Mozaik

David Skokna, web dizajner

Sve, sve, ali ideja

"To je bilo neverovatno, taj početak weba. Nijedna od ovih velikih korporacija ne shvata šta se dešava, ali im je bilo jasno da moraju da se lansiraju sajtovi. Tako da je bilo puno posla i svi smo imali mogućnosti da radimo na ogromnim projektima", kaže momak iz Beograda koji je karijeru napravio u Njujorku

Sve, sve, ali ideja 1

David Skokna je Beograđanin, ima trideset godina i uslovno bi se moglo reći da je verovatno najbolji domaći web dizajner. Uslovno, jer svoj posao obavlja u Americi, u Njujorku, u firmi HUGE (www.hugeinc.com) koju je osnovao sa prijateljima. Od njihovih klijenata nama su najpoznatiji IKEA i Paf Dedi, a David kaže da ga od samog dizajniranja sajtova mnogo više zanima menjanje načina na koji ljudi doživljavaju internet, naročito sajtove za zabavu (entertainment).

Razgovor smo vodili u Beogradu, gde David dolazi nekoliko puta godišnje, uglavnom nakon sastanaka sa menadžmentom Ikee u Švedskoj. Bila je subota, pre onog crnog utorka, kada je David inače trebalo da se vrati u Njujork. O tom putovanju i Njujorku nakon 11. septembra pisao nam je sledeće:

"Ma, došao sam prošle subote posle pet dana provedenih u Cirihu. Na aerodromu je bio totalan haos. Ljudi su plakali, paničili, i samo što se nisu tukli. Ali, tek ovde je strašno. Svi su stvarno potreseni i ovo je za Amerikance ubedljivo najveća tragedija u njihovoj istoriji. Trenutno je sve neizvesno, ljudi ovog vikenda beže iz Njujorka zato što su nam rekli da postoji šansa da će biti novih napada. Totalno je rasulo, berza samo što nije krahirala, ljudi se boje da se voze metroom, i ulice su relativno prazne za NY. Za sada je sve još u granicama relativno normalnog ponašanja, ali ako se bilo šta novo desi, mislim da će biti baš gadno. Naravno, ja sam potpuno OK, još nisam mnogo zabrinut i ono, kao, ubeđujem sve ostale kako ovo nije tako strašno. Nadam se da sam u pravu."

ZAŠTO JE OTIŠAO U NJUJORK: "U četvrtom razredu srednje škole, bilo je to negde ‘87/88, bio sam u Sijetlu na razmeni učenika. Jedan moj drug je živeo u Njujorku i ja mu kažem da bih da svratim, odem i shvatim da je to ludnica, haos. Vratim se u Beograd, odem u vojsku, upišem Akademiju, primenjenu, i posle dve godine batalim, baš sam bio nezadovoljan. Odem sa devojkom u Francusku i odatle pošaljem prijave za stipendiju na gomilu koledža u Americi, dobijem pozitivan odgovor i izaberem jedan u Mičigenu. Odem tamo i bio sam nezadovoljan, nije bilo neke velike razlike između njih i ovog ovde u Beogradu. I onda odlučim da batalim i to. Još ranije sam čuo za školu koja se zove Kuper Junion (Cooper Union)u Njujorku koja je jedina besplatna škola u celoj Americi, samo je važno da se upišeš, sve ostalo je podmireno. Rekoh, daj da se upišem na tu školu. I bukvalno, posle mesec dana u Mičigenu odlučim da se prebacim, pošaljem prijave, kako to već ide, oni ti pošalju test, ti ga uradiš i negde u januaru ti kažu da li si primljen. U trenutku kada sam ušao u tu školu, stvarno sam bio zadovoljan jer je to bilo nešto neverovatno.

To je škola koja se bazira na idejama, na konceptima. Sve do tada celo moje školovanje baziralo se na nekoj manufakturi, to jest na tehnikama. Nije stvar da te škola nauči kako da crtaš, već kako da razmišljaš. Da te inspiriše da počneš da razmišljaš o posledicama sopstvenog dela. Da razmišljaš o nekim stvarima koje se ne odnose na to da se nešto preslika ili da to bude lepo ili slatko. Ova škola se totalno bazira na konceptima i puno vremena potrošiš samo razmišljajući o temi. Oni imaju tri škole, školu za inženjere, umetnost i arhitekturu, i ja sam otišao na umetnost. Profesor mi je bio Pol Rent, koji je dizajnirao IBM znak, Katerpilar i Ju-pi-es, znači legenda američkog dizajna. Zatim Milton Glejzer, koji je dizajnirao onaj "Aj lav Njujork" (I Love New York). Katedre su jako male, desetak, petnaest studenata, tako da profesori imaju dovoljno vremena da se posvete svakom studentu.

Ja dolazim tamo i, kao, počinjem da radim nešto što su me uvek učili, nešto slatko, lepo i simpatično. I ovi me totalno rasturaju, kažu ovo je smešno, vrati se i radi ponovo. Radio ja mesec-dva i ništa. Ne prolazi. Loše, loše, loše… I ne mogu da ukapiram zašto je loše, u čemu je problem. I polako skapiram da oni žele ideju. Nije problem kako ćeš ti to da nacrtaš, to može da bude interpretirano sa hiljadu tehnika na hiljadu načina, ali stvar je ideje. Kada je onaj tip uradio ono I Love New York, to je bila kampanja za državu Njujork, ali to je univerzalna ideja za ceo svet. Baš taj pristup umetnosti i dizajnu je njihov pristup."

KAKO SE NAŠAO U WEBU: "Bilo je slučajno. Počeo sam da studiram industrijski dizajn. I kada sam se upisivao na škole u Americi, bio sam priman na industrijski dizajn. Kada sam se prebacio na Kuper, oni to nisu imali. Međutim, dok sam bio u Mičigenu, počeo sam da se bavim webom, upoznao sam se sa kompjuterima i to je bilo totalno novo, niko tada nije znao šta je to web. To je bila akademska stvar i vrlo malo ljudi je to koristilo, ali B92 je slao mejlove sa vestima… nisam ja to baš shvatao, bio sam klinac, ali nekako se osećalo da je to stvarno nešto neverovatno. Dolazila je jedna neviđena promena, a niko sem klinaca nije shvatao šta se dešava. Ni profesori, ma niko nije znao šta je ta mreža i šta znači razmena informacija.

Na Kuperu su se sticajem okolnosti okupili neverovatan broj profesora koji su stvarno bili u poslu, bavili su se webom te ‘95. godine. I oni počnu da daju časove multimedije, niko još nije znao šta je web, već su to zvali multimedija. Na Eplu je bio neki program i Netskejp Jedan. I tih nekoliko profesora su sve vreme pričali ne toliko o dizajnu, pošto je to bio medij toliko mlad da se niko još nije bavio dizajnom, već su se više bavili konceptima. Što je bilo u skladu s konceptom škole. Pričali su nam kako ljudi koriste kompjutere, znači taj korisnički interfejs, koliko je to važno. Onda sam se potpuno prebacio na web. Predavala mi je profesorka koja je dizajnirala prvi sajt ‘Njujork tajmsa’, na primer. Znači ‘Njujork Tajms’ lansira sajt, a meni predaje osoba koja je to napravila."

PIONIRSKI DANI DAVNE DEVEDESET PETE: "Ničeg nije bilo. Bile su smešne stvari kao što je animirani gif. To je jedna od prvih animacija na webu, pre toga je bilo nešto što se zvalo server puš, preko jednog programa slao si naredbu da ti server šalje slike i tako se lažirala animacija. Strašno primitivno, ali to je inspirisalo ljude da stvaraju čuda. Onda se pojavio animirani gif, Netskejp dolazi sa dvojkom, trojkom, San izbacuje Javu, razvija se Java skript i onda sve počinje da biva lakše.

Ja sam uvek ručno kodirao strane. Kada je sve to počinjalo, nije bilo programa koji su automatski pisali HTML, kao što su Drimviver ili Frontejdž. Mi smo koristili na mekintošu program simpl tekst koji je samo za uređivanje teksta, tako da sam kodirao ručno što mi je bilo strašno i iritirajuće jer i najmanja greška poremeti ceo koncept stranice. A u dizajnu su greške zlato, na greškama se bazira stil. To me je strašno nerviralo i bila mi je prepreka. Mrzelo me je da pišem, ali nisam imao izbora, svi smo pisali pa sam i ja pisao. Definitivno smo svi počeli sa simpl tekstom.

To je bilo neverovatno, taj početak weba. Nijedna od ovih velikih korporacija ne shvata šta se dešava, ali im je bilo jasno da moraju da se lansiraju sajtovi. Tako da je bilo strašno puno posla i svi smo imali mogućnosti da radimo na ogromnim projektima. Jedan od prvih projekata na kojima sam radio bio je za Tajm Vorner na Patfajnder sajtu (www.patfinder.com prebačen na www.time .com 1999. godine, prim. ur.), za agenciju Rejzorfiš (www.razorfish.com). Dobio sam da radim jedan deo i onda, naravno, kinta dolazi.

Bio sam dve-tri godine stariji od ostalih na klasi zato što sam studirao na Akademiji pa sam se prebacivao. A imao sam i iskustva sa muljavinom u Srbiji i raduckanjem oko dizajna, i bilo je, kao, kakvo studiranje, super je to, al’ daj neka kinta da se uzme, znaš ono, mora da se živi. I počnem da se bavim prvo grafičkim dizajnom. Imao sam sreće da sam imao klijente koji su mi omogućavali da se izrazim, i tako s jednog na drugi, na treći posao i uletim u kompaniju koja je radila web, ali jako primitivno. Naravno, pre toga sam imao svoj sajt, ljudi su to videli, reakcije su bile odlične. Ne ovaj www.Skokna.com, tada nisam imao 75 dolara da kupim domen, nego je to bilo na AOL-u. Nisu postojale ni tabele, nego se nabacaju slike pa kako se rasporede. Prvi Java skript je to što sam koristio na AOL-u. Ljudi to vide i ja dobijem posao u kompaniji koja se zove Midijasrks (www.mediacircus.net). Tada sam bio treća ili četvrta godina studija, ali nisam imao hrabrosti da im kažem da sam student jer su mi poveravali ogromne poslove pa sam ih stalno nešto folirao. Izmišljao sam da imam neke umetničke projekte i ne mogu da dolazim puno radno vreme nego mogu da radim tri dana u nedelji. Onda oni meni daju da uradim sajt za Elektrodistribuciju Floride, ogroman projekat, jedan od prvih sajtova na kojem si mogao da proveriš svoj račun. Uradimo to odlično, uleti MTV. Dizajnirao sam parče MTV sajta što je za klinca, ono…

Oni su bili strašni klijenti. Koristio sam biftek u obliku mape Amerike i to je bila kao neka navigacija, bilo je komplikovano i sporo za učitavanje i ljudi su se bunili, ali je potpuno rasturio dizajnom. Posle MTV-ja dolazi Gejtvej (www.gateway.com) i tu sam praktično imao prvi kontakt sa i-komercom, Neverovatno je da su mi dali to da dizajniram jer Gejtvej prodaje kompjutere na webu i sada oni daju klincu da radi sajt. Ali, to je samo dokaz da nikog drugog nije bilo. Eto, nije bilo ljudi, a i bio sam u takvom okruženju da sam mogao da dobijem takve projekte. I naravno, mislim da sam se tu dokazao pa su nastavili da me iznajmljuju."

HUGE I IKEA: "Završio sam školu, vratio se preko leta u Jugoslaviju na dva meseca. Super, leto. Onda se vratim u Njujork, trebalo bi sad da počnem da radim, jel da? Međutim ja sam do tada imao već gomilu ogromnih web sajtova i krenem na intervjue po raznim firmama i zaposli me Dojč (www.deutschinc.com), ogromna advertajzing agencija, da im budem senior art direktor za internet. Posle nekoliko meseci postanem njihov kreativni direktor za ceo web. Kod njih ostanem oko godinu i po dana. Dok sam bio sa njima, uradili smo gomilu komercijalnih sajtova, od Ikee do Snepla, to je onaj čaj, onda Tankerej džin, ma gomila američkih firmi. Posle godinu i po dana odlučim da to batalim bez obzira na to što sam bio dobro plaćen. Advertajzing agencije jednostavno imaju drugačiji pristup svemu i ja i moj drug Kira (Aleksandar Kirovski), naš čovek koji je studirao programiranje, napravimo svoju firmu u septembru 1999. pod imenom Huge (www.hugeinc.com).

Napustio sam Dojč, ali je Ikea zahtevala da iznajme Huge da za nju radi web. Onda se desi zanimljiva stvar koja je nama išla u korist, Dojč izgubi Ikeu kao klijenta. Međutim, ti veliki klijenti mogu da budu zadovoljni sa nekim delovima i Ikea direktno kontaktira sa nama i mi dobijemo akaunt.

Problem sa njihovim sajtom sada je taj da je to tranzicija između Dojča i nas, a na tim ogromnim sajtovima potrebne su godine da se stvari promene. Oni su predivan klijent, mi imamo fenomenalan odnos sa njima. Strašno nam veruju jer smo se dokazali kao odličan partner tako da sada radimo na njihovoj dugogodišnjoj strategiji, odnosno na njihovoj digitalnoj prisutnosti, postojanju. Sjajno je da smo u poziciji da menjamo jedan globalni brend.

PAF DEDI: Mi smo dobili ceo akaunt firme Bedboj. Pod Bedbojem imaš Pafija, Šona Džona i ostale muzičare. Pafi ima neki ‘fešn šop’ i slične gluposti. Njima je televizija broj jedan, spotovi, CD-i, muzička industrija, to je naravno prioritet, a internet im je bio sasvim sporedan. Sve doskora oni nisu shvatali šta je web. Mi smo lansirali sajt i broj posetilaca je strahovito počeo da raste tako da ih je sada oko deset-dvanaest hiljada dnevno. Kada je on čuo da mu dolazi toliko sveta dnevno na sajt, to je odjednom postalo bitno. Dakle, imaju konkretne rezultate i to sada cene. Podigli smo rejting i napravili posećen sajt, oni su zadovoljni našim radom, mi smo i njih promenili. Postali su svesni koliko je web jak i sada planiraju tome ozbiljno da se posvete."

KAKO SE DOLAZI DO VELIKOG KLIJENTA: "Pa, to je tajna. Dobija se tako što stvarno znaš ljude, isto kao ovde. Evo, sada treba da radimo nešto za Harvard, za koledž. Do njih smo došli tako što nas je preporučio neko od naših klijenata, to su kontakti na visokom nivou. Ljudi koji odlučuju toliko su zauzeti da nemaju vremena da tri dana rade istraživanje kako bi izabrali web kompaniju, to sve ide preko preporuke i, naravno, bitno je da ti se ime pojavljuje u velikim časopisima, da ljudi pričaju o tebi, da jednostavno ljudi čuju. Retko smo dobijali klijente preko web sajta. Sada zbog Pafija dobijamo gomile i gomile kontakata, ali to je ono: "ja imam grupu, koliko košta web sajt". Ali, klijenti na visokom nivou i kontakti sa potpredsednicima kompanija, sve to ide na preporuku. To je jedan put, drugi je da neko čuje da mi radimo, na primer Ikea nam je velika reklama, i da je Ikein projekat sličan njihovom. Imaju globalni brend i hoće da lansiraju komerc. Mi to radimo, dakle imamo iskustva.

Planiramo da se sada agresivno razvijamo. Jedini problem je recesija koja je sve uplašila, ali ima poslova i radi se.

Budžeti se strašnio razlikuju u zavisnosti od toga šta radiš, kakav je biznis model web sajta. Znači, ako oni nešto prodaju na sajtu to je velika infrastuktura ne samo u dizajnu nego i u pozadini, programiranju. Tako da budžeti variraju od trideset-četrdeset hiljada dolara pa do nekoliko miliona. Imaš gomilu sajtova od tri-četiri miliona dolara i to su godišnji budžeti. A ja se sećam kada sam radio Gejtvej, pre pet-šest godina, kada je lansiran oni su samo na sajtu dnevno pravili profit veći od tri miliona dolara."

BUDUĆNOST INTERNETA: "Dao sam skoro intervju za časopis ‘Šift’ i pitali su me šta je budućnost weba. Ja stvarno mislim da je budućnost interneta u četiri stvari. Šoping, vesti, imejl i pornografija. Mi kao kompanija u to verujemo. Ako nešto ne potpada pod tu podelu, onda sajt ima elementarni problem. Znači, ako nemaš vesti na sajtu, čak i Paf Dedi, taj sajt je totalno nekoristan. Mora da se pokrije jedna od ovih stvari, što više to bolje.

Što se tiče mobilnih telefona i PDA (džepni digitalni organizator, prim. ured.), treba da se pitamo zašto bi neko dizajnirao nešto na PDA-u. Znam da će fleš biti moguć u novoj generaciji. Jedan moj prijatelj u Minesoti baš je skoro radio fontove za PDA i uradio je fleš; ceo sajt je dizajniran za to.

Ako će PDA da donose eleganciju i jednostavnost koju imaju web brauzeri, to će onda biti budućnost. Ali ako ostanu ovakvi kao što su sada, ili ako imejl na telefonu ostane ovako primitivan sa tri-reči u redu, onda se ništa neće desiti brzo. Hardver treba najpre da se razvije jer se softver razvija neverovatno brzo, tu nema puno investicije, ljudi brzo smisle kako da hakuju hardver. Ali, mislim da mora da se desi nešto sa rezolucijom da bi se promenio tok.

Treba da pođemo od sebe. Da li bi ti nešto kupio preko mobilnog telefona? Štos je u tome što je to ‘ne znam’ rašireno, skoro svako ima takav odgovor. Za velike kompanije da reskiraju na ‘ne znam’ je strašno. To su velike investicije. Konkretno, mobilna telefonija je bila ogroman bum, advertajzing agencije su razvile velike grane za mobilnu telefoniju, ali su odustali zato što su očigledno neprofitabilni. To će sigurno da se razvija, ali mi se trenutno ne bavimo time."

DA LI BI SE VRAĆAO I DA LI BI OTVARAO POSAO U SRBIJI: "Nama je bilo strašno važno da napravimo američku kompaniju. Ako ikada budemo dolazili ovamo, to će biti dolazak američke kompanije, ne srpske. Donećemo američki menadžment.

Da li bih se vratio? Stvarno ne znam. O tome razmišljam svaki dan, to pitanje je uvek tu negde. To pitanje nema veze sa profesijom. Ja mogu da budem vodoinstalater i mislim da bih se isto osećao. To je neka nostalgija, nekva vrsta čudnog magnetizma zemlje u kojoj si rođen. Ne interesuje me da se vraćam, ali me ne interesuje ni da živim u Americi. Web je odličan način da se te dve stvari pomire. Bilo bi idealno kada bih mogao da živim nekoliko meseci tamo i nekoliko ovde. Ova sredina ima problema sa nestabilnošću, unazađenošću, ali i Amerika ima ogromnih problema, surovost, preokupiranost radom, hladnoća prijateljstva. Meni je strašno važno da imam tamo prijatelje koji su mi bliski koliko i ovi ovde, to mi je bilo najvažnije da steknem. Kada bih se vratio, mislim da bih takođe poludeo za Njujorkom.

Mi ovde možemo da iznajmimo ljude koji bi bili odlično plaćeni za ovu sredinu, ali oko pet puta manje nego što plaćamo u Njujorku. Najveći problem je organizacija i menadžment tih ljudi. Mi ovde ne bismo radili dizajn jer je to naša glavna stvar i ne bi bilo fer prema klijentu. Ako bismo ovde otvarali nešto, bavili bismo se samo programiranjem, mislim da u tome potencijalno možemo da budemo jaki. Nisam siguran koliko se ljudi ovde uspešno bave dizajnom, a mi smo stvarno na veoma visokom nivou."

SAVET MLADIM DIZAJNERIMA: "Radite što više na idejama, budite originalni, to je nešto što se svuda ceni."

Iz istog broja

Elektronska koliba (15)

Digitalna Srbija

Lazar Džamić

Dan bez automobila

Preko preče, naokolo duže

V. Vuković, M. Andrejić, M. Jakovljević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu