Mozaik

Izložbe – "Ars fumandi"

7. 6. 2007. / 3.39

Slobodno o pušenju

Pričom o priboru za pušenje, izložba "Ars fumandi" u Muzeju primenjene umetnosti priča i o istoriji duvana i svemu što je s njim u vezi. Opaska francuskog putopisca Lefevra iz 1611. godine da je u Prokuplju video nekoliko Turaka kako ispred dućana puše uz kafu, prvi je pomen duvana u Srbiji

Piše: Sonja Ćirić
Slobodno o pušenju 1
Ilustracije preuzete iz kataloga izložbe "Ars fumandi" autorke Milice Križanac, Muzej primenjene umetnosti, Beograd 2007

Lule od morske pene, filigranske muštikle, tabakere s poznatim monogramom, keramičke burmutice, kutije za cigarete, šibice i sav ostali pribor koji je od XVII do prošlog veka korišćen za pušenje na našem tlu, pokazan je na izložbi "Ars fumandi" u Muzeju primenjene umetnosti. Na izuzetno informativnoj i nenametljivoj postavci izloženo je 106 predmeta iz muzejske kolekcije pribora za pušenje. Posetioci nedavno završene "Noći muzeja" ocenili su ovu izložbu kao najbolju. Njen autor je Milica Križanac.

Pričom o priboru "Ars fumandi" priča i o istoriji pušenja. Prvi Evropljani koji su ugledali biljku duvana su Kristofer Kolumbo i njegovi mornari, 1492. godine tokom prvog boravka u Americi. Tamošnji domoroci pušili su drugačije nego što su to posle njih činili ostali narodi. "Uvijali su duvan nazvan kohobau u oblik dvokrake cevi, stavljali ga u nozdrve, palili ga, uvlačili dim kroz nos i ispuštali ga na usta – obrnuto od nas", objašnjava Milica Križanac. "Fernandez de Toledo, lekar španskog kralja Filipa II, video je da su na dvoru Montezume, poslednjeg slobodnog kralja Asteka, zvaničnici uvijali suvo duvansko lišće u oblik cigara, stavljali ga u cev od trske, drveta ili srebra, a dim su opet uvlačili kroz nos."

Prve plantaže duvana u Evropi zasađene su u okolini Lisabona sredinom XVI veka. Odatle je prenet u Englesku, Holandiju i Francusku, pa u Austriju i Nemačku; početkom sledećeg veka engleski misionari su ga doneli u Tursku, a Turci – kod nas. Opaska francuskog putopisca Lefevra iz 1611. godine da je u Prokuplju video nekoliko Turaka kako ispred dućana puše uz kafu, prvi je pomen duvana u Srbiji.

Slobodno o pušenju 2

Jedno od objašnjenja zašto je duvan lako i brzo osvajao svet nalazi se u verovanju da je lekovit. Smatralo se da leči reumatizam, čak i rak kože, da ušmrkavanje usitnjenog duvana leči glavobolju, a čaj – kašalj. Kada je francuskoj kraljici Katarini Mediči sredinom XVI veka poslanik na portugalskom dvoru Žan Niko poslao nekoliko biljaka kako bi se izlečila od migrene, bilo joj je bolje čim je počela da ušmrkuje prah od osušenih listova. Kraljica je u znak zahvalnosti naredila da nekoliko vrsta duvana dobiju ime njenog podanika – herba nicotina, a kasnije je i osnovni alkaloid u duvanu nazvan nikotin.

SVI PUŠE: Istovremeno sa lekovitim svojstvima duvana otkriveno je i njegovo opijatsko dejstvo, što je presudilo da do sredine XVII veka pušenje duvana postane masovna pojava. Propušili su svi – i stari i mladi, bogati i siromašni. Nekima se, međutim, ta nova moda nije dopala, pa su gotovo čim se pojavila počele prve zabrane pušenja na javnim mestima. U Turskoj bi, na primer, onoga ko puši na ulici smesta obesili, a u Švajcarskoj je postojao zatvor za takve pušače. "Duvan je remetio postojeće norme ponašanja. Tada je naglo povećan broj kafana a njihovi gosti su uz kafu počeli da puše, što je smatrano nedoličnim ponašanjem. Ali, kao što znamo, nikakve zabrane ni zakoni ni do dan-danas nisu uspeli da naude duvanu", kaže Milica Križanac.

U Evropi i na Bliskom istoku najrasprostranjeniji način konzumiranja duvana bio je pušenje na lulu. Britanci su prvi u Evropi počeli da izrađuju lule, ubrzo pošto su omirisali duvan. Bile su nalik indijanskim. Prve lule kod nas su orijentalnog tipa, od keramike, malih dimenzija, jer je duvan bio redak i skup. U donji, keramički deo stavljao se duvan, u nastavku je bio dugačak štap, čibuk ili kamiš, kroz koji se uvlačio dim, i na kraju je bio pisak za usta načinjen od drveta, kosti ili ćilibara. Čibuci su bili dugački i do metar i po, pa je pušač oslanjao lulu na pod. Često su se lomili zbog čega su lule kratko trajale, pa čak ni siromašni nisu pušili istu lulu duže od mesec dana, što je uticalo na masovnost proizvodnje lula.

Slobodno o pušenju 3

Zatim su se pojavile lule od morske pene, pravi hit među bogatim svetom! Morska pena je redak mineral, u Evropu je uvožen iz Turske, pa zato i vrlo skup. "U Muzeju čuvamo 22 lule od morske pene koje su gotovo sve otkupljene od jednog kolekcionara", kaže Milica Križanac. "Neke od njih su remek-dela rezbarstva. Na jednoj je, na primer, urezana predstava borbe između muslimana i hrišćana, verovatno podsećanje na mnogobrojne napade osmanske vojske na evropske gradove (u pozadini je deo bedema, možda opsada Beča). Dekoracija je solidno izvedena sa sitnim šematizovanim detaljima na odeći, konjima, oružju. Prizor jasno pokazuje nadmoć evropskih vojnika sa šlemovima na glavi i kopljima u rukama nad Turcima sa turbanima i krivim sabljama."

Nekoliko godina posle osnivanja prvih fabrika porcelana u Evropi (1709. u Majsenu u Nemačkoj i 1718. u Beču) počinje proizvodnja lula od porcelana. Bile su cilindričnog oblika, ukrašene detaljima sa slikarskih platna, posebno likovima lepih žena – najlepša iz zbirke je osnovni motiv plakata izložbe. Porcelanske lule su imale kraće čibuke i pušene su oslonjane na sto.

LULA, BURMUT I CIGARETE: Lule od drveta su stare, zna se za preko 25 vrsta drveta od kojih su pravljene, ali su postale retke zato što su lako pucale i gorele. Otkako je sredinom XIX veka otkriveno da je koren jedne vrste vresa izuzetno pogodan za pravljenje lula – imao je slične karakteristike kao morska pena, ali je bio znatno jeftiniji – drvene lule su postale dominantne.

Oni koji nisu hteli da puše, mogli su da ušmrkavaju burmut kao Katarina Mediči. Pošto su morali da ga drže u nečemu, izmišljene su posebne kutijice, burmutice. Pravljene su od srebra, porcelana a ponekad i od plemenitih metala. Porcelanske su ukrašavane rukom slikanim motivima, najčešće cvećem, a srebrne filigranom i pozlatom.

Slobodno o pušenju 4

Početkom XIX veka Evropljani su počeli da puše cigarete. Nakon Krimskog rata, kada su francuski i engleski vojnici masovno prihvatili pušenje cigareta od Turaka, lule su počele da izlaze iz mode. Kad je 1838. u Francuskoj počela proizvodnja papira za cigarete, odnosno kad je 1880. godine pronađena mašina za uvijanje cigareta, svi drugi načini pušenja su postali prošlost. "Izmišljene su lule za cigarete – muštikle. U početku su ličile na lule, mi imamo nekoliko takvih primeraka, a kasnije su dobile izdužen oblik. Bile su od srebra, bogato ukrašene, od drveta, pene i ćilibara. Zatim je, kao važan modni detalj, statusni simbol jednog gospodina postala tabakera. One često imaju monograme ili potpise vlasnika. Prave se od srebra i drugih metala, ali i od drveta, ukrašene su rezbarenim folklornim motivima, ili su izvezene sa nekim romantičnim motivom – cvetnim srcima ili buketom ruža."

Izuzetna potražnja građanstva u Srbiji za cigaretama rezultirala je izglasavanjem Zakona o monopolu trgovine duvana 1885. godine. Već iste godine država je dala monopol trgovine duvana francuskoj i austrijskoj banci uz propisane visoke otkupne cene duvana. Zatim je zakupničko društvo sagradilo prvu fabriku duvana u Beogradu kod Delijske česme, današnje zgrade SANU-a. Duvan je prerađivan ručno, pokretanim mašinama. Nakon dve godine sagrađena je moderna fabrika na tadašnjoj periferiji grada, između današnje Ulice Kneza Miloša i Bulevara vojvode Mišića. Zbog Prvog svetskog rata fabrika je premeštena u Niš, gde je proizvodnja nastavljena u tolikoj meri da je 1930. godine sazidana najveća i najmodernija fabrika duvana na Balkanu. Pola veka nakon što je u Evropi pronađen crveni, bezbedni fosfor neophodan za proizvodnju šibica, i kod nas je osnovana prva fabrika šibica. Nalazila se na Terazijama. Odlično je radila pa je njen osnivač, industrijalac Moris Tomas iz Brisela, ubrzo bio pod državnim monopolom.

CIGARETE BEZ NIKOTINA: Ovaj deo priče ilustruju paklice cigareta i kutije za šibice. Recimo: na narandžastom, gotovo kvadratnom "vardaru" piše "cigarete bez nikotina", a na crvenom "vardaru" je grb Kraljevine Jugoslavije i zlatni natpis "Sokolski slet – Zagreb 1874–1934". Unutrašnjost kutije ukrašena je fotografijama Rugovske klisure, odnosno Dubrovnika. U jednoj kutiji za "ekstra duvan za lulu" još uvek se nalazi njen originalni sadržaj. Izložene su i paklice i kutije za cigarete poznatih firmi iz Drugog svetskog rata. Neke kutije za šibice ukrašene su buketima cveća od izvezenih perlica, a srebrna je ukrašena predstavama iz staroegipatske umetnosti. Urađena je kao korpica u obliku kuće, na čijim stranama teku prizori iz života faraona. Milica Križanac ističe originalni nacrt plakata Dušana Jankovića za reklamiranje cigareta "vardar" i "drina". "Rađen je namenski za konkurs koji je 1931. godine objavila Uprava državnih monopola. Dušan Janković je učestvovao sa tri rada, ali nijedan nije nagrađen. Izloženi nacrt za cigarete ‘vardar’ i ‘drina’ svojom uspelom koncepcijom svrstava se među uspelija grafička rešenja plakata u međuratnoj Kraljevini Jugoslaviji."

Nekoliko vlasnika izloženih eksponata nisu anonimni. Osim umetnika Dušana Jankovića, kome su pripadale tri lule od vresa i dve kutije za cigarete, zna se da je jednu lulu i jednu muštiklu koristio lekar Srdan Petrović iz Beograda, da je muštiklu i tabakeru posedovao trgovac Vasa Veseličić iz Prijepolja, a Radenko Joksić, trgovac iz Užica, muštiklu i srebrnu pepeljaru, da su dve tabakere pripadale Milanu Jovanoviću i njegovom ocu iz Beograda, a da su tri kutije iz serije dvorskih cigareta pripadale Branislavu Vojinoviću koji je, između ostalog, bio i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

Izložba "Ars fumandi" otvorena je do 19. juna. I, ako je to nekome važno: ovo je jedino mesto u gradu gde vas niko neće pogledati popreko ako se divite duvanu i svemu što je s njim u vezi.

Iz istog broja

Nebeska Raška

Gore je bolje

Prvoslav Karanović

Mionica – krave, gibanica i ljudi

Proizvedeno u Srbiji

Dragan Todorović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu