavljena Knjiga koja nedostajePriručnik za funkcionalnu pismenost Svetlane Tomić, profesorke Fakulteta za strane jezike Alfa BK univerziteta, za sve one koji bi da poboljšaju sposobnost pismenog izražavanja i da se prilagode novom vremenu.

Knjiga je rezultat prakse Svetlane Tomić, pa su zato u njenom priručniku i uputstva za neke od najpotrebnijih veština funkcionalne pismenosti – prepričavanje i sažimanje teksta. Inače, priručnik se ne bavi podučavanjem svih vrsta tekstova, već daje uputstva, kako napominje autorka u uvodu, samo jedne grupe tekstova: sastava, izveštaja, apstrakata i rezimea. Ove poslednje dve su uvrštene zato što su “sastavni deo akademskih radova ali i administrativnih izveštaja koje pišu zaposleni u javnom sektoru”.

Svetlana Tomić podseća da novija istraživanja pokazuju kako su u Srbiji “školski programi dekorativno i površno promenjeni, suštinski ne doprinose razumevanju gradiva niti praktičnom osposobljavanju dece i mladih, da jedva 60% učenika uspeva da reši polovinu zadataka iz srpskog jezika na završnom državnom testu nakon 8. razreda osnovne škole, da je svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji – funkcionalno nepismen”.

Prema prošlogodišnjim podacima, u Srbiji je funkcionalno nepismeno čak između 40 i 50 odsto petnaestogodišnjaka. Po mišljenju Svetlane Tomić, to je pokazatelj “nepromenjenog lošeg stanja u obrazovanju najmanje tokom poslednjih deset godina”.

Kod nas se, počev od osnovnog obrazovanja, funkcionalna pismenost zapostavlja na račun informatičke i medijske pismenosti. Svetlana Tomić ukazuje da se ne radi samo o tome da “funkcionalna nepismenost mladih utiče na opadanje nivoa njihovog daljeg obrazovanja, već i o tome da takav nivo oskudnog znanja vrši pritisak za snižavanje kriterijuma u višem obrazovanju”, što dalje ima direktne posledice po obrazovni i kulturni nivo stanovništva Srbije, i, naravno, na njen celokupni razvoj. “Ako i najbolji đaci pokazuju slabosti, onda se očigledno podbacilo u načinu, metodama, pristupima i procesima podučavanja srpskog jezika tokom školovanja”, smatra Svetlana Tomić.

Funkcionalna pismenost se može razumeti i “kao vrsta zanata, a svaki zanat se uči tako što se postepeno saznaje o svim koracima rada i tako što se svi ti koraci temeljno vežbaju”. Pa ipak, ocenjuje Svetlana Tomić, za ovladavanje veštinom pisanja “nastavnici preporučuju đacima čitanje verovatno zato što takvu preporuku stalno nalaze u metodičkim priručnicima za nastavu srpskog jezika i književnosti. Prema mom iskustvu rada sa đacima i studentima, to nije u potpunosti valjan savet ponajpre zato što čitanje ne implicira nužno sticanje veštine pisanja”.

Šta znači insistiranje na teoriji pisanja, a izostavljanje praktične obuke, Svetlana Tomić objašnjava primerima. “Zamislite šta bi bilo kada bismo nekoga ko se obučava za kuvara savetovali samo da čita recepte kako bi postao dobar kuvar! Umesto vežbanja kako da napravi neko jelo i obuke korak po korak, dobijao bi samo preporuke o savršenom izgledu jela. Učenik kuvanja mora stalno da vežba kuvanje, baš kao što se ni hirurg ne obučava za izvođenje operacija samo čitajući udžbenike o operacijama. Prilikom obuke, majstor mora šegrtu da prenese jasna objašnjenja i to na materijalu sa kojim radi. Mora da se objašnjava šta se radi, kako i pomoću kojih sredstava, kada i kakve strategije treba primenjivati, šta učiniti kada naiđu problemi, kako se neki deo rada usavršava.”

Ko god radi u vaspitno-obrazovnim institucijama, a želi da unapredi upotrebu jezika svojih daka, ne treba da čeka novu reformu obrazovanja, preporučuje Svetlana Tomić. “Reforme kasne za potrebama društva. Ključni faktor procesa razvijanja pismenosti nije isticanje društvene važnosti niti upotreba pismenosti. Ključni faktor procesa razvijanja pismenosti je postojanje lične svesti o značenju pismenosti.”

Za razliku od sadašnje prakse, početkom prošlog veka insistiralo se na razradi tehnike pisanja. U tom smislu, Teorija književnosti Pauline Lebl i Katarine Bogdanović objavljena 1923. godine, smatra Svetlana Tomić “nije prevaziđena i zastarela, a ove autorke prenele su mnogo korisnih razmišljanja i saveta, napisanih lepim jezikom”.

I savet za kraj: “Pisanje može da se nauči. To ne znači da svako može da postane dobar pisac književno-umetničkih tekstova, ali ko želi, može unaprediti veštinu pismenog izražavanja neophodnu u gotovo svim ljudskim delatnostima”.

Iz istog broja

Zaboravljeni

Ni ružičasto, ni sumorno

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu