Sve vrvi od života

Ideja stara više od trideset godina da se u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu priredi izložba o marionetama iz Malija na osnovu predmeta iz zbirki Jerovšek i Pečar, realizovana je ovog leta. Izložba kustoskinje Marije Miloš „Tradicionalne pozorišne lutke Malija“ trajala je dva meseca, do prošle nedelje, i otkrila priču o počecima lutkarskog pozorišta i pozorišta uopšte.

foto: vladimir popović

Dr Zdravko Pečar, ambasador SFRJ, i njegova supruga Veda Zagorac boravili su u Maliju od 1967. do 1971. godine, i za svoju kolekciju sakupili značajan broj predmeta, naročito skulptura i maski Bamana i Dogona. Kolekciju su kasnije delom poklonili a delom ustupili za izlaganje Muzeju afričke umetnosti u Beogradu. Andrej Jerovšek je Ljubljančanin, koji je u Maliju bio direktor projekta Emona-inženjeringa za izgradnju supermarketa, od 1976. do 1984. godine. Za to vreme formirao je kolekciju 224 predmeta, maski, skulptura, muzičkih instrumenata, oružja i drugih predmeta afričke umetnosti, koju je, zajedno sa fotografijama, beleškama i više stotina knjiga o Africi, otkupio Slovenski etnografski muzej u Ljubljani. Pečarevi i Jerovšek su se poznavali, i pismima razrađivali ideju o „izložbi marioneta iz Malija“, ali im se nije dalo da je realizuju. Pre deset godina, tu njihovu prepisku je dobila kustoskinja beogradskog Muzeja afričke umetnosti Marija Miloš od kolege iz Slovenskog etnografskog muzeja i – tako je počela realizacija ideje o lutkama Malija.

Tradicija pozorišta lutaka koju baštini Republika Mali ponikla je u oblasti Segua, objašnjava Marija Miloš. Odatle se proširila i na ribolovačke i zemljoradničke kulture susednih Bamana, Maninka, Marka i Somonoa u dolini Nigera i njegovih pritoka. Zajedničke odlike ovih kultura su tradicionalna društvena institucija omladinskog udruženja i njihov lutkarski teatar.

foto: vladimir popović

Teatar je organizovan kao proslava, festival ispunjen brojnim nastupima i živom interakcijom između izvođača i gledalaca na otvorenom prostoru u njihovim selima. „Predstave takvog pozorišta poznate su po lutkama, džinovskim i malim, koje predstavljaju životinje, ljudska bića, mitska bića i duhove. Zahvaljujući umeću izvođača, tradicionalno iniciranih u tajne lutkarstva, lutke postižu gestove koji idu od određenih jednostavnih plesnih koraka do komplikovanih i dinamičnih pokreta. Uz lutkarske scene, jednu tradicionalnu predstavu čine i pesme vodećeg vokala i hora, izvođači sa maskama i kostimima, grupni plesovi i perkusionisti na bubnjevima. Predstave se tradicionalno održavaju jednom ili dva puta godišnje i važan su društveni i kulturni događaj za zajednicu“, kaže autorka izložbe i naglašava da je tradicionalni lutkarski teatar pre svega način edukacije o bračnom životu, društvenom i ekonomskom, o prirodnoj sredini, istoriji i mitovima, pomoću komičnih ili satiričnih scena u kojima su predstavljeni realistični ili simbolični likovi.

Član omladinskog udruženja se postaje između trinaeste i petnaeste godine. Napredovanje je određeno uzrastom, grupe su starosne, a prestiž unutar grupe se stiče na osnovu iskazanog talenta i iskustva. Muškarci prestaju da budu članovi udruženja sa približno četrdeset pet godina, a žene dok se ne udaju. Pozorišne predstave su organizovali isključivo mladi članovi omladinskih udruženja, dok su stariji pratili pripreme, pazili na disciplinu i pružali im podršku. Predstave su održavane na zemlji i na vodi: ribarske zajednice na čamcu koji plovi rekom, a u tradiciji zemljoradnika bila su izvođenja na seoskom trgu. Publika je bila na obali ili na trgu.

Lutke su pravili samo muški članovi udruženja, iako je pripadala celoj seoskoj zajednici. Postojale su tri vrste tradicionalnih lutaka: antropomorfna, koja se nosi sa kostimom (nosiva antropomorfna lutka), zoomorfna, sa geometrizovanim telom (nosiva zoomorfna lutka) i lutka na pokretnoj pozornici. Marija Miloš objašnjava da su „materijali, način izrade, tehnike manipulacije i animacije raznovrsni. Neke drvene lutke (koje imaju na sebi i druge materijale) pripadaju vrsti lutaka na štapu, mogu biti bez pokretnih delova ili zglobne, mogu imati i žice ili konce kojima se artikulišu, a njihov animator, koji je uvek sakriven od očiju publike, pokreće ih odozdo. Neke lutke ljudskog lika sačinjava rezbarena glava ili bista od drveta koju izvođač nosi na svojim ramenima ili glavi, a njegovo telo prekriva kostim od tekstila, grančica, perje.“

foto: vladimir popović

Scene u kojima igraju lutke bile su neverbalne, oslanjale su se na vizuelni utisak i na činjenicu da gledaoci poznaju njihove simbole i njihova značenja. Oblicima i pokretima predstavljale su životinje, ljudska bića, mitska bića i duhove. Najstariji lutkarski likovi su oni koji predstavljaju divlje životinje, a uloga antilope je obavezna. Tako će, na primer, objašnjava Marija Miloš, veliki lik ptice „uz pomoć uzica koje zajedno sa štapom pomera lutkar, okretati glavu, otvarati i zatvarati dugi kljun, a krokodil može vrebati levo i desno dok škljoca zubima. Šarene antilope dolaze čamcem uz muzičku pratnju, stameni bivoli okićenih rogova u ritmu šetaju po seoskom trgu noseći na leđima lutke koje predstavljaju krokodila, ribara, uposlene žene, slonovi grunu, divlje mačke vrebaju, a ljudi iz publike ulaze na scenu da pored njih plešu. Sve vrvi od života. Tumačenje uloga životinja u lutkarskom pozorištu zasniva se na prepoznatljivim odlikama kao što su snaga, izdržljivost, brzina, opreznost, brižnost, pitomost, na kategorijama lepog ili ružnog i drugim značenjima. Bivo je metafora za istoriju, grupnu solidarnost i nastavak tradicije, žirafa se poredi sa gracioznom ženom, roda se opisuje kao ptica sreće i čiste darežljivosti.“ Takođe, lutke su imale i društvene uloge: starešinu sela i njegovu ženu, lovce, muzičare, tkače, dok na istorijsko-političke tokove podsećaju konjanici i vojnici sa šlemovima, kolonijalni zvaničnici i određeni državnici. Zabeleženi su i satirični prikazi različitih društvenih tipova – škrtica, neveran muž i neverna žena, ali i uzorna žena Jajoroba, lepa Fulanka koju ponekad prati glas fatalne žene, mlada devojka sa upletenom kosom, stariji muškarac sa njegovim ženama, i druga ljudska ili natprirodna bića.

Predstava je trajala do duboko u noć, sa pauzom u suton kada je vreme večere i vreme molitve za muslimane. U nekim veoma velikim selima, u kojima postoje dva ili više omladinskih udruženja, festival je trajao dve sedmice ili više.

Pre skoro 50 godina, na Nacionalnom institutu umetnosti u Republici Mali osnovana je škola izvođačkih umetnosti, zatim i Nacionalna dramska i Nacionalna lutkarska grupa s namerom da šire lepotu i posebnost pozorišnih lutaka Malija. Beogradski Bitef bio je razlog da nekoliko puta dođu i u ovaj deo sveta.