Mozaik

Braća Osmani – jedna karijera (2)

Saradnici, doušnici, biznismeni

U priči o usponu braće Osmani, u često negostoljubivoj sredini kakva je hamburška četvrt Zankt Pauli, ima svega što jednu priču čini uzbudljivom i interesantnom; ima tu dugih noći, lepih žena, kocke, droge, intriga, mafijaša i, naravno, ubistava

Saradnici, doušnici, biznismeni 1
NERAZJAŠNJENO: Uviđaj ubistva Ćazima Beriše

Davne 1979. godine prvi je u grad na Elbi stigao Ćazim Osmani sa, kako neki kažu, "manje od dvadeset nemačkih maraka u džepu". Zvanično je Ćazim bio perač tanjira u raznim lokalima na Reperbanu. Ko zna šta znači prati tanjire u tom kraju reći će da je to težak posao, a da je plata mizerna. Uprkos tome, Ćazim je vidno napredovao. Nakon nešto više od godinu dana, pričaju poznavaoci "grešne milje", Ćazim je počeo da nosi skupa odela, a nešto kasnije i da vozi ferari. Policijski stručnjaci za organizovani kriminal i dobro upućeni novinari slažu se u jednom; naime, da postoji samo jedan posao i samo jedna vrsta robe koji omogućavaju takav profit: droga. Bilo je tu i puno kockanja, legalnog i ilegalnog. Ćazim Osmani je navodno bio toliko srećne ruke, kada je o kocki reč, da je dobio nadimak "Feliks". To je, u međuvremenu, otišlo toliko daleko da je jedan lokalni političar, koji je nekada radio u jednom od klubova u vlasništvu braće, svom sinu dao ime Feliks. Zli jezici tvrde da je to učinio "iz pijeteta prema Ćazimu".

Da bi se razumeo kontekst vremena i sredine u kojima su braća Osmani, ali i mnogi drugi došli na glas i postali imućni, treba se vratiti u drugu polovinu sedamdesetih i prisetiti se kako je Zankt Pauli tada izgledao i šta se sve tamo dešavalo. Šezdesetih i sedamdesetih godina Zankt Paulijem su uglavnom vladali pojedinačni makroi, čiji su glavni izvor prihoda bile prostitutke koje su, često nalik robinjama, radile i danju i noću, a većinu svojih prihoda davale njima. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih obeležilo je formiranje dveju rivalskih bandi, "GmbH" i "Nutele", i rat između njih. Prvi su bili stariji i kontrolisali su bordele i druge oblike zabave (mada je bilo i drugih poslova i akcija, poput čuvene pljačke filijale ADAC), dok su članovi "Nutele" bili mlađi, i pokušavali su seniorima da otmu posao. Sukobi bandi proizveli su oštru reakciju policije, pa su neki pripadnici završili u zatvoru, a borbe za prevlast su mnoge koštale života.

Saradnici, doušnici, biznismeni 2

USPON KA VRHOVIMA: Još dva fenomena su tokom osamdesetih promenila naličje Zankt Paulija: drastičan pad broja zainteresovanih za usluge prostitutki usled širenja svesti o HIV virusu, i naglo širenje tržišta droge, izazvano porastom potražnje i izvesnim posledicama ranijih promena u svetskim tokovima droge (propast "francuske veze" i ulazak Sicilijanaca u poslove sa drogom na veliko). Kada su padom francuske veze Korzikanci izgubili primat u trgovanju drogom, u Evropu su polako prodirali kraci dva puta droge iz Azije: "tursko-kurdska veza" koja je drogu (najčešće sirov opijum u pogačama) prebacivala iz Irana u Zapadnu Evropu, i trijade (kineska mafija) koje su se etablirale u Amsterdamu i odatle distribuirale drogu poreklom iz "Zlatnog trougla" (prostor koji zahvata delove Burme – današnji Mijanmar, Laosa i Tajlanda). Među trijadama koje su postale nezaobilazan faktor u poslovima sa drogom u Zapadnoj Evropi izdvaja se takozvana trijada "14K", čija je centrala u Hongkongu i koja broji blizu 20.000 pripadnika. Ova trijada, kao i "tursko-kurdska veza" i još neke grupe i organizacije, biće od značaja za našu priču i nešto kasnije.

Kao posledica navedenih događaja lokalni igrači poput "GmbH" i "Nutele" relativno brzo su se prilagodili novim okolnostima i počeli da u Hamburgu distribuiraju drogu iz Amsterdama i Anadolije. Negde sredinom osamdesetih na scenu polako stupaju i organizovane kriminalne grupe i pojedinci turskog i jugoslovenskog porekla. Početkom devedesetih "u Zankt Pauliju glavnu reč preuzimaju Albanci, i to brutalnom silom".

Stručnjaci ukazuju na to da su organizovane kriminalne grupe sa ovih prostora u Nemačkoj uglavnom počinjale sa nižih lestvica, to jest tako što su se prvo bavili poslovima vezanim za prostituciju i reketiranjem a da su tek kasnije prešli na poslove sa drogom. Grupe poreklom iz albanske etničke zajednice, bilo da su u Nemačku došle sa Kosova ili iz Albanije, manifestuju određene specifičnosti u svom delovanju. "Ako govorimo o organizovanim kriminalnim grupama albanskog porekla ovde u Nemačkoj, pre svega uočavamo poseban odnos prema oružju i nasilju, što je, po mom mišljenju, delom posledica različtih socijalno-kulturoloških okvira u kojima određena osoba odrasta", objašnjava Konrad Frajberg, predsednik Saveznog sindikata policajaca Nemačke, i dodaje: "Tome treba dodati i porodičnu strukturu i povezanost u okviru takvih grupa, ali i činjenicu da osobe iz tih kriminalnih grupa imaju porodicu i prijatelje na Kosovu, ili u Albaniji. Tu se javlja još jedan problem vezan za istraživanje njihovih aktivnosti, a to je činjenica, sa kojom se policija stalno sreće u istragama, da pripadnici grupa često prete da će se onome, ko bi svedočio protiv njih osvetiti tako što će osvetu usmeriti na rodbinu u postojbini."

BALKANSKI MILJE: Kao ilustracija mogu poslužiti i interni izveštaji hamburške policije iz devedesetih godina, u kojima se dokumentuju aktivnosti braće Osmani i drugih policiji interesantnih osoba sa Reperbana i okoline. Brojni su primeri nasilja koji se pripisuju Osmanijima i njihovom okruženju, ali je "brdo policijskih akata" rezultiralo nesrazmerno malim brojem optužnica, koje su pak samo u dva slučaja imale epilog u osuđujućim presudama. Vratimo se za trenutak u osamdesete godine u Zankt Pauli, kako bismo pokušali da rekonstruišemo evoluciju "male porodične manufakture Osmani". Prema raspoloživim podacima, nakon što je uspeo da sebi nađe mesto pod oskudnim hamburškim suncem, Ćazim (sada već "Feliks") pomaže mlađem bratu Baškimu, koji u Hamburg dolazi "početkom osamdesetih". Kao dokaz izvori navode da je Baškim "relativno rano probudio interesovanje policije tako što se njegovo ime vezuje za razne tuče i slučajeve iznude". Drugi po starešinstvu, Burim Osmani (koji će kasnije biti poznat i po nadimku "Boris") u severnonemački velegrad dolazi 1985, što je i sam potvrdio u svom iskazu u ponedeljak 7. maja pred sudom u Vircburgu, gde mu se sudi za "pomaganje u izvršenju teškog dela prevare". Na početku svoje karijere u Hamburgu, Burim je zvanično bio kelner, mada se to nikako nije uklapalo sa tokovima novca na njegovom računu u hamburškoj filijali "Šparkase", koji su bili predmet intenzivnog interesovanja lokalne policije i tužilaštva. Kao poslednji u Hamburg stiže, danas tridesetšestogodišnji, najmlađi brat Bekim Osmani. O njemu, i o vremenu njegovog dolaska najmanje se zna, ponajviše zbog toga što ničim nije zaslužio da se za njega zainteresuju policija, tužilaštvo ili mediji.

Policija i tužilaštvo u Hamburgu revnosno prate aktivnosti trojice braće još od osamdesetih godina, ali su svoje mesto pod medijskim suncem Osamniji našli tek 1992, kada je Ćazim na sebe skrenuo pažnju "sitnijim deliktima". Sledeće godine stvari su se promenile iz osnova, kada je 4. avgusta 1993. ispred lokalnog kockarskog kluba "Nobistor 14" u ulici Talsštrase ubijen tridesetčetvorogodišnji Ćazim Beriša zvani "Bari". Po gradu se pričalo da je ubijen jer je uvredio Ćazimovog šuraka Fazlija Grevea. Dobro obavešteni, pak, znaju da se radilo o nekom dugu od oko 60.000 nemačkih maraka. Ubrzo nakon što je policija započela istragu, počele su da stižu dojave da iza ubistva stoje naručioci, a među njima se isticalo ime Ćazima Osmanija. Rezultati policijske istrage zvuče kao scenario nekog filma o mafiji. Lokalni ugostitelj po imenu Salvatore Lavore je "za račun" Fazlija Grevea sa Sicilije "poručio" dvojicu plaćenih ubica, koji su ubistvo i izvršili. Nakon hapšenja jedan od ubica je sve ispričao policiji i tužilaštvu. Međutim, on je o zaveri znao samo "do nivoa Lavorea i Grevea", a pošto je Greve odlučio da se "brani ćutanjem", sve se završilo tako što su dvojca Sicilijanaca osuđena na kaznu doživotnog zatvora, a Fazli Greve na kaznu od 12 godina zatvora. Protiv Ćazima nije bilo dokaza.

NOVE OPTUŽBE: Između ubistva Ćazima Beriše i sudskog procesa u ovom slučaju pada i još jedan u nizu sudskih procesa protiv sad već "klana Osmanijevih" koji nije dao očekivane rezultate. Bilo je to 1994, kada se pred sudom našao Burim Osmani. U ovom procesu Burim navodi da radi kao kelner i da zarađuje oko 2100 nemačkih maraka, bruto. Međutim, policija i tužilaštvo imaju i druge informacije. Naime, iste te godine u samo jedanaest dana u lokalnoj filijali "Šparkase" službenici su registrovali ogromne promene na Burimovom računu (ukupna suma je prelazila milion nemačkih maraka). Službenici banke su ovo odmah prijavili policiji, a istraga je došla do zanimljivog objašnjenja za "novostečeno bogatstvo". Prvo što stručnjacima padne na pamet kada čuju za ovakav slučaj je pranje novca. Postavlja se pitanje kako je Osmanijima pošlo za rukom da prođu nekažnjeno, kad su "vlasti znale sve"? Rešenje ove zagonetke je jednostavno i genijalno, a izgleda otprilike ovako: u lokalnom kazinu sedaju dva brata za sto sa ruletom i počinju da igraju. Jedan brat igra "crveno" ili "nepar", drugi "crno" ili "par" (rizik da može pasti nula, kada "banka" uzima sve, uračunat je). Što jedan izgubi, drugi dobije, ode na kasu i zatraži ček koji će odneti u banku i tamo deponovati "marke čiste ko suza". Problem istražnih organa je bio u tome što su tada zakonom bili propisani izuzetno kratki rokovi u kojima je tužilaštvo moralo da dokaže da se radi o pranju novca, a to je izgleda, u datim okolnostima, bilo moguće samo na dva načina: ili da se u klan ubaci tajni agent policije, ili da neko od braće ili rođaka odluči da svedoči. Zbog karakteristika porodičnog načina organizovanja, o kojima je bilo reči, i zakona ćutanja (koji je gotovo jači od čuvene omerte), ali i vrlo realne mogućnosti da "krunski svedok izgubi glavu" obe ideje su brzo napuštene.

Čini se da je epizoda sa ubistvom Ćazima Beriše ipak ostavila izvesnog traga na svest o potencijalnim opasnostima (poput krvne osvete) kod Ćazima Osmanija. Naime, pripadnici kriminalističke policije su 15. maja 1994. ispred hamburškog kluba "Roma" u ulici Hofveg slobode lišili Ćazima Osmanija koji je pri sebi imao revolver marke "Smit i Veson", i njegovog telohranitelja Jetona D., koji je takođe bio naoružan vatrenim oružjem. Kao objašnjenje za nedozvoljeno nošenje oružja Ćazim je policiji rekao da je to "bila glupost izazvana zabrinutošću zbog dešavanja u ratovima na prostorima bivše Jugosavije". Posledica za Ćazima je bila kazna od 20.000 nemačkih maraka, koju je bez pogovora platio. Negde sredinom devedesetih dogodio se još jedan incident, zbog koga je Baškim bio osuđen na uslovnu kaznu, a u krugovima od značaja u Zankt Pauliju dobio je reputaciju "čoveka zaduženog za rešavanje problema porodice". Ispred kluba "Korner 57", koji se povezuje se porodicom Osmani, Baškim je "više puta revolverom u glavu udario jednog dužnika".

(Kraj u idućem broju)

Iz istog broja

Bludničenje po zakonu

Pusto austrijsko

Ravanička tragedija

Smrt u sifonskom kanalu

Slobodan Bubnjević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu