Mozaik

60 godina A-bombe - Tajni atomski gradovi (6/6)

Trka sa Berlinom

Sa dva tenka, nekoliko džipova i teretnih kola, pukovnik Paš je osvojio Hehingen osamnaest sati pre nego što su do grada stigle trupe generala De Latra. Većina tamošnjih fizičara je uhapšena, nuklearni reaktor obezbeđen, a uranijumsko gorivo pronađeno ispod jednog plasta sena

Trka sa Berlinom 1

Nedaleko od Kembridža u Engleskoj, u Godmančesteru, nalazi se usamljena britanska farma na kojoj su skrivane neke od najvećih tajni Drugog svetskog rata. Sagrađen 1728. godine, Farm Hol je bio središte većine britanskih tajnih ratnih operacija. Tu su, u idiličnom engleskom krajoliku, tokom rata pripremani francuski, belgijski, holandski i britanski tajni agenti za obaveštajne misije na kontinentu. Posle iskrcavanja u Normandiji, Farm Hol je dobio drugu namenu. Na ovom skrivenom mestu, 1945. internirano je deset Nemaca koje su čuvala dva britanska oficira. Sa desetoricom zatvorenika koji su u Farm Hol dovedeni u strogoj tajnosti, postupalo se izuzetno blagonaklono. Američki vojnici, koji su ih dopremili iz specijalnog logora Dustbin kod Pariza, imali su naređenje da ih tokom transporta tretiraju kao very important persons. Neraspoloženi zatočenici u Farm Holu uglavnom su šetali po vrtu, igrali rukomet i čitali knjige iz dobro snabdevene biblioteke. Svake večeri okupljali su se i vodili duge debate, koje engleski poslužitelji nisu mogli da razumeju čak i ako su znali nemački jezik, pošto je za praćenje tih razgovora bilo potrebno i veliko znanje kvantne mehanike.

Desetorica zatvorenika bili su najznačajniji nemački fizičari koji su pohapšeni tokom prodiranja saveznika ka Berlinu. Većina njih već tada su bili laureati Nobelove nagrade i teško da je ikada u istoriji nauke toliko velikana živelo u jednoj kući. Farm Hol je bio ozvučen tako da su njihovi višemesečni razgovori u potpunosti snimljeni, ali su sve do danas samo delimično objavljeni. Mada nisu znali šta saveznici očekuju od njih, Maks fon Laue, Kurt Dibner, Pol Hartek, Erik Bage, Oto Han, Horst Koršing, Karl Virc, Valter Gerlah, Karl Frederik fon Vajczeker i Verner Hajzenberg pretpostavljali su da su uhapšeni zbog rada na razvoju atomskog oružja. Svi, osim Hana i Fon Lauea, bili su od 1941. angažovani u nemačkom uranijumskom projektu čije je pokretanje fizičarima na Zapadu bio glavni motiv da američku vladu ubede u neophodnost projekta "Menhetn".

Trka sa Berlinom 2

Nemački fizičari ništa nisu znali o razvoju atomskih bombi u SAD. Kada im je saopšteno da je 6. avgusta bačena A-bomba na Hirošimu, u Farm Holu je zavladalo potpuno iznenađenje. Hajzenberg i Vajczeker, šefovi nemačkog "U" projekta, bili su u šoku. Navodno su isprva pomislili da su Amerikanci na Hirošimu bacili čitav nuklearni reaktor, ali su brzo shvatili kako su američki fizičari nekim čudom uspeli da proizvedu dovoljno uranijuma potrebnog za takvu bombu. Hajzenberg je već sutradan napravio proračun kritične mase uranijuma. Vestima o bombi najviše je bio pogođen Oto Han, veliki protivnik nacizma, ali jedan od najzaslužnijih za otkriće fisije uranijuma. "Zar je moguće da je bilo toliko žrtava?", upitao je britanske oficire, a potom pao u krevet. Njegove kolege su dežurale pored njega i plašile se da će Han izvršiti samoubistvo.

KRATKOVIDOST: Zapravo, nemački fizičari nisu mogli ni da zamisle da su SAD bile u stanju da tokom rata razviju atomsku bombu. Centar fizike se pre rata nalazio u Evropi, a nemački fizičari nisu bili svesni da se sa projektom "Menhetn" fizika trajno odselila u SAD. Atomsku bombu su uglavnom gradili naučnici koji su iz Evrope izbegli pred nacistima. Čak i većina Amerikanaca koji su učestvovali u projektu "Menhetn", uključujući i njegovog rukovodioca Roberta Openhajmera, dvadesetih godina su zajedno sa Hajzenbergom studirali u Nemačkoj i slušali čuvene "seminare o materiji" Maksa Borna, Džemsa Franka i Dejvida Hilberta u Getingenu. U ovom nemačkom gradiću, tokom i posle seminara koji su uvek počinjali Hilbertovim pitanjem "Gospodo, šta je zapravo atom?", udareni su temelji kvantne mehanike, a potom i nuklearne fizike. Ta zlatna epoha fizike, tokom koje je u potpunosti izmenjeno dotadašnje poimanje sveta, materije, prostora i vremena, završena je kreacijom najstrašnijeg oružja u istoriji civilizacije. Kao da je time plaćena cena za tako velik korak u ljudskoj spoznaji, čije su blagodeti do danas samo delimično iskorišćene u računarskoj tehnologiji i razvoju telekomunikacija.

Trka sa Berlinom 3
VERNER HAJZENBERG: Rukovodilac nemačkog U projekta

Nacizam je presudno uticao na delimičan pad nemačke fizike. Ne samo zbog iseljavanja najuglednijih naučnika poput Alberta Ajnštajna već i zbog kratkovidosti Hitlerove strategije. Posle otvaranja istočnog fronta, u Nemačkoj su obustavljeni svi veliki naučni projekti. Hitler je smatrao da svako istraživanje koje za šest meseci ne može da dovede do razvoja novog oružja treba odložiti do završetka rata. Uranijumski projekat je ipak nastavljen. U junu 1942. Hajzenberg je održao jedno predavanje rajh-ministru naoružanja Šperu koji je posle toga odobrio dalja istraživanja fisije, ali u malom obimu. Iz sačuvanog prepisa tog predavanja vidi se da je Hajzenbergu bila poznata sva fizička teorija potrebna za kreiranje bombe, ali je njegova pažnja bila fokusirana na razvoj reaktora i uranijumskih motora. Iznenađenje nemačkih naučnika u Farm Holu posle Hirošime pokazalo je da su Nemci bili daleko od stvaranja bombe, ali je američkim vlastima već od jeseni 1944. bilo poznato da nacisti nisu razvili nuklearno oružje. Zašto su onda nemački fizičari bili internirani?

Trka sa Berlinom 4
V.Hajzenberg

Pre svega, u toku je bio projekat "Menhetn", pa su američke vlasti brinule da bi desetorica poznatih nemačkih fizičara mogli doprineti razotkrivanju tajnih istraživanja. Lov na nemačke mozgove koji je prethodno temeljno izveden na oslobođenim teritorijama pokazao bi Sovjetima da je u toku veliki nuklearni projekat u SAD. S druge strane, nemački fizičari bi bez sumnje u naučnoj zajednici na Zapadu proširili vest da Nemci ne poseduju nuklearno oružje, što nije pogodovalo šefovima "Menhetna". Američki fizičari su radili pod stalnom pretnjom nemačkog nuklearnog oružja. Tako je 1942. u Čikagu namerno izazvana panika na univerzitetu vestima da će nacističke podmornice bombardovati grad sa jezera Mičigen i osloboditi radioaktivnu prašinu.

No, bez sumnje, najvažniji razlog jeste želja Amerikanaca da dođu u "posed" najvećih nemačkih stručnjaka. Preterano brz razvoj pojedinih vrsta naoružanja u SAD posle rata, kao što su balističke rakete, pokazao je da su se američke vlasti obilato koristile uslugama nekadašnjih nacističkih eksperata. Ovo je bio glavni motiv pukovnika Borisa Paša, koji je predvodio misiju tokom koje su fizičari pronađeni i uhapšeni. Sin ruskog sveštenika, beskrupulozni Paš je jedna od najživopisnijih figura novije američke istorije. Tokom Makartijevog progona komunista pedesetih godina, Paš je bio umešan u nekoliko sumornih afera, a svoju špijunsku karijeru započeo je ispitivanjem ideološke podobnosti Roberta Openhajmera, šefa projekta "Menhetn".

MISIJA "ALSOS": Pukovnik Paš je napustio slučaj Openhajmer u novembru 1943. pošto mu nije bio dovoljno uzbudljiv. Prešao je u specijalnu jedinicu Alsos, koju je američka vrhovna komanda formirala u jesen 1943. sa željom da prikupi što više informacija o stanju nemačkog atomskog projekta. U okviru ove misije organizovana je špijunska aktivnost na okupiranim teritorijama. U Norveškoj je redovno bombardovana jedina fabrika teške vode u Evropi, saveznički padobranci su se u toj divljoj severnoj oblasti Norveške više puta sukobljavali sa Nemcima, a norveški pokret otpora je jednom prilikom uspeo da potopi veliki transport teške vode koja je poslata u Nemačku. Paš se isprva iskrcao u Italiji, ali njegova istraživanja nisu dala rezultat, pa je odlučeno da se misiji "Alsos" pridruži nekoliko fizičara koji nisu bili angažovani u projektu "Menhetn". Tako je Pašov kolega postao poznati fizičar Semjuel Gudsmit, čovek po karakteru sasvim drugačiji od fanatičnog obaveštajca.

Trka sa Berlinom 5
REAKTOR U HENINGENU: Nacistička nada u A-bombu

Gudsmit se proslavio dvadesetih godina kada je još kao student otkrio spin elektrona, što je jedno od najvećih otkrića savremene fizike. Mada je njegovo otkriće presudno uticalo na razvoj kvantne mehanike, Gudsmit sebe nije smatrao uspešnim fizičarem i u velikoj meri se posvećivao stvarima izvan fizike. Širokog obrazovanja i nestalne prirode, Gudsmit je bio veliki humanista. Lično je poznavao većinu nemačkih naučnika i pre rata sa mnogima od njih bio u prijateljskim odnosima. Uprkos tome, njegova saradnja sa morbidnim pukovnikom Pašom bila je vrlo uspešna. Još dok su trajale borbe za oslobođenje Pariza, njih dvojica su zauzeli laboratoriju Frederika Žolija i zaplenili tamošnju naučnu opremu. Potom su u stopu pratili napredovanje savezničkih trupa preko Rajne.

Zauzimali su naučne laboratorije, saslušavali zarobljene fizičare, pretraživali nespaljene ostatke arhiva, raskopavali vinograde i seoske bašte u potrazi za skrivenim uranijumom. Kada je general Paton 15. novembra 1944. osvojio Starzbur, bili su u prvim trupama koje su umarširale u grad. Na opustelom Fizičkom fakultetu u ovom gradu Gudsmit je pronašao zaostale spise koji su pripadali Vajczekeru. Proučivši ih, dobio je potvrdu za ono što je već duže vreme naslućivao – ne samo da nacisti ne poseduju bombu već su nemački fizičari tokom rata pružali pasivan otpor Hitleru.

DVA TENKA: Pukovnik Paš nije bio zadovoljan ovim saznanjima. Navodno, nije verovao podacima koje je Gudsmit pronašao u Vajczekerovoj arhivi, ali je to bio samo izgovor za dalji lov na naučnike. Pašova opsesija postalo je hvatanje Vernera Hajzenberga, koji je bio direktor instituta "Kajzer Vilhelm" u Berlinu i rukovodilac nemačkog uranijumskog projekta. Slavnog naučnika Paš je nazivao "kapitalac". U strahu da bi francuske trupe mogle pre njega doći do Hajzenberga, Paš je na svoju ruku organizovao osvajanje Hehingena, idiličnog gradića u koji je zbog prečestih bombardovanja Berlina uranijumski projekat preseljen sa instituta "Kajzer Vilhelm".

Trka sa Berlinom 6
ALSOS MISIJA: …Norveška fabrika teške vode

Sa dva tenka, nekoliko džipova i teretnih kola, Paš je osvojio Hehingen 22. aprila 1945, osamnaest sati pre nego što su do grada stigle trupe generala De Latra. Većina tamošnjih fizičara je uhapšena, nuklearni reaktor je obezbeđen, a uranijumsko gorivo pronađeno je ispod jednog plasta sena. No, Hajzenberg nije uhvaćen odmah. Dok su trajale borbe u Hehingenu, nemački naučnik je na biciklu krenuo ka brdima. Na putu ga je zaustavio jedan SS vojnik, ali ga je Hajzenberg podmitio paklom američkih cigareta i umakao. Umesto velikog fizičara, Gudsmit i Paš su u njegovom kabinetu pronašli Hajzenbergovu fotografiju. Na njoj se video upravo Gudsmit kako se rukuje sa Hajzenbergom. Kad je primetio fotografiju, pukovnik Paš je počeo da sumnja kako je Gudsmit nemački špijun. No, te su sumnje nestale kada je posle izvesnog vremena Hajzenberg pronađen.

Mada je "Alsos" misija svojevremeno razotkrila sve tajne o nemačkom atomskom projektu, on je nastavio da izaziva kontroverze godinama posle rata. To je verovatno posledica toga što su podaci o nepostojanju nemačke atomske bombe bili strogo čuvana tajna, kako ne bi umanjili entuzijazam američkih nuklearnih fizičara. Gudsmit je mnogo doprineo da se razotkrije prava uloga Vajczekera i Hajzenberga. Oni su 1941. posetili u Kopenhagenu profesora Nilsa Bora, koji je posle tog hladnog susreta zaključio da Nemci najverovatnije rade na razvoju nuklearnog oružja. Bor je o svojim sumnjama izvestio fizičare na Zapadu, što je znatno doprinelo pokretanju projekta "Menhetn". No, pokazalo se da su već tada Hajzenberg i Vajczeker bili protiv izgradnje bombe, pre svega kao protivnici Hitlerovog režima. Pojedini nacisti nazivali su Hajzenberga "beli Jevrejin", a njegovi izveštaji jasno pokazuju da on nije nameravao da izgradi A-bombu.

ORUŽJE ODMAZDE: Većina istoričara, poput Roberta Junga, autora knjige Svetlije od hiljadu sunaca, smatra da su Nemci bili daleko od razvoja bombe, pre svega zbog pasivnog otpora fizičara. No, ostalo je mnogo sumnji. Nedavno su objavljena četiri dokumenta iz ruskih arhiva koja otvaraju novi pogled na atomski projekat u Nemačkoj. Prema tim dokumentima, pored izgradnje nuklearnog reaktora koji su u Hehingenu razvijali Hajzenberg i Vajczeker, postojao je još jedan projekat koji je predvodio Kurt Dibner. On je navodno bio vrlo blizu razvoja nuklearnog oružja i mada to nije bila klasična atomska bomba, možda su se na njega odnosile Gebelsove najave o "oružju odmazde". Nacrt iz ruskih arhiva pokazuje da je u pitanju oružje koje je koristilo fisiju, ali je izazivalo mnogo manju eksploziju od bombe bačene na Hirošimu. Navodno su Dibner i njegovi saradnici testirali ovo oružje u istočnoj Nemačkoj samo mesec dana pre nego što su uhapšeni, u eksperimentu koji je usmrtio nekoliko hiljada zatvorenika iz koncentracionih logora. Ovi nalazi nisu sasvim potvrđeni, ali, ma kako užasno, Dibnerovo oružje svakako nije moglo da izmeni ishod rata.

Trka sa Berlinom pokazala se samo kao predigra utakmici u nuklearnom naoružavanju koja je usledila posle toga. Igrom slučaja, ta trka se i okončala u Nemačkoj, posle pada Berlinskog zida, kada je završen hladni rat. No, šezdeset godina posle eksplozija prvih atomskih bombi, nuklearno oružje je i dalje čudovišna pretnja čitavoj civilizaciji, mada posle pada Berlinskog zida izgleda kao da nuklearne bombe zabrinjavaju samo scenariste niskobudžetnih filmova o teroristima. Danas postoji osam država koje poseduju nuklearno oružje i u stanju su da ga efikasno upotrebe. Uprkos sporazumu o prekidu proliferacije nuklearnog oružja, ukupna snaga svetskog nuklearnog arsenala iznosi između 3000 i 15.000 megatona TNT-a, što odgovara snazi 150.000–750.000 bombi koje su srušile gradove Hirošimu i Nagasaki. Ove brojke su veće od broja gradova na planeti.

Prema ovogodišnjim podacima objavljenim u delu J. Cirincionea, J. B. Volfstalsa i M. Rajkumara Smrtonosni arsenali: nuklearno, hemijsko i biološko oružje, u svetu trenutno postoji više od 27.600 nuklearnih bojevih glava. Najveći nuklearni arsenal ima Ruska Federacija sa 16.000 bombi, potom SAD sa 10.000, Kina 400, Francuska 350 i Velika Britanija 200. Ostale nuklearne sile ne poseduju nuklearne glave, ali imaju dovoljno nuklearnog materijala koji bi u roku od nekoliko dana mogle da upotrebe. Tako Izrael ima između 530 i 684 kilograma plutonijuma od koga bi se moglo napraviti 100 do 170 bombi, dok Indija može da napravi 75 do 110, a Pakistan 50 do 110 bombi. Trenutno nije poznato koliki su nuklearni arsenali Irana i Severne Koreje. No, nema sumnje da će aktuelna atomska drama na svetskoj političkoj sceni pokazati kakvo je stanje nuklearnih arsenala i u ovim zemljama.

(Kraj)

Iz istog broja

Formula 1

Zakasneli finiš

Dušan Radulović, Radio Beograd 1

Evropski fudbal

Milijarda na centru

Vladimir Stanković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu