Mozaik

Finale plej-ofa u košarci

Smena na tronu 1

TITULA POSLE 17 GODINA: Igrači Zvezde...

Smena na tronu

Razmišljanja o protekloj sezoni jednog očevidno frustriranog ljubitelja košarke i simpatizera nečega što se zove Košarkaški klub Crvena zvezda Telekom

Bio sam tamo. Poslednji put kada je Zvezda stvarno imala šansu da izbaci Partizan iz plej-ofa. Majstorica polufinala tadašnje lige SRJ, april 2000. Jeziv, frustrirajući meč, ogromna nervoza na terenu, promašaji, izgubljene lopte. Iako je Zvezda promašila devet od poslednjih deset bacanja, utakmica još uvek nije rešena: na nekoliko sekundi do kraja, Zvezda ima napad da stigne ili prestigne – 2, ali i to se završava kao i sve ostalo na toj utakmici – pogrešnim dodavanjem, pasom iza leđa umesto u ruke, i Partizan ide u finale gde ga čeka brutalno jaka Budućnost…

Fast-forward 15 godina kasnije, ponovo sam u Pioniru, ponovo je plej-of, i ponovo protiv Partizana igra tim koji se nekom alhemijom i dalje zove Crvena zvezda. U međuvremenu, Partizan je osvojio 13 titula šampiona države zaredom (a za to vreme država je dva puta menjala ime), još šest puta bio je prvak regionalne ABA lige, koja je u međuvremenu uvedena i preuzela primat nad domaćom Košarkaškom ligom Srbije (KLS). Zvezda je za sve te godine osvojila pokoji nacionalni kup i uspela da se, maltene, isto toliko puta nađe pred gašenjem, da bi i formalno otišla pod led na leto 2011 Tada je Crvena zvezda, klub osnovan 1945, prestao da se takmiči, a FMP, klub Nebojše Čovića, preuzeo ime Crvena zvezda Beograd u petogodišnjem programu restrukturiranja i reorganizacije kluba. Verujem, ako bi bili anketirani ljudi kojima je zapalo da se emotivno vežu za nešto što se zove Košarkaški klub Crvena zvezda, sa ciljem da se sumira svaka od ovih 17 "sledećih sezona" bez titule, najčešće pominjana reč bila bi – frustracija. Međutim, ne i ove sezone. Ovo je bila ta "sledeća sezona". Kažu, najuspešnija u istoriji kluba, sa osvojena tri trofeja (nacionalni Kup, ABA liga i domaća KLS liga) i plasmanom među 16 najboljih timova u Evroligi. Na koncu sezone, u finalu KLS, "počišćen" je Partizan sa 3:0 u pobedama. Sezona duga 80 mečeva završena je pobedom, prvi put od 1998. godine, i ukupnim skorom 61-19.

Smena na tronu 2
…i navijači Partizana

ŠIZOFRENIJA: Pionir je krcat pred početak trećeg meča finala, u kome Zvezda vodi sa 2:0 – sektori koji razdvajaju Partizanove i Zvezdine navijače planski su ostavljeni prazni, ali tamo gde publike ima, ne može igla da padne: Parter B i tribine A, B i D su popunjene davno pre početka utakmice. Kasnije ćemo doznati da je mnogo ljudi sa kupljenim kartama ostalo van dvorane. Bude to tako kada dođu velike utakmice: obično važi nepisano pravilo i dogovor između onih koji očitavaju ulaznice i obezbeđenja ulaza da međusobno puštaju "svoje"; osnov novonastalih prijateljstava najčešće je nekoliko stotina dinara, razmenjenih ispred ulaza. Policiju, takođe prisutnu na svakom ulazu, to u suštini ne zanima. Oni brinu o očuvanju reda i slušaju šta im se kaže, pa kada se kapacitet dvorane popuni, dobijaju naredbu "zatvaraj": od tog trenutka ko je ušao – ušao je. Naravno, postoji i druga varijanta – propuštanje celih navijačkih grupa bez ulaznica, što je, obično, ranije dogovoreno… Rezultat je uvek isti – besni ljudi sa kupljenim ulaznicama ispred, i zadovoljni ljudi bez ulaznica u hali.

Na pola sata pre početka meča, sa razglasa, odakle su do tada dopirale navijačke pesme, kreće muzika iz emisije "Insajder". Poziv odmah prihvataju navijači – cela hala se ori, složno pevaju navijači oba tima: skandiraju pesmu o B92, "policijskoj emisiji", i uvrede na račun Brankice Stanković. Trenutak pauze, pa opet karakteristična muzika iz "Insajdera" (Ko to pušta?, pomislih. Ovo je zvaničan razglas Hale Pionir, KK Crvena zvezda nedvojbeno aminuje i podstiče horor koji dolazi sa zvučnika, na opšte oduševljenje samozadovoljnih navijača. Uspeli su za samo par minuta da me podsete zašto više ne dolazim na utakmice: ne možeš da gledaš košarku, a da ti ne ostane mučan osećaj u stomaku. Ako si prisutan, deo si toga, kako god da okreneš.) Sad Zvezdini navijači zovu Partizanove da pevaju "Pravda za Grobare", ovi ćute, a oni prvi ih prozivaju da su "p**** ciganske" i da su "izdali Grobare". Pa opet, "Jug, Jug, javi se! Pravda za…". I opet muk, pa posledično i zvižduci koji probijaju uši. Ne vredi, probaće sa Zapadom, gde su takođe Zvezdini navijači – ovoga puta uspeva. "Pravda za Grobare!", ori se Pionirom, na utakmici na kojoj je Zvezda domaćin. Potpuna šizofrenija za nekog ko bi se prvi put obreo na utakmici.

Međutim, ako bismo, razonode radi, pošli od pretpostavke da su navijačkim grupama događanja na terenu (bilo kom terenu) od sporednog značaja, a da su neke druge stvari mnogo važnije – među kojima su srbstvo, ćirilica, pravoslavlje i ostatak tog nacionalno-šovinističkog kolorita tek jedan deo – pa, sva ta zbrka i ne deluje šizofreno, dapače. U svakom slučaju, ne manje šizofreno od činjenice da Zvezdine navijačke grupe organizovano dolaze na utakmice Evrolige, najjačeg evropskog klupskog takmičenja, a bojkotuju mečeve regionalne ABA lige, kroz koju klubovi jedino i mogu da dođu do Evrolige i kakve-takve finansijske infuzije. Malo para ima u košarci, daleko manje nego u fudbalu, ali, ukoliko ne igrate Evroligu, nema para od rasprodane Kombank arene, od TV prava, od dolaska talentovanih igrača i njihove naknadne prodaje: prinuđeni ste da pravite finansijsku ravnotežu na nižem nivou funkcionisanja kluba, što prelazi u trajnu tendenciju. Za to vreme, onaj drugi klub, u Zvezdinom slučaju Partizan, igra i napreduje u susretu sa najboljima – Realom, Panatinaikosom, Barselonom, Olimpijakosom, CSKA ili Makabijem. Igrajući protiv jačih, boljih i skupljih, i ti postaješ takav ili tome sličan. Upravo je ovo bila najveća snaga Partizana tokom proteklih skoro deceniju i po: kontinuitet igara u Evroligi i stabilnost kluba – od 13 uzastopnih titula državnog prvaka, Duško Vujošević je predvodio Partizan u 11 slučajeva, uspevajući svaki put da zategne i dotera svoju ekipu tako da igra osetno bolje na kraju nego na početku sezone. I zato je u četvrtak 19. juna, kada je Zvezda osvojila i treću titulu u sezoni, samo formalno došlo do smene na tronu. Bivši šampion bio je nokautiran dva meseca ranije, kada je u polufinalu ABA lige Zvezda pobedila Partizan rezultatom 3:1, pobedivši tako Partizan u plej-of seriji prvi put nakon 1994. godine, čime ga je (i) sledeće sezone poslala u drugorazredno evropsko takmičenje.

SUŠTINA I FOLKLOR: Sve ostalo tokom svih ovih godina – a tog "ostalog" bilo je mnogo više nego košarke – bio je samo prateći folklor koji je dolazio iz Zvezde i Partizana: suštinski nebitan, jer je zaista pobeđivao onaj ko je imao bolju ekipu, a svaki put do sada bio je to Partizan, ali dovoljno odvratan da zatruje javnost, raspali medije, pobudi ono najgore u navijačima i ogadi gledanje domaće, regionalne i evropske košarke onima koji, zapravo, samo žele da uživaju u košarci. Pritisci, teorije zavere, bombastični naslovi o epskim krađama i "gepekovanju" sudija, optužbe da su "ovi drugi" državni klub (sic!), bacanje kesa sa urinom na teren, pljuvanje rivalskog trenera, pomeranje konstrukcija koša tokom utakmica, tuče među igračima (i navijačima), prekidanje utakmice ili povlačenje ekipe sa terena kad utakmica krene po lošem, prepucavanje po medijima besmislenim saopštenjima, paljenje Telekomovih kartica, nekažnjeno prebijanja sudije Jurasa u Vršcu, agresivne konferencije za štampu, priče o budimpeštanskim kursistima, lukavim satnicima, građanskoj hrabrosti, uz kulminaciju sa sramotnim nastupom Čovića i Vujoševića u "Utisku nedelje" – samo su deo ovih "nuspojava" u domaćoj košarci.

Uz rizik da ovaj tekst bude proglašen za pristrasno navijačko smeće, valjalo bi primetiti da je u ovoj, trijumfalnoj sezoni, bilo vidljivo nastojanje trenera Dejana Radonjića i ekipe Crvene zvezde da se u javnosti fokusiraju isključivo na sportski aspekt, a to je bio Radonjićev manir i u prethodnih godinu i po dana. U tom su nastojanju i uspeli; a nakon nesvarljivih javnih nastupa u svetu košarke prethodnih sezona, u međuvremenu uokvirenih dvema krivičnim prijavama – porodice Đinđić za umešanost u atentatu na Zorana Đinđića u decembru 2011. i policije u junu 2014. zbog sumnji da je pretukao novinara Dejana Anđusa – i Nebojši Čoviću je manje–više uspelo da svojim odsustvom u javnosti utiče na nepovećavanje tenzija. Slušanjem konferencija za štampu nakon svih ovih mečeva Zvezde i Partizana, utisak je da je, izuzev poslednjeg meča u sezoni, ovo insistiranje na isključivo sportskoj strani događaja bilo jednostrano. Daleko od dovoljnog za normalnu atmosferu na utakmicama. Voleo bih da naslednike vodim na košarku; ako je to želja i Zvezde i Partizana, moraće još mnogo da se potrude.

Iz istog broja

Mundijalito – Svetsko prvenstvo za fudbalere do 20 godina

Srbi iz Treće zemlje

Aleksandar Ostojić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu