Mozaik

Vreme nauke

Robovi međustvarnosti

Često slušamo o planovima za letovanje izvan dometa interneta i mobilne telefonije, pratimo kako propadaju novogodišnje odluke o gašenju Fejsbuk naloga ili ljude koji se prostodušno žale kako ne mogu da se koncentrišu ne samo na odmaranje od interneta i odsustvo poruka već ni na jednu neprekinutu aktivnost

Čitate tekst u novinama. Opušteni ste. Skuvali ste kafu, slušate nenametjlivu muziku i sedite u sobi pod lampom. Ili, u svom omiljenom kafeu, uživate na svom mestu, u uglu pored prozora. Ništa nepredviđeno vas ne ometa, ne skreće vam pažnju. Na odmoru ste. Oslobođeni stalnih obaveza. Niko vas ne zove. Mejlovi i poruke ne stižu. Ne mislite na poslove. Ne osećate brige. Čitate. Opušteni ste.

Robovi međustvarnosti 1
NEDOVRSENI PORTRET NAPOLEONA: Žak-Luj David, 1798.

Koliko će proći dok ne prekinete ovu prijatnu osamu samo da biste pogledali u svoj smartfon? Da na čas ipak proverite mejlove? Ili samo pogledate šta se događa na Fejsbuku, prebrojite lajkove i forvardujete poruke?

Ljudi koji pod stresom istovremeno obavljaju više poslova ili zahvaljujući modernim komunikacijama žive tako što nemaju radno vreme, već rade neprekidno, od jutra do mraka, izveštavaju kako ne mogu da se opuste ni kad odmaraju i kako im zapravo vrlo teško pada odsustvo užurbanosti i poslova tokom odmora. Verovatno ste čuli ili, ako spadate u takvu grupu, i sami doživeli kako se bar u prvim danima odmora osećaju izopšteno, nebitno i unezvereno. Povremeno i depresivno ili čak bolesno.

Psiholozi bi rekli kako ponavljanjem istih kognitivnih operacija, kao što je stalno prisustvo na mreži i simultano reagovanje na poruke, treniramo mozak da bude ako ne istovremeno, onda blisko u vremenu operativan u više uporednih zadataka. To, po svemu sudeći, ima svoje posledice.

I dok su pametni telefoni, moderna kultura komunikacija, društvene mreže i messaging servisi gotovo dokrajčili koncept osmočasovnog radnog vremena za sve one koji nemaju dovoljno volje ili pak slobode da se u privatno vreme odupru šefovima, iznenadnim krizama i ponudama, čini se da je sve veći broj ljudi koji potpuno dobrovoljno žive u multitasking modu, neprekidno aktivni i u stvarnosti i na više virtualnih frontova.

Ironično, upravo su mašine koje omogućuju savremene komunikacije multitasking organizovane, zasnovane na mogućnosti računarskih procesora i softvera da istovremeno obavljaju ogroman broj operacija. Često se na ovu temu pominje zapažena studija iz 2009. godine sa Univerziteta u Stenfordu, u Kaliforniji. Naime, istraživači koje je predvodio profesor Kliford Nas objavili su u časopisu PNAS rezultate tri testa koje su sproveli na grupi od 100 "multitasking studenata", pokazujući da njihova navika ne samo da ne predstavlja kognitivnu prednost, već da im u praksi značajno snižava koeficijent inteligencije.

Testiranje je podrazumevalo poređenje sa grupom koja monotaskuje, a odnosilo se na rešavanje zadataka koji mere opažanje i memoriju. Ispostavilo se, naime, da multitaskeri mogu da isprva opaze veći broj objekata prikazanih u testovima, ali da zapravo vrlo brzo prime previše nadražaja koje ne mogu da analiziraju.

Inače, kad govori o pažnji, psiholog misli na to kako ljudski mozak neprekidno zanemaruje ogroman broj nadražaja koji čula dobijaju iz spoljašnjeg sveta, zvukove, mirise, dodire i slike, kako bi se koncentrisao na jedan konkretan nadražaj. Ova neverovatna evolutivna veština ljudskog mozga dovodi se u pitanje kad čovek sa smartfonom u ruci, iz dana u dan, trenira svoj kognitivni aparat da istovremeno obrađuje više nadražaja. Neke studije, sprovedene na MIT i Univerzitetu u Saseksu, ukazuju i da se razlikuju MRI snimci mozga ljudi koji multitaskuju.

Ako nije ustrojen za takve aktivnosti, zašto se mozak tako lako navikava na multitasking? Kao i kod svake loše navike, mogao bi se pratiti trag koji ostavlja nagrada. Naime, prilikom bilo kakvog obavljenog zadatka, u mozgu se za nagradu luči neurotransmiter dopamin, koji ponekad nazivaju i hormon sreće.

Ako, na primer, sedam sati rešavate složen numerički problem i dovršite posao, mozak vas nagrađuje i osećate se zadovoljno. Ako neki posao, pisanje dnevnog izveštaja, uradite za samo sedam minuta, takođe ste nagrađeni dopaminom. Ako pak stvar na društvenim mrežama ili u inboksu završite za sedam sekundi, takođe vam sleduje nagrada. Kod multitaskinga ste upravo u takvoj situaciji – neprekidno izloženi malim akcijama koje stvaraju seriju dobrih osećaja da ste nešto završili. Nije se lako odupreti tolikim zadovoljstvima završenog posla, bez obzira na to što ukupan posao često nije ni započet.

Kako da se odviknete? Za početak, ne očajavajte – ako vam je život u multitasking modu, u zavisnom ste odnosu, ali to od čega se oslobađate su samo mašine, u kojima je minijaturna silicijumska rešetka koja će uvek uraditi samo ono što od nje tražite. Jedna zgodna strategija je da sami organizujete svoje vreme i proveravate poštu i Fejsbuk periodično, samo u određenim vremenskim trenucima u toku dana. Mogu se za to na internetu naći zgodni softveri. Mašine, ironično, mogu i da pomognu.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu