Mozaik

Istraživanje – nove vojske bivše Jugoslavije (3)

Slovenija ili četiri miliona vrednih ruku

Glavni štab Teritorijalne odbrane (TO) osnovan je 20. novembra 1968. U početku je komanda bila gotovo isključivo u rukama slovenačkih oficira, a posle 1974, prema zvaničnoj verziji razvoja Slovenačke vojske, "sve više vodećih položaja u TO prelazi u ruke srpskih oficira JNA"; razlog za to je navodno bilo "sve veće nepoverenje u TO od strane srpskih političara", koji su se plašili "demokratskih pokreta u nekim republikama". Slovenija je 1990. osnovala nov štab domaće TO, koji postaje prethodnica komande Slovenačke vojske. Prihvaćene su nove oznake i novi nazivi činova. Od tada je komandni jezik u nekadašnjoj Teritorijalnoj odbrani koja je 1993. prekrštena u Slovenačku vojsku – slovenački

Slovenija ili četiri miliona vrednih ruku 1

Dan Slovenačke vojske se obeležava 15. maja jer je to datum kada je 1991. godine Slovenija sama počela da osposobljava svoje vojnike u dva centra, na Igu kod Ljubljane i u Pekrama kod Maribora. Prvi put je ovaj praznik obeležen 1993.

Predsednik slovenačke vlade Janez Janša je na proslavi 2007. rekao o tom danu da su slovenački vojnici u svom sistemu vrednosti zadržali "jedan od najčvršćih temelja, a to je čast". Dan Slovenačke vojske (SV) označava i dan kada je posle opkoljavanja nastavnog centra u Pekrama od strane JNA nova "oružana sila, koja je bila tek u povojima, morala da se prvi put otvoreno, preko nišana oružja, suoči sa prilično jačim protivnikom".

Prvi slovenački vojnici položili su svečanu zakletvu 2. juna 1991. Govorio im je tadašnji slovenački predsednik Milan Kučan, a pesnik Janez Menart je vojnicima za tu priliku posvetio posebnu pesmu.

U Sloveniji je uoči osamostaljenja bila uvrežena veoma izražena averzija prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), tako da danas nema mnogo ključnih političkih ni vojnih ličnosti koje bi karijeru započele u nekadašnjoj JNA. Zanimljiv je slučaj nekadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ, nedavno preminulog Janeza Drnovšeka, dugogodišnjeg predsednika slovenačke vlade i države, koji se u osamostaljenoj Sloveniji hvalio da lično nikada "nije služio vojsku u JNA", odnosno da je izbegao služenje vojnog roka – ali je tu činjenicu uspeo nekako da "prikrije" kada je kao predsednik Predsedništva SFRJ postao i vrhovni komandant JNA. U Ljubljani to "umeće" smatraju presudnim za to što se JNA 1991. relativno brzo povukla iz Slovenije.

Slovenija ili četiri miliona vrednih ruku 2
PRVE ŽRTVE: Slovenija, 1991.

ISTORIJA NA PROBI: Incident iz maja 2007. otkriva da su tumačenja bliže istorije u Sloveniji kompleksna; kada je gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković odlučio da obeleži Dan pobede nad fašizmom, deo javnosti je bio šokiran činjenicom da su proslavu ignorisali premijer Janša i prvaci njegove Socijaldemokratske stranke Slovenije (SDS). Javni život je, međutim, samo ogledalo kako se u Sloveniji u poslednjih 16 godina uči istorija. Skromno tržište je, začudo, prezasićeno brojnim udžbenicima istorije koji nude nijansirane poglede na bližu prošlost, a svima je zajedničko da su Srbi od 1914. naovamo glavni negativci.

Udžbenici su posle osamostaljenja države pretrpeli promene tako što je prevashodno odbačen balast prethodne ideologije, ali su potom bili predmet čestih korekcija zbog izmena nastavnih sadržaja u skladu sa promenama vladajućih garnitura i njihovim pogledima na Drugi svetski rat. Od 2004. godine je naročito primetno brisanje razlika između pobednika (partizani) i poraženih snaga u Drugom svetskom ratu (domobrani dobijaju oreol patriota koji su ipak radili za nacionalnu stvar, boreći se protiv komunističkih formacija). Većina udžbenika koji se u devetom razredu osnovne škole i u višim razredima srednjih škola bave savremenom istorijom operiše mitom koji Slovence predstavlja kao "hrabar mali narod koji je uvek bio na pravoj strani, uvek trpeo nepravde i nikada skrivio zlo drugima".

Svest o mirnim, disciplinovanim, radnim (slogan uoči ulaska u EU: "Četiri miliona vrednih ruku"), kulturnim i civilizovanim Slovencima uliva se u misaoni sklop podmlatka kroz učne jedinice, karikature i crteže u udžbenicima. Ta predstava je u jasnom kontrastu prema popularizovanoj slici o nasilnim, neurednim, nedisciplinovanim, neradnim, prevrtljivim, nekulturnim i uopšte necivilizovanim pripadnicima drugih naroda, sa kojima je Slovenija tokom sedam decenija bila u različitim oblicima Jugoslavije. Poistovećivanje celih naroda (naročito Srba) i njihovih vojnih formacija sa konkretnim istorijskim odlukama (bilo da je reč o promašajima ili uspesima) određenih ljudi ili političkih elita glavna je karakteristika slovenačkog školskog sistema, što dodatno učvršćuje ksenofobiju i loše stereotipe o strancima.

Tu je zanimljiv primer istorijske čitanke namenjene srednjim stručnim školama, čiji je izdavač ugledna kuća DZS, a među recenzentima se nalazi ime i šefa TV Slovenije Staneta Grande i istoričara "crvene provenijencije" Bože Repea (vidi okvir: Srbi i Crnogorci vs. drugi).

TO I POSLE TO: U Sloveniji je glavni štab Teritorijalne odbrane (TO) osnovan 20. novembra 1968. U početku je komanda bila gotovo isključivo u rukama slovenačkih oficira, a posle 1974, prema zvaničnoj verziji razvoja Slovenačke vojske, "sve više vodećih položaja u TO prelazi u ruke srpskih oficira JNA"; razlog za to je navodno bilo "sve veće nepoverenje u TO-u od strane srpskih političara", koji su se plašili "demokratskih pokreta u nekim republikama". Slovenija je 1990. osnovala nov štab domaće TO, koji postaje prethodnica komande Slovenačke vojske. Prihvaćene su nove oznake i novi nazivi činova. Od tada je komandni jezik u nekadašnjoj Teritorijalnoj odbrani koja je 1993. prekrštena u Slovenačku vojsku – slovenački. Pitanje komandnog jezika je u prethodnoj SFRJ bilo slovenačka rak-rana i česta tema kritika. To pitanje je dovedeno do usijanja i urodilo masovnim protestima 1989. kada je na Vojnom sudu u Ljubljani zbog "otuđivanja" jednog vojnog dokumenta, koji je u tajnoj istrazi pronađen u fioci pisaćeg stola Janeza Janše, došlo do sudskog procesa zbog neovlašćenog otkrivanja vojne tajne. Proces je vođen na srpskohrvatskom jeziku, što je izazvalo talas "spontanog nezadovoljstva" građana pred zgradom Vojnog suda JNA na Roškoj ulici u Ljubljani.

U Sloveniji đaci uče da je 1991. godine sprečena "agresija na Sloveniju", odnosno njena okupacija, jer je tadašnja JNA pokušala da spreči osamostaljenje Slovenije. Neretko se u raznim prilozima i emisijama na nacionalnoj slovenačkoj televiziji, ali i u drugim medijima, može čuti i pročitati da je "Slovenija 1991. ratovala protiv Jugoslavije".

Međunarodni sud u Hagu (ICTY) nikada nije optužio nijednog slovenačkog vojnog ili političkog lidera za neke od počinjenih zločina na području Slovenije, o kojima su poslednjih godina pisali neki slovenački mediji i publicisti.

Sudbina bivših oficira, podoficira, penzionera ali i civilnih lica koja su bila zaposlena u nekadašnjoj JNA je, generalno gledano – loša. Najbolje su prošli oni koji su 1991, odmah posle poziva predsedništva Slovenije da napuste jedinice JNA i pridruže se TO-u napustili redove nekadašnje armije i pridružili se novoj. Svi oni koji to nisu želeli ili nisu mogli da učine, suočeni su sa ozbiljnim problemima. Predsednik vlade Slovenije Lojze Peterle potpisao je 1991. godine "uredbu o isplati akontacija penzija" kojima su uskraćene penzije (u slovenačkim tolarima) svima koji su "učestvovali u agresiji" na Sloveniju. Zbog rastegljivosti pojma "agresija", koji su državne birokrate mogle da tumače svako na svoj način, pogođeni su mnogi vojni penzioneri iz redova nekadašnje JNA koji sa porodicama žive u Sloveniji. Vojna lica bez slovenačkog državljanstva – nekoliko stotina oficira, oko 450, kojima je uskraćeno državljanstvo a dvojici je oduzeto pod firmom učešća u "agresiji", iako im nikada nisu dokazani konkretni zločini ili učešće u nekom nedelu u uniformi JNA – postali su "izbrisani", što znači i da im je uskraćeno pravo da otkupe vojne stanove u kojima su živeli, za razliku od svih ostalih građana Slovenije. Prema podacima Helsinškog monitora, u Sloveniji živi 1200 porodica neslovenačkog ili mešovitog etničkog sastava, kojima je vlada oduzela stanove zato što su stanarsko pravo stekli u vreme agonije bivše SFRJ.

Među osobama koje su imale ikakvu vezu sa JNA mnoge su završile kao "izbrisani" stanovnici Slovenije, jer je Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije tajnim aktom omogućilo da se 26. februara 1992. sprovede brisanje iz registra stalnog boravka svih koji su do 1991. imali boravak u Sloveniji, a posle osamostaljenja nisu dobili ili zatražili slovenačko državljanstvo. Ustavni sud Slovenije je kasnije odlučio da je takav postupak neustavan i to u dve presude, ali sve do danas nepravda nije ispravljena. To su sprečile konzervativne stranke u parlamentu, a prednjačila je vladajuća partija premijera Janeza Janše.

NOVA VOJSKA: Slovenačka vojska (SV) danas je profesionalna armija u koju mogu da uđu muškarci stariji od 19 godina. Vojska ima i "rezerviste na ugovor", koji se obavezuju da će biti na raspolaganju SV-u u slučaju potrebe, dok parlament ima pravo da u slučaju veće opasnosti uvede opštu mobilizaciju. Ugovorno obavljanje vojne službe uvedeno je 2002. "Rezervisti na ugovor" nisu obavezni da idu u mirovne operacije, ali vežbaju mesec dana godišnje za slučaj potrebe.

Potencijalnih vojnika starih od 15 do 49 godina ima 417.875, dok se osveženje u vojno sposobnim godišnje kreće oko cifre od 13.315 muškaraca. Slovenački vojni izdaci godišnje dostižu 640 miliona evra, odnosno 1,7 odsto bruto nacionalnog dohotka. Svrha SV-a je "izvođenje vojne odbrane Republike Slovenije" a njeni pripadnici su u skladu s pravilima međunarodnog prava pod "jedinstvenom komandom, s jedinstvenim oznakama pripadnosti i nose oružje". Vrhovni komandant je predsednik Slovenije, dok načelnik Generalštaba SV-a mora da brine za operativno delovanje vojske.

Dobar deo vojne opreme je još iz vremena nekadašnje SFRJ, ali je deo naoružanja osavremenjen. Modernizovani su tenkovi, T-55S a od savremenijih tipova naoružanja vojska ima izraelske haubice kalibra 155 mm i oklopna vozila Valuk i Patria (Finska).

Najveći problem SV-a je neuređen status vojnika, koji zapravo imaju samo status "državnih službenika". Drugi problem su male plate, zbog kojih SV stalno kuburi sa kadrovima, a odliv onih koji, nezadovoljni pre svega primanjima napuste SV veći je nego priliv. Slovenački mediji u poslednje dve godine stanje u vojsci ponekad opisuju veoma kritičkim tonovima, čak kao "katastrofalno" jer se broj pripadnika vojske stalno smanjuje, iako je bilo planirano radikalno povećanje do 2008. Na primer, u prošloj godini su na svakog novozaposlenog pripadnika vojske – dva zaposlena napustila SV. Do novembra 2007. se u SV-u zaposlilo 203, a vojsku napustilo 403 vojnika. U ovom trenutku vojsku čini 7126 pripadnika, a po planovima bi trebalo da ih je 7750. Najveći je "deficit" vojnika – umesto planiranih 3498, sada ih je samo 2730. Manjak od 768 čini jedan motorizovani bataljon. U narednim godinama Slovenija računa da će uspeti da motiviše i zaposli bar još oko 2000 vojnika.

Sistem regrutacije i obavezno služenje vojnog roka ukinuto je 2004, neposredno pre referenduma o ulasku Slovenije u NATO, što je trebalo da bude dodatan podsticaj i razlog da građani glasaju za ulazak u taj vojni savez. Političari su obećali profesionalnu vojsku, a manjak vojnika potrebnih za odbranu zemlje pravdali su ulaskom u savez koji će braniti Sloveniju od spoljne opasnosti. U skladu sa doktrinom NATO-a Slovenija je iz svog naoružanja počela da izbacuje teško naoružanje i kupuje transportne avione, oklopne transportere i drugu opremu za "projektovanje sile", odnosno za podršku snagama NATO-a u inostranstvu. Slovenačka vojska se danas razvija u skladu sa srednjoročnim odbrambenim programom koji predviđa da bi vojska do kraja 2010. trebalo da ima 8500 pripadnika, što je cilj koji postaje svakim danom sve nedostižniji.

Slovenija ili četiri miliona vrednih ruku 3
NOVA VOJSKA: Spremna za demonstrante,…

NAORUŽANJE I OPREMA: Sve investicije u vojnu opremu zasnovane su na pretpostavci o većem broju vojnika u budućnosti. Tako je, na primer, kupovina 266 miliona evra vrednih finskih oklopnjaka "patrija" odobrena pod pretpostavkom da će SV ubrzo dostići brojku od 8500 vojnika. U skladu s NATO doktrinom odbacuje teško naoružanje i orijentiše se na brže pokretljive jedinice. Tako se, na primer, dosadašnji 74. oklopno-mehanizovani bataljon početkom 2006. transformisao i na pet godina "konzervirao" tek skupo obnovljene tenkove M-55S.

Slovenija ili četiri miliona vrednih ruku 4
…požare…

Uvećana

Zbog sve većeg broja onih koji nisu želeli da "prime oružje" (prigovor savesti), SV je bila prisiljena da do 2000. godine poveća broj zaposlenih za 3500, dakle sa 4200 na 7700 ljudi. Propisi koji regulišu problematiku prigovora savesti su u Sloveniji posle osamostaljenja znatno liberalizovani, a to je dovelo do neočekivanih posledica. Molbu za civilno služenje vojnog roka je 1991. godine predalo 240 momaka, dok je 1996. taj broj skočio na 1937 regruta, što je povećanje od osam puta. Naredne godine je broj zahteva sa opravdanjem "prigovora savesti" premašio cifru od 3000 zahteva za civilno služenje vojnog roka. Ujedno je, zbog "zdravstvenih problema" koje ima enorman broj potencijalnih regruta – oko 40 odsto od oko 15.000 momaka koji godišnje "sazru za vojsku" – ostalo jedva 9000 potencijalnih "guštera" (taj sleng se zadržao u SV-u, uprkos nepopularnosti nekadašnje JNA).

Slovenija ili četiri miliona vrednih ruku 5
…i ljude

Slovenija je devedesetih godina prošlog veka počela modernizaciju SV-a programima TRP1 i TRP 2 (skraćenica za Osnovni razvojni program) u visini od oko milijardu evra. Već 1994. slovenački parlament prihvata zakon o posebnom "odbrambenom tolaru" prema kome bi Slovenija do 2003. za razvoj osnovnih sistema naoružanja pored godišnjeg budžeta u visini od oko 200 miliona američkih dolara potrošila dodatno još oko pola milijarde evra odnosno milijardu tadašnjih nemačkih maraka – dakle, nešto više od sedamdeset miliona dolara godišnje. Tri godine kasnije slovenačko ministarstvo odbrane dolazi do zaključka da je u svojim ocenama od pre tri godine pogrešilo i da će za program naoružavanja biti potrebno – dvostruko više para! Po rečima državnih zvaničnika prvi paket finansiranja SV-a bio je dovoljan samo za "nabavku dopunskih sistema naoružanja". Veliki deo tog naoružanja prikazan je i na prošlogodišnjoj "vojnoj paradi" u centru Ljubljane. Reč je o haubicama 155 mm izraelske proizvodnje, minobacačima 120 mm, sistemima veze izraelske proizvodnje Tadiran, nabavci Vestinghausovog radara AN/TPS 70 (koštao je 18,5 miliona dolara, stoji na Ljubljanskom vrhu i navodno "vidi" sve do Beograda), modernizaciji tenka T-55 ruske proizvodnje (dobio je izraelski "aktivni oklop" i nove sisteme veze, top od 105 milimetara i Iskrin odnosno Fotonin sistem za navođenje vatre), nabavku školskih aviona, američkih helikoptera firme Bell, izraelskog patrolnog čamca, ručnih protivavionskih i protivoklopnih raketa i vozila za vuču haubica.

Slovenačka vlada je sa SAD pregovarala i o nabavci sistema za kontrolu vazdušnog prostora ASOC i razmišljala o nabavci lovaca i borbenih helikoptera. Najveće šanse imaju američki lovci F16, ali se Slovenija u ovom trenutku ipak odlučila samo za "pokrivanje" svoje teritorije od strane italijanske avijacije u okviru saradnje unutar NATO-a. Prilikom izbora za oklopno vozilo pešadije Slovenija se odlučila za vozilo austrijske vojske – Štajerov "pandur", koji se u slovenačkoj varijanti zove "valuk", po prvom slovenačkom knezu; "valuk" prema austrijskoj licenci proizvodi železara Ravne. Osmotočkaš "patria" izabran je za novo vozilo SV-a 2006. Do 2011. godine bi Slovenija trebalo da nabavi 136 komada, a deo proizvodnje će obaviti fabrika Gorenje. Slovenija je 2007. izabrala i novu belgijsku pušku za naoružanje svoje vojske, kalibra 5,56 milimetara NATO.

LJUDI: Što se mladih i vojske u Sloveniji tiče, prema poslednjim istraživanjima za profesiju oficira ili vojnika je "veoma zainteresovano" svega 8,5 odsto a "dosta zainteresovanih" je 15,3 odsto. Dve trećine muškaraca želi da služi vojni rok "sa oružjem", a 14 odsto bez.

U okviru modernizacije, Slovenija je Iraku poklonila 17.000 jurišnih i 320 snajperskih pušaka, 128 minobacača sa municijom i 10.000 šlemova; radilo se o "nepotrebnoj opremi". Troškove prevoza do Iraka preuzeo je Island.

U različitim misijama u svetu Slovenačka vojska trenutno ima oko 700 svojih vojnika, najviše na Kosovu u okviru KFOR-a, gde su stacionirani prevashodno u bazi kod Peći.

(nastavak u sledećem broju)

O čemu je reč

Istraživanje o novim vojskama novih država nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije (SFRJ) nužno je počelo od kratkog pregleda istorije nastanka, razvoja i uloge Jugoslovenske narodne armije (JNA) u periodu od kraja Drugog svetskog rata do početka raspada države čiju je oružanu silu ona predstavljala.

Zbog političke uloge koju je JNA imala u SFRJ bilo je takođe neophodno prikazati jedan od osnovnih problema s kojima se ona suočila najkasnije od leta 1990, pitanjem unutrašnjih odnosa političkog vrha i, godinu posle, onim što se danas naziva mobilizacionom krizom na početku oružanih sukoba 1991.

Ove dve teme prikazali smo – bar u osnovnim obrisima – u prethodne dve nedelje ("Uspon i sunovrat JNA" i "Spomenik neznanom dezerteru") kao uvod u osnovnu temu istraživanja. Nastavak, koji ćemo objaviti u narednih dvanaestak brojeva "Vremena" bavi se nastankom, razvojem, organizacijom i drugim problemima oružanih snaga država nastalih na teritoriji bivše SFRJ, od Slovenije i Hrvatske, preko Makedonije, Bosne i Hercegovine do Srbije i Crne Gore.

Istraživanje je zasnovano na nekoliko grupa pitanja koja bi trebalo da čitaocima pruže što širu i potpuniju sliku o vojskama nastalim u poslednjoj deceniji prošlog veka, od kojih su neke danas već članice NATO-a, druge se brže ili sporije prilagođavaju standardima Partnerstva za mir, dok se neke još nalaze u različitim fazama nastajanja ili transformacije.

Osnov istraživanja čini šest grupa pitanja.

Prva se tiče "banalnih" činjenica: Koji se datum obeležava kao Dan Armije? Šta se dogodilo tog dana? Šta su o tom danu rekli i/ili govore politički i vojni lideri novih država? Koje su sadašnje ključne/važne političke i/ili vojne ličnosti karijeru počele u JNA i/ili pri formiranju novih oružanih formacija i/ili u sukobu s oružanim formacijama bivše SFRJ?

Druga grupa pitanja je takođe "istorijska", ali iz perspektive sadašnjice: Kako osnovci i srednjoškolci uče (vojnu) istoriju devedesetih?

Koje su ključne teme?

Nešto usmerenija na sudbinu učesnika sukoba iz devedesetih godina jesu pitanja koja se neposredno tiču političara i vojnika: Da li ima i, ako ima, koliko sadašnjih/bivših vojnih/političkih lidera podleže sumnji/optužnici za ratne zločine u jugoslovenskim ratovima devedesetih? Kakva je sudbina bivših oficira-podoficira-penzionera-pripadnika-vojnika-regruta-itd. i tsl. JNA u novim državama? Kako je regulisan njihov radni-penzijski staž, stanarsko pravo, državljanstvo…?

Što se tiče razvoja novih armija, pitanja se podrazumevaju i tiču se brojnog stanja, rodova/vidova i vrste specijalnih jedinica, naoružanja i opreme "nekad i sad", snabdevača, procedura i kontrole nabavke naoružanja i vojne opreme.

Istom korpusu pripadaju i pitanja strukture vojske, njenog profesionalnog/regrutnog sastava, mobilizacionog potencijala, vojnog roka, odziva za srednje i visoko vojno obrazovanje, učešća žena, standarda pripadnika oružanih snaga, beneficija, činova, hijerarhijske strukture, vojnog budžeta, članstva u regionalnim/međunarodnim organizacijama, saradnje sa susedima, učešća u mirovnim misijama…

Strateška orijentacija, uticaj vojnih struktura na društvo, civilna kontrola oružanih snaga i odnos javnosti prema vojsci čine zaključnu grupu pitanja na koje ovo istraživanje "Vremena" pokušava da nađe odgovor.

Slovenija i njena armija su tema ovog i narednog broja "Vremena". Prethodno obimno navođenje grupa pitanja na koje su naši istraživači pokušali da dobiju što jasnije i preciznije odgovore upućuje čitaoce na strukturu istraživačkih tekstova koji slede, bez obzira na to o kojoj je armiji novih država reč.

A. Ć.


Srbi i Crnogorci vs. drugi

Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji obrađuju dve rečenice, dok je slom SFRJ opširan. "Poslednji predsednik savezne vlade uoči raspada Jugoslavije bio je Ante Marković, koji je uz pomoć stranih banaka hteo da reformiše državu" ali je "provalija između razvijenih i nerazvijenih bila preduboka". Udžbenik upozorava učenike da su "problemi počeli na Kosovu" gde su "1981. izbile velike demonstracije; Albanci su skandirali parolu ‘Kosovo republika’, a jugoslovenske vlasti su vojskom i policijom brutalno ugušile demonstracije; kasnije je sporova bilo sve više, a izazivali su ih Srbi." Dalje: "U državi je nastao snažan centralistički i hegemonistički blok. Na njegovom čelu su bili Srbi i Crnogorci koji su hteli da centralizuju državu i steknu prevlast. Slovenci i Hrvati su se pobunili. Do prvog ozbiljnog spora između Slovenije i Federacije dolazi još 1983. kada je Beograd celoj državi pokušao da nametne zajedničke školske programe. U nastavi istorije učilo se 90 odsto istorije jugoslovenskih naroda i svega deset odsto istorije Slovenaca… Nekoliko godina kasnije objavljen je srpski nacionalni program – udruživanje svih Srba u Velikoj Srbiji, što bi značilo ukidanje četiri federativne republike i obe autonomne pokrajine odnosno centralističku i unitarističku Jugoslaviju pod srpskom vlašću."

Opisan je i "desetodnevni rat za osamostaljenje", ali bez objašnjenja zašto je u junu 1991. savezna vlast poslala JNA na granice. Rat je završen "slovenačkom pobedom" jer "većina vojnika u toj višenacionalnoj vojsci nije bila motivisana da rizikuje svoje živote", pa su se "posle prvih neuspeha predali ili povukli u kasarne, a iznenađujuće dobro su tokom rata vodili Teritorijalnu odbranu i policiju Janez Janša i Igor Bavčar, iako su bili mladi i bez iskustava," zaključuje udžbenik. "Slovencima se konačno obistinio istorijski san – dobili smo samostalnu, nezavisnu i međunarodno priznatu državu… Ali na teritoriji Jugoslavije nije bilo tako; proglašenju hrvatske samostalnosti oduprlo se srpsko stanovništvo, koje je podržala JNA."

Autori pišu da je četvorogodišnji rat u Hrvatskoj završen potpunim porazom "srpskog stanovništva", pri čemu ne pominju da ni u "totalnom ratu" građani nisu strana u sukobu, a nigde nema ni pomena o mogućim stradanjima Srba ili žrtvama na srpskoj strani iako je pronađen prostor da se Sarajevo istakne kao "simbol bošnjačkog otpora Srbima".

Sličan pristup po pitanju najnovije istorije (početak i kasne devedesete godine prošlog veka) nije izostao ni u udžbeniku za deveti razred osnovne škole, dok je značaj srpskih dobrovoljaca za odbranu Slovenije tokom Prvog svetskog rata potpuno izostao; svega jedna rečenica pominje da je "srpska vojska stigla u Korušku tek krajem proleća 1919". Što je temelj da savremeni istoriografi optužuju "Beograd što je Slovenija tada izgubila Korušku", koja je ostala u sastavu Austrije.


Vojni budžet

Prema podacima prestižnog stokholmskog instituta SIPRI, Slovenija je 1991. potrošila za odbranu svega 30 miliona dolara, da bi to utrostručila već naredne godine (110 miliona dolara); 1993 – 140 miliona dolara, 1994 – 170 miliona, 1995 – 230, a 1996 – svota je prešla magičnu brojku od 300 miliona dolara. Zatim je, po istom izvoru, posle 2001. ta svota prešla 400 miliona, da 2006. dostigne 610 miliona dolara.

Zanimljiva je i činjenica da se povećanje budžeta za vojsku skoro u potpunosti poklapa s ocenama nezavisnih stručnjaka o ceni koju će Slovenija platiti ulaskom u NATO. U raspravama u slovenačkom parlamentu se pre toga moglo čuti da će "cena ulaznice u klub" Sloveniju koštati oko milijardu američkih dolara do 2000. godine ili oko 70-80 miliona dolara godišnje. Slovenačko Ministarstvo odbrane je takve ocene u prvi mah opovrgavalo tvrdnjama da će jedini neposredni troškovi proširenja biti nekoliko novih službenika u Briselu. Ipak su iz Ministarstva odbrane uskoro procureli drugačiji podaci. Prema studiji samog slovenačkog Ministarstva odbrane, Slovenija bi za ulazak u NATO morala da preuzme šest, Mađarska 14, Češka 20, a Poljska 60 odsto troškova koji padaju na leđa novih članica. Ta studija je – naravno – bazirana na ekspertizi Klintonove administracije po kojoj bi proširenje NATO-a koštalo od 27 do 35 milijardi dolara. Ta računica otkriva da bi nove članice u sledećih trinaest godina morale da preuzmu na "svoja pleća" finansiranje NATO-a u visini od 13 do 17,5 milijardi dolara. Udeo Slovenije u toj cifri kreće se od 780 miliona do 1,05 milijarde dolara, odnosno od 60 do 80 miliona dolara godišnje. To praktično znači da ulazak Slovenije u NATO košta još oko 15 odsto više od sadašnjeg, već prilično impresivnog vojnog budžeta za koji Slovenija potroši oko pet odsto bruto društvenog proizvoda, odnosno povećanje vojnog budžeta na oko 5,5 odsto bruto društvenog proizvoda. Slovenački BDP se istovremeno povećavao dovoljno brzo da se ovakav scenario nije obistinio, ali Slovenija danas za vojsku ipak troši oko 1,7 odsto BDP-a. Do 2010. godine taj postotak će zbog potreba za novom vojnom opremom narasti do 2,3 odsto BDP-a.


Naoružanje

Artiljerija: minobacači 60, 82 i 120 mm; 18 haubica 155/45 mm TN90; 18 haubica 105 mm M2A1; četiri višecevna raketna bacača 128 mm M63; 30 topova 76 mm M48B1; osam samohodnih topova 2S1 Gvozdika 122 mm.

Protivvazdušna odbrana: Roland II (9 vozila), ručni PVO sistemi Igla, Strela 2M, Igla-S.

Tenkovi i oklopna vozila: 30 tenkova M-55S (konzervisani), 54 tenka M-84,

52 borbena vozila pešadije M-80A, 85 lakih oklopnih vozila 6×6 Valuk (Pandur, po licenci Puh), 30 oklopnih vozila Hamer HMMWV M1117, 135 oklopnih vozila pešadije 8×8 Patria AMV (u proizvodnji), 28 oklopnih vozila BOV M, 12 oklopnih vozila BOV 3, deset lakih oklopnih vozila Otokar Cobra, 52 oklopna vozila Iveco LMV.

Protivoklopno oružje: AT-7 Metis, 9K111 Fagot, 9K11 Maljutka, RGW 90, ručni bacači raketa 90 mm Osa, bacači raketa 44 mm M57, ručni bacači raketa 64 mm Zolja i STN Atlas EuroSpike.

Helikopteri i avioni: tri školska helikoptera Bell-206, osam helikoptera Bell-412, četiri helikoptera Eurocopter AS 532 AL Cougar, dva školska aviona Zlin Z143, osam školskih aviona Zlin Z242, transportni avion Turbolet L-410, dva transportna aviona Pilatus PC-6, devet Pilatus PC-9M "Hudournik", dva Pilatus PC-9, jedan transportni avion EADS CASA C295 (porudžbina upravo otkazana, ponovni konkurs).

Iz istog broja

Intervju – Talib Rifai, zamenik generalnog sekretara Svetske turističke organizacije

Razotkrivanje Srbije

Darinka Mihajlović, RTV Zaječar

Treća Srbija

Banjsko lečenje ili šurenje svinja

Prvoslav Karanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu