Mozaik

Penzionisanje "dece cveća"

6. 5. 2004. / 15.54

Sudar svetova

Generacija "dece cveća" nije verovala nikom starijem od 30 godina. Danas, oni ne veruju nikom ko je mlađi od 30. Da li se Hantingtonov sudar kultura pretvara u mržnju prema Muslimanima Orijane Falači, ili je zapadni svet bogatih staraca ušao u rat s mladošću trećeg sveta

Piše: Sonja Kovacs
Sudar svetova 1

Kada iz Rima u pravcu Brisela leti drvlje i kamenje to znači da medijski magnat Silvio Berluskoni priča viceve o članovima Evropskog parlamenta, nazivajući ih čuvarima koncentracionih logora, ili medijska zvezda Orijana Falači sikće na Romana Prodija, optužujući ga da štiti muslimanske pacove. Kada se ovo dvoje nađu na kafi, Berluskoni staroj novinarki otkrije novi politički komplot po kojem je Hitler nezakoniti otac Sadama Huseina i deda svih Muslimana, što je za gospođu Falači sasvim logično, jer "odakle Nemačkoj dve hiljade džamija" i, uostalom, njoj je dobro poznato da centrala Al Kaide nije nigde drugde nego u Diseldorfu.

"Evropa se kao kurva prodala sultanima" i sada se više ne zove Evropa već "Eurabija", najnovija arapska provincija – tvrdi Orijana Falači u svom delu objavljenom pre nekoliko nedelja pod nazivom La Forza della Ragione, Snaga razuma. Ni iz čega gospođa Falači vadi dokaze o muslimanskoj invaziji na Evropu koja neće početi uskoro – jer je već počela i to tako što se "muslimani razmnožavaju kao pacovi" a mi ćutimo i još se bojimo da kažemo da ih (Muslimane) ne volimo. Falači se žali da u slobodnoj Evropi ne može slobodno da voli i mrzi – "… ako ne volimo Muslimane, idemo u pakao", kaže ona, zaboravljajući pritom da nije glavna junakinja ljubavnog romana i da mrzeti Muslimane znači mrzeti milijardu i dvesta hiljada ljudi. Zapravo, Orijana Falači zna za tu milijardu i nešto, ali šta da se radi – "Musliman je Musliman" – i savetuje da ne gubimo vreme razmišljajući o "dobrim i lošim Muslimanima". Autorka se žestoko obračunava sa svim onim evropskim političarima koji su se protivili ratu u Iraku, jer su oni glavni krivci za razmnožavanje "domaćih" Muslimana koji će upropastiti evropsku kulturu. Na kraju je i katolička crkva dobila po nosu – jer muslimanski problem nije sredila kad je za to bilo vreme.

Sudar svetova 2
GLOBALNO "HARE KRIŠNA": Šezdesete

"GENETIKA" ISTOKA I ZAPADA: Intelektualni pamflet bivše italijanske novinarke ne govori ni o čemu osim o političkoj situaciji i podeljenosti Italije, Evrope i sveta na one koji se slažu sa izjavama premijera Berluskonija tipa "genetsko nasleđe zapadne civilizacije jeste da ceni vrednosti kao što su sloboda društva i pojedinca dok islamska civilizacija takvo (genetsko) nasleđe nema" i na one koji sa "genetiskim nasleđem" u Berluskonijevoj interpretaciji povezuju rasne zakone napisane pred početak Drugog svetskog rata.

Orijana Falači, međutim, nije jedini lovac na Muslimane. Od kada je američki politolog Semjuel Hantington (Samuel Huntington) pre jedanaest godina u časopisu "Forin afers" objavio zastrašujući tekst o sukobu "Islama i Zapada", popularnost strašnih i manje strašnih istraživanja o sasvim izvesnom "sudaru civilizacija" naglo je porasla. Gnev gospođe Falači zbog "zabranjene mržnje" prema Muslimanima je s Hantingtonovog stanovišta potpuno opravdan. "Kada ne bismo mrzeli ono što nismo, ne bismo mogli da volimo ono što jesmo", piše Semjuel Hantington. U prevodu: razvijanje pozitivnog identiteta naroda i pojedinca moguće je samo ako mrze druge narode i pojedince. Ili: puj pike ne važi sve što smo (na)učili – kakvi prosvetitelji, genocidi, martini luteri kingovi, prvi, drugi, ovaj, onaj rat? Mrzeti je maksima ljubavi, uostalom: mrzim crnke jer volim što sam plavuša.

Hantington je formulisao tezu po kojoj osnovni izvori budućih sukoba na svetskoj političkoj sceni neće biti ni ideološki ni ekonomski, već kulturni. Po njegovoj viziji sveta – "The West and the Rest" – gospoda "The Rest" (Ostatak) su namerili da unište gospodu "The West". "Na makro nivou najbitnija granica jeste ona između Zapada i svih ostalih, s tim što najintenzivniji konflikti nastaju između azijatskih i muslimanskih kultura s jedne, i Zapada s druge strane." Hantington svoje teze o uzroku sukoba Zapada i Islama zasniva na principu dobre – zapadne, i loše – islamske kulture, ne odgovarajući pri tom na pitanje i/ili nedoumicu šta je to zapravo "zapadna kultura" – fast food, Aušvic, demokratija ili uriniranje po ratnom zarobljeniku? "Sukob civilizacija" je pre jedanaest godina trebalo da pomogne Zapadu (pre svega Sjedinjenim Državama) koji se nakon pada komunizma našao u krizi identiteta, da se definiše uz pomoć novog neprijatelja, odnosno nove pretnje. To što je Hantington tada pomešao babe i žabe možda ne bi smetalo da se njegove vizije, objavljene u časopisu "Forin afers" – manifestu američke diplomatije – nisu donekle i obistinile. To ne znači da je Hantington vizionar, nego da samo malo bolje i kompetentnije od Žan-Mari Lepena, vođe Kju Kluks klana Dejvida Djuka i austrijskog populiste Jerga Hajdera zna kako se strahovi uobličuju u političku ideju.

Sudar svetova 3
PROTIV BOGATIH STARACA: Sve mlađi Treći svet

ZAVERA STARACA: Hantingtonov "Clash of Civilisations" i novi svetski poredak čija egzistencija zavisi od toga "ko će koga" u bici Muhamed protiv Isusa, dobili su nove dimenzije kroz tvrdnje mnogih sociologa i politologa da su društva sa velikim udelom mladog stanovništva nasilnija i da je verovatnoća izbijanja rata ili povećanja kriminaliteta u takvim društvima daleko veća. Frank Širmaher, izdavač uglednih nemačkih novina "Frakfurter algemajne cajtung", tvrdi da će za sve buduće konflikte biti kriva starost ili – za neke narode – mladost, statistika, antibebi pilule i feminizam. U knjizi Zavera metuzalema, koja se, otkako je pre nekoliko nedelja objavljena, nalazi na listi bestselera, Širmaher razliku u kulturama civilizacija tumači kao starosnu razliku njihovih nosilaca. Dok razvijene zemlje stare – pojednostavljeno, "starenje" jednog društva znači da mladi stare bez želje ili uslova za potomstvo, stari bivaju sve stariji, a najstariji ne umiru – u muslimanskim zemljama, Avganistanu, Saudijskoj Arabiji, Iraku, Pakistanu i Palestini, prosečna starost stanovnišvta iznosi od 17 do 19 godina. U Evropi ona je već sad 40. Prosečan Japanac i Evropljanin će 2025. biti prosed pedesetogodišnjak. U SAD će polovinom ovog veka živeti više od milion stogodišnjaka. Politolog Geri Faler, recimo, smatra da su uzroci krvavih nemira na Sri Lanki poslednjih decenija prouzrokovani izuzetno visokim udelom mladih od 15 do 25 godina u ukupnom stanovništvu, a ne glađu ili drugim spoljašnjim faktorima. Istraživanja sociologa Pola Hjuita, bivšeg direktora Inicijative "Global ejdžing" pokazuju slične rezultate. U poslednjih deset godina su u 16 od 25 najmlađih zemalja na svetu vođeni oružani sukobi. "Svaka razumna teorija o budućim globalnim konfliktima mora uzeti u obzir činjenicu da su najkrvaviji ratovi dvadesetog veka – od velikih ratova u Evropi, preko Japanske invazije Mandžurije sve do kulturne revolucije u Kini – uvek počinjali s tinejdžerima", tvrdi Hjuit, dodajući da će zemlje u kojima je udeo mladih velik i brojčano biti superiornije u odnosu na zemlje koje demografski stare. Broj stanovnika Jemena će 2050. porasti na 158 miliona, sa 18,3 miliona u 2000.godini. U istom periodu će se broj stanovnika Rusije, koja pokazuje sve znake demografkog starenja razvijenih zemalja, smanjiti sa 145 na 100 miliona. Širmaher upozorava da protesti mladih Muslimana podsećaju na studentske pobune s kraja šezdesetih, a iračka svakodnevica sve više liči na organizovanu islamsku revoluciju nego na haotične, tu i tamo, bobmaške napade izolovanih grupa ekstremista. "U trenutku kada zapadni revolucionari, šezdesetosmaši iz Berklija, Berlina i Pariza odlaze u penziju, sve više muslimanske dece – iz građanskog, srednjeg sloja – koja su prožeta fundamentalističkom ideologijom i ogorčena nepravdom sveta, okuplja se za novo izvođenje stare revolucionarne drame."

Who are we?

Broj doseljenika u razvijene zemlje morao bi, prema studiji OECD-a, biti pet do deset puta veći kako bi se problemi koje donosi ubrzano starenja društva neutralizovali. Za Evropu bi to značilo više imigranata iz muslimanskih zemalja, za SAD više imigranata iz Latinske Amerike – a to je "kraj Sjedinjenih Država kakve poznajemo više od 300 godina", tvrdi Semjuel Hantington. U svojoj najnovijoj knjizi, objavljenoj početkom prošle nedelje pod nazivom Ko smo? (Who are we?), on nastavlja polemiku u istom nihilističkom tonu Sudara civilizacija. Hantington pita ko su to Amerikanci i pronalazi one koji to nisu – neprijatelja Amerike br. 2 – one koji govore, sanjaju i vole na drugom jeziku, neamerikance – Latinose koji prete da unište identitet američkog naroda.

Kao primer šta bi sve moglo da se desi u Americi. Hantington uzima Bosnu i Hercegovinu iz 1961. godine, kada je u njoj živelo 43 odsto Srba i 26 odsto Muslimana. Trideset godina kasnije – piše Hantington – ostalo je 31 odsto Srba u odnosu na 44 odsto Muslimana. Na to su, dodaje on, Srbi reagovali etničkim čišćenjem. Prosto ko pasulj ili, kako je "Majami herald" pozdravio objavljivanje Hantingtonove knjige: "Ovo je veliki dan za rasiste u Americi."


"Bejbi bum" odlaze

Početak komplikacija u zemljama koje demografski stare očekuje se već 2010. godine, kada u penziju odlaze prvi pripadnici generacije rođene nakon Drugog svetskog rata. Tadašnji "Bejbi bum" je skoro istovremeno zahvatio sve industrijske zemlje – u SAD on je počeo neposredno nakon Hirošime i Nagasakija, s povratakom 16 miliona vojnika i rekordnim brojem novorođenih naredne godine. Svake sledeće godine, od 1946. do 1964, Amerika je bila bogatija za više od četiri miliona dece koja su, zajedno sa evropskim vršnjacima, krojila politiku zapadnog sveta. "Bejbi bumeri" su, zbog svoje mnogobrojnosti, diktirali ekonomske i kulturne trendove. Njihov polazak u školu značio je otvaranje hiljada radnih mesta za učitelje i profesore. Kada su krajem šezdesetih – kao studenti univerziteta Berkli, Kolumbija, Sorbona, univerziteta zapadnog Berlina, Praga i drugih – odlučili da dignu glas protiv sopstvenih roditelja, režima generala Franka, francuskog predsednika Šarla de Gola, rata u Vijetnamu i moskovskih tenkova, ceo svet je za trenutak morao da zastane i peva Hare Krišna. Gnušali su se reproduktivnog seksa, zajedno slušali Hendriksa, Dorse, Dženis i Bitlse, bar jednom probali neku od lakših ili težih droga i nisu verovali nikom iznad trideset godina – dok ih sami nisu napunili. Od tada, "bejbi bumeri" ne veruju nikom ispod trideset. Njihovo starenje i masovno penzionisanje uzdrmaće, kao nekada njihova mladost, ekonomske, zdravstvene, kulturne i socijalne sisteme. Do 2030. godine Americi će biti potrebno milion medicinskih sestara više kako bi se zadovoljila potražnja za zdravstvenom negom 78 miliona američkih "bumera". Švajcarska kompanija za konsalting "Stecher" upozorava da odlazak ove generacije u penziju može dovesti do berzanskih krahova, kad "bumeri" počnu masovno da prodaju akcije koje su štedeli za starost. Evropskim penzionim sistemima koji funkcionišu po principu "pay as you go" ili "generacijske solidarnosti" onih koji rade sa onima koji su u penziji preti kolaps jer će polovinom ovog veka, po svemu sudeći, biti potrebna generacijska solidarnost u suprotnom pravcu. Prema procenama MMF-a razvijene zemlje kao Italija, Francuska i Nemačka imaće više penzionera nego radnika. U izveštaju OECD-a, u sledećih 25 godina biće penzionisano sedamdeset miliona ljudi na čija će mesta doći pet miliona radnika. U proteklih 25 godina 45 miliona penzionera zamenilo je 120 miliona "bejbi bumera".

Iz istog broja

Istraživanja

Bolest modernog doba

Biljana Vasić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu