Na Netfliksu se odnedavno emituje serija Pacijenti doktora Garsije, po istoimenom romanu Almudene Grandes (Premio Nacional de Narrativa, 2018, nagrada španskog Ministarstva kulture). Radnja je smeštena u Madrid u vreme Španskog građanskog rata, dakle, u gradu pod opsadom frankista, i prati mladog doktora Giljerma Garsiju koji je inventivnim metodama transfuzije postao poznat diljem Španije kao spasilac ranjenika iz redova boraca Španske republike.
Da je reč o dobrom (nažalost, još uvek neprevedenom) delu, shvatamo odmah na početku serije kad Grandes uvodi lik prelepe Amparo, rojalistkinje koja živi prekoputa doktora Giljerma. Složenost odnosa i pritisak porekla i podela, onoga što je nama na ovim prostorima tako bolno blisko, vidimo u prvoj sceni u kojoj se protagonista i protagonistkinja pojavljuju zajedno. Naime, Giljermo saznaje da je susetkin deda mrtav već veoma dugo jer čitav stan smrdi na trulež. Starac, obučen u kraljevsku paradnu uniformu, danima leži položen u krevet jer nije dozvoljeno da rojalista bude sahranjen u Madridu. Mladi doktor otpočinje ljubavnu vezu sa Amparo, opterećenu ideološkim razlikama i okolnostima koje nameće najkrvaviji od svih zamislivih sukoba – građanski rat. Neću vam dalje kvariti gledanje, a i ovaj tekst pišem u 3 sata i 18 minuta uveče (ili ujutru), u pauzi između epizoda, uz spoznaju da ću verovatno osvanuti.
Španski građanski rat je tema kojom sam se opsežno bavio, pa osećam potrebu da sa vama podelim stav da je o ovom sukobu neophodno pisati i govoriti, jer sam potpuno siguran kako su te tri krvave godine odredile vektor u kom će se Evropa kretati tokom čitavog dvadesetog veka. Teorija moje malenkosti je da je taj sukob prećutkivan zato što su sile pobednice iz Drugog svetskog rata kukavički dozvolile Hitleru i Staljinu da se razgoropade u Španiji i da ih je ćutanje potonjih ohrabrilo da krenu u rasparčavanje Evrope, koje će rezultirati Holokaustom. Jedan od španskih boraca, Gojko Nikoliš, kasnije među prvim žrtvama Miloševićevog terora, napisao je da je to bio rat protiv rata i poslednji ideološki sukob u Evropi. Mudar čovek.
Znamo šta se desilo u Španiji: pošto je kralj svrgnut, 1931. godine Španija postaje republika, da bi 1936, nakon što na izborima pobedu odnosi Narodni front, general Franko, vođa specijalne jedinice stacionirane u španskom delu Maroka, odlučuje da sprovede puč. Zvuči poznato? Društveni tremor podeljene Španije gotovo je identičan onome što se u Srbiji dešavalo između 2001. i 2003. godine – vođa specijalne jedinice, takođe izmeštene iz glavnog grada, nakon što na vlast dolazi Zoran Đinđić, tačnije, nakon što van svake razumne sumnje postaje očito da Srbija kreće putem koji je radikalno različit od Miloševićeve staljinističko-nacionalne koncepcije, odlučuje da izvrši državni udar. Elitna borbena jedinica zaposela je Gazelu pod punim naoružanjem, a predsednik Koštunica, taj vajni legalista, javno je podržao pobunjenike ciničnim komentarom koji će ostati zapamćen u istoriji. Srpski pobunjenici su, poučeni istorijskim lekcijama, ispravno procenili kako je isplativije opaliti jedan metak, pod uslovom da razori srce prave osobe, negoli da idu u krvoproliće. Uostalom, imali su javnost na svojoj strani. Nakon 2003. Srbijom su ponovo zavladale stare strukture. Jedina razlika u odnosu na Španiju je ta što je duh vremena takav da nije bilo potrebe za doživotnim liderom u liku Franka, već su se eksponenti na vlasti mogli smenjivati u sistemu fasadne demokratije.
Međutim, ono što nas totalitarni režimi uče, to je da ventil na ekspres loncu ima rok trajanja. Taj rok varira u odnosu na kvalitet ventila, ali je pucanje pod pritiskom neupitno. U danima kada se državni vrh podsmeva ljudima koji šetaju kako bi izrazili vapaj što ne znaju da li će im se dete iz škole vratiti u kovčegu, opozicija i vlast glumataju dnevnopolitičko rivalstvo, za to vreme mi šetamo po dnu iskopanog rova, rova podela koje nismo u stanju da prevaziđemo još od 1903, preko Drugog svetskog rata pa sve do danas, kada smo nikad bliže haosu na ulicama. To ne deluje tako, ali se oseća u vazduhu. Jedini izlaz iz ovako rizične situacije je artikulacija političkog programa i stvaranje jasne alternative, koju, uz sav urođeni optimizam, ne vidim na političkoj sceni Srbije. Šta će se desiti ako, ne daj bože, budem u pravu, možete da vidite u briljantnoj Netfliksovoj seriji. Nadam se da će te scene tamo i ostati.
