Mozaik

Uspomena

Tiho teče Jegrička

O bačkim danima slavnog američkog pisca i novinara Čarlsa Alversona, sa njegovom udovicom Živanom na tremu njihove porodične kuće u selu Parage

Tiho teče Jegrička 1
MONTIPAJTONOVAC U BAČKOJ : Čarls i Živana Alversonfoto: iz privatne arhive

Da je u selu Parage u Bačkoj, od kraja devedesetih do pre dve godine, na imanju supruge Živane, živeo čuveni američki pisac i novinar Čarls Alverson, saradnik i prijatelj nekih od članova grupe “Monti Pajton”, koscenarista prve verzije scenarija za kultni film Brazil Terija Gilijama, slučajno sam saznao i odmah ugovorio susret sa Živanom Alverson.

Čarlsova udovica me je dočekala na tremu svoje kuće obučena u žutu haljinu sa dezenom velikih belih rada i belim panama šeširom, nalik na neku južnjačku damu iz romana Margaret Mičel. Rođena je u porodici Aničin u Paragama, a do početka devedesetih bila je novinarka “Nade”.

“Čarls i ja smo se upoznali 1978. u Londonu, u kući Elison i Terija Džonsa, jednog od članova grupe ‘Monti Pajton’. On je tada živeo sa svojom prvom suprugom i decom u Kembridžu i došao je u posetu Džonsovima. Tu se rodilo prijateljstvo ali ne i ljubav. Posle dve godine učenja engleskog jezika i čuvanja dece, vratila sam se u Beograd”, započinje svoju priču Živana, koja je narednih godina više puta odlazila u London i sretala Džonsove i Alversona.

Alverson je kao antiratni aktivista bio jedan od velikih protivnika američke intervencije u Iraku 1990. kao i poreske politike Margaret Tačer. Godine 1993. javio se Živani sa neke konferencije u Budimpešti.

Tiho teče Jegrička 2
Živana Alversonfoto: robert čoban

“Objasnila sam mu kako da dođe autobusom iz Budimpešte u Beograd. Tek tada se rodila romansa između nas dvoje. Godinu dana kasnije vratio se u Beograd i počeli smo tu da živimo zajedno, on je bio dopisnik iz ovog dela sveta za nekoliko američkih i britanskih listova, a ja sam i dalje radila u ‘Nadi’. Njemu je Srbija u tim ludim godinama početkom devedesetih bila veoma zanimljiva i taj period njegovog života bio je neka vrsta ‘eksperimenta sa učestvovanjem’. Pošto su bile sankcije, njegovo preseljenje u Beograd bilo je pravi logistički poduhvat. Odlučili smo da se venčamo, prvo građanski pa onda i crkveno. Hteli smo da se venčamo u Paragama, ali su nam rekli da mora u Opštini Savski venac. Tamo žive svi stranci, samo oni znaju da venčavaju strance!”.

Pošto se Živanina majka u Paragama razbolela, Alversonovi su rešili da se presele u ovo selo u srcu Bačke. Čarls je uživao u životu na selu. “Imao je dva psa koja je doveo iz Engleske, svakog jutra je ustajao u pet… Kupio je knjige i kasete iz kojih je učio srpski jezik, hteo je da ga nauči perfektno, što mu baš nije polazilo za rukom. Kada je obnavljan Dom kulture, javio se da pomaže, na manifestaciji ‘Parožani Paragama’ u dobrotvorne svrhe je prodavao američke kokice, za Božić je spremao kuvano vino, i meštani su ga baš voleli”, opisuje Živana bačke dane Čarlsa Alversona.

Tokom novinarske karijere razgovarao je sa Lenonom i Joko Ono šezdesetih u vreme kada su protestovali tako što su ležali u hotelskom krevetu nedelju dana. Sreo je i članove kultne grupe “Bonzo Dog Band”, zabeležio je poslednji (potajno snimljen) intervju sa Dženis Džoplin, bio je sagovornik mnogih koji su se bavili istorijskim pregledima u oblasti stripa, filma, rok muzike.

“Za godinu dana, ovde u maloj kućici u dvorištu napisao je čak četiri romana. Sam je sebi zadao broj reči koji treba da napiše svakog dana!”, otkriva Živka.

Njegovi romani prevedeni su na šest jezika. Roman Kejleb o crncu, robu na američkom Jugu tokom 19. veka, “Dereta” je objavio i na srpskom. Da li ga je obližnja Jegrička inspirisala na američki Jug i Misisipi koji isto tako “tiho teče”, ostaje da nagađamo.

Tiho teče Jegrička 3

“Ovde u kući u Paragama zateklo nas je i bombardovanje 1999. Čarlsa je to jako pogodilo, stalno je govorio: ‘Moja zemlja bombarduje zemlju i narod koji me je prihvatio kao svoga!’ Jednog dana pozvali su nas iz SUP-a iz Odelenja za strance i pitali da li bi Čarls govorio na mostu u Novom Sadu. Sledećeg dana je pogođen taj most!”, nastavlja svoju priču Živana.

Kako je u In Memoriamu za “Vreme” napisao Saša Rakezić, Alverson je bez sumnje pripadao i srpskoj kulturi: “Sredinu u kojoj se zatekao dobrano je proputovao, i tretirao je sa jednakim uvažavanjem i radoznalošću kao i velelepne svetske centre. Tokom nekoliko izdanja internacionalnog festivala autorskog stripa ‘Grrr!’ u Pančevu, održao je predavanja o Harviju Kurcmanu, serijalu Monti Pajton i drugim temama, a takođe je bio priređivač programa u okviru Festivala jeftinog filma u Subotici. Njegova pojava zabeležena je i u dokumentarno-igrano-animiranom filmu Đorđa Markovića Poslednja avantura Kaktus Bate”, napisao je Rakezić nakon što je stigla vest da je Čarls umro 19. januara 2020.

Na spomeniku na groblju u Paragama, na crnom mermeru, ispod njegovog imena zapisan je citat naslova jednog njegovog romana “Not sleeping, just dead”.

Iz istog broja

EP u košarci

Španija kao mi nekada

Aleksandar Aleksić

Genetika

Bronzanodobac plavih očiju

Dušan Borić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu