Mozaik

Zemlja ljudi – Iran (2)

U Mašhadu, na istoku

Dok auto juri po usnulim ulicama Mašhada kroz tešku kišu, iz njega grmi tugom natopljen glas Tome Zdravkovića: "Umoran sam od života, umoran sam od kafana, umorno je srce moje, umorno..." Iz u sekundu rascepljenih duša pršte emocije koje se mogu podeliti samo sa nekim ko je činio deo života u tom drugom, dalekom svetu, a takvi do Mašhada dolaze retko, gotovo nikad

U Mašhadu, na istoku 1
Hodočasnik iz arapskih zemalja u Mašhadu

Na severu Irana, za razliku od uglavnom pustinjskog juga, za nekoliko sati prolazi se kroz potpuno različite svetove. Posle mučeničkog probijanja iz haotičnog Teherana, u kome je proleće tek počelo, stiže se do prvih visova na prilazima Damavandu, planini koja neodoljivo podseća na japansku Fudžijamu. Skijalište Aboli još je pod snegom, kažu da na njemu sezona traje do kraja marta, dok se u Šemšaku i Dizinu, najpoznatijim ski-centrima, sneg zadržava do početka maja. U vreme praznika i vikendom stanovnici glavnog grada hrle u zimske centre, skijanje je ovde jedan od omiljenih sportova. Na samom skijalištu stiče se nestvaran utisak da se nalazite negde u Švajcarskoj ili Italiji, ispred žičara devojke i mladići sa modernom ski-opremom čekaju na red pričajući mobilnim telefonima, promiče grupa devojaka koja je tek upisala ski-školu. Ski-pas u Aboliju košta nešto više od dva evra dnevno, na najčuvenijim stazama je 15 evra, a gostima iz Srbije su domaćini ponudili besplatne jednodnevne usluge. Da je skijalište ipak u Iranu podsećaju široki kreveti koji zauzimaju i dobar deo parkinga, na kojima skijaši odmaraju uz nargile, čaj i kebabe.

U Mašhadu, na istoku 2
Bazar tepiha

Putem niz severnu stranu planine za nekoliko sati se stiže do pirinčanih polja kraj Kaspijskog mora koje se na persijskom jeziku od davnina zove Hazarsko more, zbog Hazara koji su nekada naseljavali njegove obale (države koje na njega izlaze još se nisu dogovorile da li je to more ili jezero, od tog statusa zavisi kako će se deliti naftom prebogati kaspijski basen). Palme, rascvetala polja i voćnjaci u kojima se jedna u drugu prelivaju žuta, zelena i ljubičasta boja protežu se u nekoliko stotina kilometara ka istoku. Pejzaž ovog dela provincije Mazandaran je prizor koji se ne očekuje u Iranu. Obronci planine Alborz, obrasli gustim šumama, gledaju u kaspijsku obalu sudarajući se sa beskrajnim stepama Turkmenistana koje se spuštaju sa severa. Ovo je najplodniji deo Irana, koji hrani dobar deo ostatka zemlje.

U Mašhadu, na istoku 3
Prehlađeni pastir u Gonbad-e Kanvusu

Bandar-e Torkeman je ribarsko mesto priljubljeno na kraj istočnog dela Kaspijskog mora. Većina ljudi iz gradića radi na ostrvu Ašurade, na koje se iz luke stiže brzim čamcima uz pomalo zastrašujuće jahanje po uzburkanim talasima. I luka i minijaturno naselje na ostrvu siromašni su i zapušteni, za razliku od fabrike kavijara na Ašuradeu utopljene u cveće i zelenilo. Iako se 95 odsto kavijara na svetu proizvede u kaspijskom basenu, ne vredi ga tražiti u mestima na obali. "Nema kavijara ovde, sve ode na Zapad, za dolare i evre", pomalo gorko je rekao jedan od ribara u oskudno opremljenoj čajhani.

Većina putnika iz sveta ovaj deo Irana zaobilazi, odlazeći u mnogo poznatija turistička mesta na jugu, propuštajući da upozna interesantnu nacionalnu mešavinu u kojoj je najviše iranskih Turkmena i Azera. U Mazandaranu su i neke od najfascinantnijih građevina iz slavne prošlosti ovog regiona. Najpoznatija je sigurno Mil-e Gonbad u gradiću Gonbad-e Kavus. Kula je, u stvari, bila grob namenjen princu Kavusu, pesniku i umetniku. Visoka je 55 metara, u osnovi je u obliku desetokrake zvezde i neodoljivo podseća na davno prizemljeni svemirski brod. Iako je završena još 1006. godine, savršeno je očuvana. Kavusa su ubili asasini Hasana ibn Sabaha, a njegovo telo je iz kule iščezlo nekoliko godina kasnije. Dvadesetak metara ispred kule je prostor veličine dve ljudske stope, okružen niskim kružnim zidom. Unutar tog kruga se glas, akustičkim čudom, menja kao da se nalazite unutar zatvorene prostorije.

Abad, Abad i Abad

Ima trenutaka na putu, srećom kratkotrajnih, kada ništa ne ide kako treba i kada se čovek zapita zašto je uopšte na put i polazio. Na primer, kada se kasno u noć, posle napornog dana i dugog puta, hotel preporučen u "Lounli planet" vodiču za Iran kao "superčisto mesto sa divnom baštom" u stvarnosti pretvori u rupu u kojoj posteljina nosi tragove i mirise nebrojenih prethodnih gostiju, a "prijatno osoblje" u ljutitog starca sa kojim je sporazumevanje skoro nemoguća misija. Kada se nema snage za traženje nečeg pristojnijeg, prihvata se i takav izbor. U novom danu se sve lako zaboravlja, jedina neprijatnost ostaje gunđanje saputnika i njihov veto na biranje hotela u budućnosti.

U Mašhadu, na istoku 4
Mali hodočasnik

Ogroman broj gradova i sela u ovom delu zemlje ima naziv abad u svom imenu (abad na persijskom znači pogodan ili prijatan za život). Iako baš ne deluju kao mesta na kojima je život pesma, ređaju se Širin Abad, Ahmad Abad, Gon Abad, Malek Abad, a najpretencioznije od svih je sigurno sumorno selo imena Alah Abad. Čitav kraj deluje mnogo bogatije i plodnije u odnosu na ostatak Irana, ali sela pored puta odišu iznenađujućim siromaštvom. Kontrast je još jači jer je taj autoput, kao i na svim glavnim pravcima u Iranu, u sjajnom stanju, odlično održavan, a znaci i obaveštenja su uglavnom i na persijskom i na engleskom jeziku. Svuda u zemlji, tim putevima se u novim mercedesima C 240 vozi iranska policija.

U Mašhadu, na istoku 5
Momci koji drže internet kafe u Mašhadu

Putem ka istoku plodna polja iščezavaju i smenjuje ih isušena polupustinja. Naselja čine niske, prizemne kuće, sive i poput kameleona uklopljene u okolinu. U čitavoj Aziji, pa i u Iranu, kontrasti su oštrije izraženi, brže se nego u drugim delovima sveta smenjuju prizori neverovatnih dela ljudskih ruku sa isto tako neopisivom bedom. I u takvom siromaštvu postoje neka pravila ponašanja na koja bi se mogla ugledati i mnogo bogatija društva. Svuda u Iranu su uobičajen prizor ljudi koji na licima nose bele maske, da bi izbegli da zaraze druge ljude jer su trenutno bolesni. Kod nas takav prizor izaziva uglavnom podsmeh, ali bi se trebalo zamisliti pred pastirom koji tera stado ovaca usred pustoši iranskog severoistoka i nosi takvu masku na licu.

Na grobu osmog imama

Smešten hiljadu kilometara na istok od Teherana, na tromeđi Irana, Avganistana i Turkmenistana, Mašhad je najsvetiji iranski grad. Tu je grob osmog imama Reze, direktnog potomka proroka Muhameda, svetilište u koje godišnje dođe 20 miliona šiitskih hodočasnika iz Irana i drugih muslimanskih zemalja. U Mašhadu se najjasnije može videti i osetiti dubina i snaga religioznih osećanja Iranaca, naročito u dane velikih verskih praznika. Takav dan bila je i nedelja, 18. mart, dan smrti proroka Muhameda.

U Mašhadu, na istoku 6
Turkmeni ispred kule u Mil-e Gonbadu

Veliki deo gradskih ulica bio je tog prazničnog jutra sablasno pust i tih. Jedino je iz pravca mauzoleja imama Reze dopiralo neodređeno brujanje. U blizini svetilišta zvuk se pojačavao, da bi konačno eksplodirao u kakofoniju horskog pevanja i udaraca bubnjeva desetine hiljada muškaraca, žena i dece koji su se slivali prema mauzoleju. Mnogobrojne kolone ujedinjavale su se u jednu u ulici koja direktno vodi ka mauzoleju, i kretale se napred u ritmu muzike, poput gigantskog talasa. Iznad svake kolone koja se utapa u glavni tok vije se nad glavama stotine razvijenih zastava. Iz mora crnih čadora u suprotnom pravcu vire samo dečje glavice sa maramama živih boja. Uzbuđenje raste, u neverovatnoj gužvi oko jedva stigne da registruje niz fascinantnih prizora. Masu razgrću muškarci koji raščišćavaju put onima koji na leđima nose desetak metara duge, preteške šipke okićene sa bezbroj verskih simbola. Nosači, praćeni frenetičnim bodrenjem, smenjuju se tek kada jedan od njih počne da posrće pod teretom. Sredinom ulice u dvostrukim redovima idu šiitski flagelanti, pevajući i udarajući se korbačima sa metalnim lancima po leđima, predvođeni vozilima sa kojih se pesmom preko razglasa daje ritam. U kolonama flagelanata su i sasvim mali dečaci, koji se obredu pridružuju uz osmeh, ponavljajući pokrete koje čine odrasli. Muškarci smrknutih lica nose na ramenima kovčeg prekriven zelenom maramom koji simbolizuje smrt najmlađeg deteta imama Huseina, ljudi iz gomile prilaze da uz jecaj dotaknu kovčeg. Onda iznenada, neposredno ispred Harama, pevanje sa zvučnika i instrumenti utihnu.

U Mašhadu, na istoku 7
Ribari na Kaspijskom moru

Na velikom otvorenom prostoru odvijaju se drugi rituali. Grupe muškaraca počinju da igraju u krugu koji se stalno širi jer mu se pridružuju novi učesnici, unutar kruga ulaze ljudi koji pevaju pesme žalosti za poginulim šiitskim mučenicima i uzvikuju molitve. Hodočasnici koji takođe stoje unutar kruga i svojim mobilnim telefonima snimaju oko sebe, deluju nadrealno. U vazduhu se oseća strahovit naboj, krug se sve brže vrti i pevanje i uzvici postaju sve frenetičniji, da bi se odjednom sve zaustavilo, ljudi seli na zemlju, stavili ruke na lica i počeli da plaču. Suze teku niz obraze, jecaji dopiru iz dubine grudi, a posle nekoliko minuta razilaze se i učesnici i gledaoci i kreću prema ulazu u mauzolej. Nove kolone stižu i prizor se ponavlja bezbroj puta sa mnogim varijacijama. Na ulazu u Haram mešaju se suze i radost zbog dolaska u sveto šiitsko mesto. U podne, u unutrašnjem dvorištu mauzoleja, hiljade ljudi u miru i tišini klanja namaz.

Onima koji nisu šiiti, naročito ljudima sa zapada, sigurno je teško da shvate one koji u transu suzama žale nekoga ko je već vekovima mrtav. Prizor može delovati i uznemirujuće, ali ne i zastrašujuće. Šiiti žale svoje mučenike posvećeni ritualu, ne primećujući ništa oko sebe. Kada se uzburkana krv stiša, opet su tu da se ljubopitljivo okupe oko stranaca. Među žestokim vernicima našao se i mladi ljubitelj fudbala i Mateje Kežmana, koji je pozdravio sve ljude u Srbiji.

U drugim delovima grada, daleko od svetilišta, živi neki drugi Mašhad. Po modernim tržnim centrima kreću se mnoge devojke i žene odevene po teheranskoj modi, zabačenih marama, pripijenih kaputića, perfektno našminkane. U internet kafeima mladi darkeri sviraju na gitarama i pevaju pop pesme, četujući na internetu i udvarajući se devojkama koje prolaze. Dva od mnogih lica zemlje, naizgled nespojiva, žive jedno sa drugim duboko isprepleteni u mešavini koja zbunjuje i fascinira.

U Mašhadu živi i Šogi, stari prijatelj. Iz Beograda, u kome je bio dvanaest godina, otišao je 2003. U Mašhadu živi i Hasan, čija je priča ista kao Šogijeva. Obojica su raspeti između dva različita sveta, jednog u kome su rođeni i odrasli, u kome sada žive i imaju porodice, i drugog, već godinama dalekog, u kome su ostavili zamrznute trenutke urezane u temelje njihovog postojanja. Samo Šogi i Hasan u ovom gradu kod kuće preko satelita gledaju RTS i BK, žaleći se jedan drugom kako su programi loši i prazni.

Dok auto juri po usnulim ulicama Mašhada kroz tešku kišu, iz njega grmi tugom natopljen glas Tome Zdravkovića: "Umoran sam od života, umoran sam od kafana, umorno je srce moje, umorno…" Iz u sekundu rascepljenih duša pršte emocije koje se mogu podeliti samo sa nekim ko je činio deo života u tom drugom, dalekom svetu, a takvi do Mašhada dolaze retko, gotovo nikad.

Sledeće večeri, znajući da je to deo rituala, stisnutih grla ponavljamo obećanja o skorom ponovnom susretu, pokušavajući da ne razmišljamo o budućnosti punoj zebnje za one koji ostaju. Dok u noći uz zavijanje promiču užarene oči šakala, put uranja u Dašte Kavir, pustinju koja liže južne prilaze Mašhadu.

Šiiti

Posle smrti proroka Muhameda 632. godine izbile su nesuglasice oko njegovog naslednika. Većina je smatrala da je pravi naslednik Abu Bekr, prorokov tast i prijatelj, ali je bilo i onih koji su verovali da to pravo pripada prorokovom zetu i rođaku Ali bin Abu Talebu. Ali je ubijen 661. i nasledio ga je njegov sin Husein. Huseinova pogibija u bici kod Kerbale učinila je konačnom podelu muslimana na šiite i sunite. Dok su suniti priznavali Umajadski kalifat, šiiti veruju da su Ali i njegovi potomci pravi Muhamedovi naslednici (ši’at Ali – Alijevi sledbenici). Kalifat nije priznao nikoga od 12 šiitskih imama (vođa). Prvi imam bio je Ali, a pored njega najvažniji su treći imam Husein, i osmi imam Reza. Dvanaesti imam je Mahdi, koga zovu skriveni imam. Nestao je 878. godine i šiiti veruju da će se vratiti sa prorokom Isusom pored sebe da na zemlju donese mir i blagostanje. Ajatolah Homeini je posle smrti dobio zvanje imama.

Ostalih jedanaest imama bili su ubijeni, uglavnom od strane sunita, i ta krvava istorija, uz činjenicu da su se šiiti uvek osećali kao manjina jer čine svega oko deset odsto muslimanskog sveta, uticala je da se kod njih razviju rituali koji su i danas jedinstveni u muslimanskom svetu. Iran je, inače, jedina zvanična država šiita.

Omladina

Ono što na ulicama gradova u Iranu upada u oči je izrazito veliki broj mladih, što nije čudno za zemlju u kojoj je od 70 miliona stanovnika čak 70 odsto mlađe od trideset godina. Interesantno je da je, po zvaničnim podacima, od 1984. do 2000. godine prosečan broj dece po porodici pao sa 6,8 na 2,1 čak i u ruralnim predelima. Do takvog pada je došlo depopulacionim merama koje uključuju povećavanje razmaka u rađanju, podizanje donje granice za rađanje na 18 godina, propagiranje upotrebe kontraceptivnih sredstava, a mere su podržale čak i verske vlasti. Objašnjenje za tako nešto je sigurno populacioni bum koji je Iran doživeo u dvadesetom veku, naročito početkom osamdesetih. Početkom veka zemlja je imala deset miliona stanovnika, a sada ih je sedam puta više, što sa sobom nosi mnogo problema. Bejbi bum generacija iz osamdesetih odavno je stasala za posao. Mada se svake godine otvori 300.000 novih radnih mesta, to nije dovoljno, potrebno ih je bar milion, pa je nezaposlenost među mladima veća od dvadeset odsto.

Iran je jedna od zemalja koju najviše pogađa odliv mozgova. Preko 150.000 visokokvalifikovanih mladih ljudi svake godine napušta državu odlazeći uglavnom u zapadne zemlje, ili u tim zemljama jednostavno ostaje pošto završi specijalizacije ili neke od tamnošnjih prestižnih fakulteta.

Iz istog broja

Formula 1

Nova stara era

Dušan Radulović, Radio Beograd 1

Valjevo – "Republika Kolonija"

Vječnaja pamjat

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu