Mozaik

Kultura sećanja – Volfgang Leonhard (16. april 1921 – 17. avgust 2014)

Revolucija otpušta svoju decu 2

JUGOSLOVENSKI ČOVEK: Volfgang Volođa Leonhard

Revolucija otpušta svoju decu

Otac mu je bio Lenjinov prijatelj, majka se družila sa Rozom Luksemburg. Bio je među prvih deset Nemaca koje je Staljin poslao u Istočnu Nemačku da grade socijalizam. Posle Rezolucije informbiroa prebegao je u Jugoslaviju. Sa parama i instrukcijama Udbe osnovao je Nezavisnu radničku partiju Nemačke. Verovao je u san o svetom trojstvu socijalizma, samoupravljanja i nesvrstanosti

Umro je moj najstariji prijatelj. Živeo je devedeset tri godine. U toku Drugog svetskog rata pohađao je tajnu školu Kominterne zajedno sa Titovim sinom, Žarkom Brozom. Bio je jedan od desetorice nemačkih komunista koje je Staljin krajem Drugog svetskog rata poslao u Nemačku da izgrade socijalizam. Onda se izjasnio protiv Rezolucije informbiroa i prebegao u Jugoslaviju. Njegova autobiografska knjiga "Revolucija otpušta svoju decu", u kojoj se obračunava sa staljinizmom, postala je bestseler. Voleo bih ne samo da ga se setimo, nego da o njemu nešto saznaju i oni, koji još nikad nisu čuli za Volfganga Leonharda.

Revolucija otpušta svoju decu 3
GENEZA KOMUNIZMA: Lenjin,…

Kad sam mu telefonom čestitao osamdeseti rođendan rekao mi je: "Videćeš, osamdeseti rođendan je strahovita cenzura!" Pre devet godina mi je pisao: "Ti imaš tek 76 godina i zbog toga si pun planova, a ja imam 83. Na prvi pogled to je razlika od samo sedam godina, ali to je tako samo na prvi pogled, cifre su nešto najnetačnije što postoji na ovom haotičnom svetu. Po mom iskustvu je razlika između 76 i 83 otprilike 140 godina. Zbog toga, evo ti dobar savet: realizuj što više planove za sledeće dve godine, jer posle stvari postaju ozbiljne. Koferi, koji su ranije bili teški dvadeset kilograma, i začudo su na vagama na železničkim stanicama to još uvek, kao što valjda već i ti znaš u stvarnosti su teški između 80 i 110 kilograma. Stepenište u mojoj kući stvara potpuno pogrešan utisak da ima trideset stepenika, dok svako, ko se u mom dobu penje uz njih, zna da ih ima preko 200…"

Nisam ga poslušao, još uvek pišem, a sada o njemu.

Revolucija otpušta svoju decu 4
…Staljin,…

Više od pola stoleća Leonhard je bio jedan od najpoznatijih i najcenjenijih analitičara svih događaja u Sovjetskom Savezu, a posle njegovog raspada i Rusije.

Na prestižnom Univerzitetu Jejl više od dve decenije predavao je istoriju SSSR i istoriju svetskog komunističkog pokreta. Njegovi studenti bili su i bivši predsednik SAD Bil Klinton i njegova supruga Hilari, kao i predsednik Džordž Buš junior i njegov otac. Polazim od pretpostavke da su prva ozbiljna saznanja o Rusiji, svom glavnom protivniku na svetskoj sceni, stekli zahvaljujući njemu.

DETE KOMUNISTA: Poreklo mog Volođe je složeno kao i predmet koji je izučavao. Nije se zvao Volfgang, nego Vladimir, Volođa. Nemac, a Volođa? To što je prvo dobio rusko kršteno ime, a posle ga promenio, u duhu je priče o njegovom neobičnom životu. Za njegovog oca zvanično važi nemački komunistički književnik Rudolf Leonhard. Između dva svetska rata taj davno zaboravljeni pesnik smatrao se toliko značajnim da ga je prevodio Miroslav Krleža. U zagrebačkoj Enciklopediji leksikografskog zavoda, (izdanje iz 1959. godine) valjda se zbog toga nalazi beleška o Rudolfu Leonhardu, a nema ništa o Bertoltu Brehtu. Kad sam začuđen pitao kako je to moguće, odgovor je glasio: "Drug Krleža ne voli Brehta."

Revolucija otpušta svoju decu 5
…Ulbriht,…

Rudolf je dečaka Vladimira, koji je rođen aprila 1921. u Beču, priznao za svoga sina, iako prilično davno nije bio u vezi sa svojom tada već bivšom suprugom Suzanom. Volođin pravi otac bio je Mječislav Bronski, Lenjinov bliski prijatelj, u to vreme prvi sovjetski ambasador u Austriji. Bronski je zajedno sa Lenjinom u zabarikadiranom vozu usred Prvog svetskog rata iz Švajcarske preko Nemačke stigao u Rusiju da započne oktobarsku revoluciju. Da li tako nešto može genetski da se prenese?

Majka, Suzana, bila je mnogo važnija u Volođinom životu od "očeva". Rodila se 1885. godine, njen otac je rano umro, odrasla je kod bogatog dede, bankara. Studirala je matematiku i filozofiju, sa dvadeset godina upisala se u komunistički savez "Spartakus", bila prijateljica Roze Luksemburg, posle udaje brzo je ostavila prvog muža i prešla u Beč, gde je postala šef odeljenja za štampu sovjetske ambasade. Pošto su u Nemačkoj nacisti došli na vlast, Suzana je sa sinom 1933. prebegla prvo u Švedsku, pa u Sovjetski Savez, gde je 1936. godine uhapšena u okviru jedne od čistki i dvanaest sledećih godina provela u logoru blizu Vorkute na severu Sibira.

Revolucija otpušta svoju decu 6
…Tito

Mali Volođa je svog nominalnog oca prvi i jedini put video kao odrastao čovek, a prave roditelje retko, uglavnom je odrastao ili kod "prijateljskih porodica" ili živeo po dečjim domovima. U Moskvi je prvo pohađao gimnaziju za decu nemačkih i austrijskih antifašista, zatim rusku gimnaziju, pa se upisao na univerzitet u Moskvi gde je studirao engleski jezik. Na početku Drugog svetskog rata svi su Nemci oterani daleko na istok, on je dospeo u Kazahstan, gde je u Karagandi prvo nastavio studije, ali je ubrzo postao partijski funkcioner i već leta 1942. prebačen u tajnu visoku školu Kominterne u Kušnarenku u Baškortistanu, gde su najpoverljiviji kadrovi stranih zemalja obrazovani za ilegalni rad. Tu školu su pohađali i Titov sin, Žarko Broz, i Maja, kćerka legendarne španske revolucionarke Dolores Ibaruri, zvane La Pasionaria. Leonhard u svojoj autobiografskoj knjizi "Revolucija otpušta svoju decu" pominje da su Žarko i Maja bili u toj školi, pominje i da su alkohol i seks bili najstrože zabranjeni, ali ne i da je Žarko tamo jedini mogao sebi da dozvoli da bude nedisciplinovan, pa je školu prevremeno napustio. Ispričao mi je da su Žarko Broz i prelepa Maja Ibaruri svima uprkos javno vodili ljubav. Za Broza i Ibarurijevu su znali ko su, iako su svi studenti morali da nose pseudonime, pa su čak i oni, koji su se odavno poznavali, jedan drugog oslovljavali kao da su ilegalci. Vladimir Leonhard postao je privremeno Volfgang Linden.

OD STALJINA DO TITA: Meseca jula 1943. godine Leonhard je vraćen u Moskvu i počeo na radiju da piše i čita vesti na nemačkom jeziku. Za Nemačku je odleteo u istom avionu sa Valterom Ulbrihtom, koji je bio predviđen da postane prvi čovek sovjetske okupacione zone, a posle Nemačke Demokratske Republike. Desetoricu prvih u toj prethodnici posle su nazivali "Grupom Ulbriht". Leonhard je bio najmlađi među pozvanim da na ruševinama istočnog dela Nemačke izgrade novu socijalističku državu. Tada je imao samo dvadeset tri godine.

Jugoslaviju je prvi put posetio 1947. godine. Činilo mu se da se u toj zemlji živi mnogo slobodnije, nego u SSSR. U trenutku sukoba između Tita i Staljina, Leonhard je najmlađi profesor na Visokoj partijskoj školi u Berlinu, koju su nazivali i "kovačnicom kadrova". U istočnom delu Nemačke malo je bilo temeljno školovanih i indoktriniranih komunista kao što je bio on. Jedan od njih bio je Markus Volf, zvani Miša, koji je sa Volođom išao u moskovsku gimnaziju, a posle i u tajnu školu Kominterne. To je onaj Miša Volf koji će stajati na čelu istočnonemačke obaveštajne službe, pa će ga smatrati "najuspešnijim špijunom" XX veka.

Rezolucija Kominforma – kako su tu instituciju nazivali na istoku, mi obično govorimo o Informbirou – pogodila je i Leonharda i još neke iskrene, pre svega mlađe marksiste u sovjetskoj zoni Nemačke, baš kao poslovični grom iz vedra neba. Sve do tog časa Jugoslavija im je predstavljena kao zemlja najbliža idealima SSSR, Tito kao "najodaniji učenik Lenjina i Staljina". Volfgang Leonhard je zabeležio, ali još se nije usudio da bilo kome saopšti:

"Teza o posebnom putu u socijalizam zasnovana je na učenju Marksa, Engelsa i Lenjina. Jugosloveni su u pravu, pošto su krenuli putem koji odgovara njihovim uslovima. Svi oni koji osuđuju jugoslovenske komuniste napustili su marksizam-lenjinizam. Teza o ravnopravnosti komunističkih partija unutar komunističkog radničkog pokreta saglasna je učenju Marksa, Engelsa i Lenjina. Oni, koji su tu tezu zamenili vodećom ulogom SSSR, ne stoje na temeljima marksizma…"

Jugoslovenska ambasada je brže od neposrednih drugova i partijskih šefova Leonharda shvatila da se Leonhard lomi. Snabdevala ga je materijalom, pre svega biltenima agencije Tanjug, odgovorom jugoslovenskog CK na napade Informbiroa, materijalom sa V Kongresa KPJ. Ništa od toga nije objavljeno u štampi istočnih zemalja, čak ni viši partijski funkcioneri nisu bili upoznati preko svojih internih biltena. Jugosloveni su svoje stavove slali Leonhardu preko Švajcarske sa uvek drugih adresa. On ih je primao i rasturao konspirativno kako je naučio u školi Kominterne.

Na proslavu jugoslovenskog nacionalnog praznika 29. novembra 1948. godine otišao je krišom. Tamo je razgovarao samo na ruskom i engleskom jeziku, pretvarao se da nije Nemac, nadao se da niko iz istočnog dela Berlina neće doći i bio je u pravu. Tada se dogovorio da prebegne u Jugoslaviju kada mu zagusti. Važno je da naglasim, činio je to iz ubeđenja. Govorio je tečno ne samo nemački i ruski, nego i engleski i švedski i nalazio se na mestima gde su mu bile pristupačne literatura i štampa iz celog sveta.

OBRUČ SE STEŽE: Počeo je da se kaje zbog grešne lakoće kojom je svojevremeno prihvatio hapšenje svoje majke u Moskvi iako je znao da je nevina. Tada mu se činilo kao da je to nekakav udarac sudbine, kao da se teško razbolela. Shvatio je koliko je užasno bilo međusobno prisluškivanje i denunciranje u "prvoj zemlji socijalizma", koje mu se tamo učinilo logičnim, pa čak i nužnim u ime revolucije.

Njegova ljubavnica sa moskovskog univerziteta mu je jednog dana prišla, povela ga u stranu, u park, zaklela ga da nikom neće reći što će mu sada saopštiti, ispričala mu da je zavrbovana da piše izveštaje tajnoj službi i zamolila ga da joj nikad ne kaže ništa što bi bilo "nezgodno", jer ne može da garantuje da ga ne bi izdala. Naravno da su joj zapretili da nikom ništa ne sme da kaže o svom novom zadatku. Leonhard o tome piše: "Nikad u životu nisam doživeo takvu izjavu iskrene ljubavi…"

Jednog dana je u istočnom Berlinu naseo provokatoru, a možda i naivnom drugu, koji je u menzi partijske škole javno rekao da se "drug Leonhard" slaže sa Jugoslovenima. Sutradan je pozvan kod rektora da se izjasni. Volođa je tvrdio da nije rekao da se slaže sa Jugoslavijom, nego samo da u jednoj ustanovi, kao što je ova škola, treba proučavati sva relevantna dokumenta, pa i izjave i stavove Beograda. Na njegovu sreću nisu ga odmah uhapsili, nego saopštili da će zbog njegovog mesta u partijskoj hijerarhiji o "njegovom slučaju" odluku doneti Politbiro.

JUGOSLOVENSKA VEZA: Sa javne govornice je majci, svojoj devojci, Ilzi, i svojoj vezi u jugoslovenskoj ambasadi dao unapred dogovorene lozinke. Predstavnik naše ambasade ga je odvezao do granice sa Čehoslovačkom, a odatle ga je čovek, koji se inače bavio krijumčarenjem za novac, prebacio preko granice, ali kasnili su preko četiri sata i njegova veza se nije pojavila.

Čekao je dosta dugo. Shvatio je da će delovati sumnjivo. Na železničkoj stanici u Pragu su milicioneri kontrolisali lične legitimacije i pasoše. Brzo je otišao u toalet. Znao je da tu neće dugo moći da ostane. Pregledao svoje džepove i torbu, pocepao i bacio neke diskriminirajuće papire. Malo kasnije milicioneri su lupali na vratima klozeta. "Odmah!" vikao je na ruskom. Otvorio je vrata, glumio pijanca i izdrao na njih: "Bilo mi je muka, valjda sam previše popio…" Mladi plavokosi čovek u veoma dobrom kaputu i odelu je te 1949. godine na čehoslovačke čuvare reda delovao kao Rus koga ne treba detaljnije ispitivati.

Imao je adresu na koju je trebalo da se javi ako ga veza promaši. Našao je kuću i stan, ali kucao je uzalud. Nije se usudio da dugo zvoni i lupa, vratio se na ulicu i počeo da razmišlja šta je u školi Kominterne naučio za takav slučaj? Šta treba da radi ilegalac, koji se usred noći bez isprava, a sa malo novaca, nađe u nepoznatom gradu u zemlji čiji jezik ne zna? Nije smeo da ostane u predgrađu, gde više nikoga nije bilo na ulici, nego da ode negde, gde ima više ljudi. Vratio se na železničku stanicu. Stao je pred ulaz. Čoveka do sebe nemo je ponudio cigaretom, a on je nešto rekao na češkom.

"Nažalost, ne znam češki, možemo da razgovaramo na nemačkom, ruskom ili engleskom…"

Nepoznati je pitao odakle je.

"Iz Berlina…" Prosto nije imao snage da izmisli neku priču.

"A kuda ćete?"

Leonhard je odlučio da rizikuje.

"Za Beograd. A noćas nemam gde da spavam…"

"Onda pođite sa mnom!"

Prespavao je kod nepoznatog čoveka koji je "navijao" za Jugoslaviju. Sutradan je ponovo otišao na datu adresu i zatekao svoju vezu. Preuzela ga je jugoslovenska ambasada i uspela da ga ubaci u avion JAT-a za Beograd.

PARTIJA "NITINITI": Tako se Volfgang Leonhard krajem marta 1949. godine našao u Beogradu. Dobio je zadatak da napiše izveštaj kako su, pre svega krugovi u opoziciji protiv rukovodstva vodeće partije u Istočnoj Nemačkoj, doživeli sukob između Tita i Staljina. Posle toga je radio u Radio Jugoslaviji.

Tada smo se upoznali. Ne sećam se više ko je Volođu uputio na mene kao na mladog čoveka koji je dobro znao nemački. Kad danas kombinujem, ko bi drugi, ako ne Udba?

Oni, koji su preuzeli da upravljaju njegovim životom, shvatili su ubrzo da je pogodan za više ciljeve. Poslali su ga u Zapadnu Nemačku sa povelikom svotom novca, da bi osnovao jednu "levu partiju", "leviju" od socijaldemokratije, ali da bude "na našoj strani". Zvala se Unabhängige Arbeiterpartei Deutschlands, skraćeno UAPD, (Nezavisna radnička partija Nemačke). Danas je pominju kao "antistaljinističku, vanblokovsku, titoističku stranku", ali uglavnom je zaboravljena. Izdavala je i nedeljni list. Iako to nije bila njena namera, okupljala je uglavnom bivše trockiste. Postojala je samo od 1950. do 1952. godine, pa se tiho ugasila. Valjda je i dotok novca iz Jugoslavije presahnuo.

Karakteristično je da Volođa nikad nigde nije izrekao ili napisao nijednu reč koja bi mogla da naškodi Jugoslaviji, ni u jednoj od svojih brojnih knjiga nije "izdao" ništa o toj akciji. Sećam se da sam ja tu stranku nazivao "Partija niti-niti", jer je u njenom programu stajalo, a gotovo svaki drugi članak njenog partijskog lista tvrdio, da su oni "niti za kapitalizam, niti za staljinizam…"

Sredinom 2007. godine pitao sam Volfganga Leonharda da li je i koliko novaca poneo iz Jugoslavije i u koju svrhu, kakav je to zapravo bio politički projekat i zašto o tome nikada ništa nije objavio? U odgovoru mi se samo žalio na starost, da mu je arhiva nepregledna i u neredu, ali da će njegova sekretarica pokušati nešto da pronađe i da mi pošalje. Poslao mi je neke svoje intervjue na razne teme, ali ni reči o tome.

Ja sam 1953. godine posetio Volođu u tada još potpuno razrušenom Kelnu. Stanovao sam kod njega, ali upozorio me je da svaki put, kad se iz centra vraćam kući, pazim da li me neko prati. Još se bojao da bi istočni agenti mogli da ga kidnapuju i ubiju.

Zahvaljujući njemu počeo sam da primam materijale trockističke "Četvrte internacionale", koji su mi bili dosadni, i književno-politički časopis "Der Monat" ("Mesec"), koji je bio veoma interesantan. U njemu sam prvi put pročitao Orvelov roman 1984, tekstove Ignacija Silonea, Artura Kestlera i jedan tekst meni tada još nepoznatog Mila Dora, koji je veoma pozitivno pisao o Koči Popoviću kao tadašnjem jugoslovenskom ministru inostranih poslova.

Volfgang Leonhard je 1955. godine objavio svoju autobiografsku knjigu sa naslovom "Revolucija otpušta svoju decu", koja je za nekoliko godina samo u Nemačkoj imala tiraž od više stotina hiljada primeraka i prevedena na gotovo sve evropske jezike. Proslavio se. Još ga i danas smatraju jednim od najboljih poznavalaca staljinizma i razvoja SSSR i Rusije posle Staljinove smrti, takozvane perestrojke i raspada Sovjetskog Saveza, komunizma, levog radničkog pokreta.

Mislim da je počeo da se razočarava u titoizam kad je zabranjena "Korčulanska letnja škola", kad je obustavljeno izlaženje filozofskog časopisa "Praksis" i kad je osmorici profesora u Beogradu oduzeto pravo na rad na Beogradskom univerzitetu. Kad sam ga pitao da li je tako, napisao mi je da je za njega "Beograd neraskidivo vezan sa jednim snom" i da je zbog toga možda bolje da "sačuva geografsko i političko odstojanje", jer bi taj grad i sve što je on značio mogao da se pokaže "isuviše udaljenim od mog negdašnjeg sna o svetom trojstvu – socijalizmu, samoupravljanju i nesvrstanosti…".

SSSR POD LUPOM: Divio sam mu se kako je uspevao da prati događaje u Sovjetskom Savezu, a da decenijama nije smeo ni da se približi njegovim granicama. Mnogo sam naučio kad mi je objašnjavao kako je blagovremeno donosio neke zaključke samo na osnovu indicija. Navodim primere.

U članku u partijskom organu "Pravda" od 10. juna 1953, kao "istaknute vođe Sovjetskog Saveza" pominju se Maljenkov, Molotov i Berija. Nedelju dana kasnije, 18. juna, list "Pravda Ukrajini" objavljuje članak vrhovnog državnog tužioca SSSR Safonova, u kome se oštro kritikuje "protivzakonitost i proizvoljnost" nekih saradnika "državnog aparata" koje valja "demaskirati". Štampa 25. juna donosi izveštaj o premijeri opere "Dekabristi" u Boljšoj teatru u Moskvi i navodi da su joj prisustvovali "Maljenkov, Molotov, Vorošilov, Hruščov i Bulganjin". Beriju ne pominju. Na osnovu toga Leonhard je zaključio i objavio da je Berija smenjen posle 10, ali pre 25. juna. Tek 9. avgusta će javno biti objavljeno da je Berija razrešen svih svojih dužnosti i uhapšen, kasnije i da je pogubljen. Leonhard je naročito pažljivo prateći samo dostupne javne izveštaje u novinama, pad dotle svemoćnog šefa sovjetske tajne službe predskazao šest nedelja unapred.

Drugi primer: Na XX kongresu Partije u SSSR, koji je održan od 21. decembra 1955. do 3. februara 1956, prvi put je Staljin ne samo javno kritikovan, nego ga je Hruščov u svom tajnom govoru optužio za brojne zločine. Leonhard je to utvrdio unapred na osnovu sledećeg zapažanja: Svoj šezdeseti rođendan slavili su Bulganjin 10. juna, a Mikojan 24. novembra 1955. godine. Tim povodom u štampi su nazivani "vernim učenicima Lenjina i saborcima Staljina". Na rođendan pokojnog Staljina, 21. decembra, on je još slavljen kao "najveći vođa". Posle toga se njegovo ime više nije pojavljivalo u štampi. Kad je Vorošilov slavio svoj sedamdeseti rođendan 3. februara 1956. godine, nazvan je u novinama "verni učenik velikog Lenjina", a Staljin nije pominjan. Na osnovu toga je Leonhard znao da je XX kongres raskinuo sa Staljinom mnogo pre nego što je to objavljeno.

Ta dva primera dokazuju da je za procenjivanje situacije i razvoja u zemlji, koja je inače nepristupačna, analitika važnija i obično uspešnija od često nesigurnih izveštaja obaveštajaca, koji mogu biti i dvostruki agenti, provokatori, ili prosto naivno nasedaju na glasine, što bi se danas reklo, spinovanje.

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu