“Tri umetnika afričkog porekla stvorili su trojstvo snage, afro-futurizma i snažnog zagrljaja, predlažući da se ideja crne rupe iskoristi za stvaranje misteriozne atmosfere o onome što ona obuhvata i što može da sadrži u sebi”
Kad je prošle godine u Njujorku premijerno prikazana Crna rupa, kritika je predstavu trupe Tribe visoko ocenila, a za njenog koreografa i igrača Šamela Pitsa, pored ostalog, rekla da je “definitivno sasvim poseban glas njujorške umetničke scene”, da je “neobično moderna i iskrena, sjajno hladna i nežna. U svakom trenutku vizuelno upečatljiva, spora, a uzbudljiva” (“Njujork tajms”).
Osnivač ovog multidisciplinarnog kolektiva, Šamel Pits je igrač, koreograf, pedagog, umetnik performansa, konceptualnih i dramskih postavki – piše u katalogu Crne rupe. Diplomirao je umetničku igru na Univerzitetu Džulijard i dobio nagradu Marta Hil za izvrsnost u igri. Svoju profesionalnu karijeru započeo je u okviru “Hell’s Kitchen Dance” Mihaila Barišnjikova, kao i u trupi Balet džez Montreal. Između 2009. i 2016. godine, bio je član Kompanije Batševa koju je vodio Ohad Naharin. Tu je usavršavao Gaga pokret, čiji je danas sertifikovani pedagog. Asistent je na Univerzitetu Džulijard i rezidentni umetnik na Univerzitetu Harvard. Naveli smo samo najosnovnije stavke iz njegovog si-vija. Šamel Pits i Tribe učestvovaće ovog marta na 20. Beogradskom festival igre.
“VREME”: Kosmički naslov predstave, Crna rupa, podrazumeva korpus sasvim zemaljskih, ljudskih stvari. O čemu je vaša predstava?
ŠAMEL PITS: Crna rupa istražuje odiseju u kojoj se tri umetnika afričkog porekla ili, bolje reći iz afričke dijaspore, udružuju kako bi stvorili trojstvo snage, afro-futurizma i snažnog zagrljaja. Iako je naslov izveden iz kosmičkog fenomena crne rupe, ovo nije komad koji se bavi objašnjavanjem nauke. Naime, u koreografskom smislu, mi dajemo predlog da se ideja crne rupe iskoristi za stvaranje misteriozne atmosfere o onome što ona obuhvata i šta može da sadrži u sebi. Crna rupa je rad koji angažuje publiku i vodi je na živopisno hipnotičko putovanje, u trajanju od jednog sata, jednog minuta i jedne sekunde.
foto: the adeboye brothers…detalj iz „Crne kutije“
Ova predstava je deo vašeg triptihaCrna serija. Prethodili su jojCrna kutijaiCrni somot. Koja je njihova priča?
Crna kutija je bila je moj prvi komad. Tada sam još živeo u Tel Avivu i nastupao za Kompaniju Batševa. Premijeru sam organizovao u sobi mog stana, koju sam ofarbao u crno. Odredio sam da to prvo izvođenje bude na moj 30. rođendan, za 30 bliskih prijatelja i da traje tačno 30 minuta. Kada je ovaj rad doživeo svoje trideseto izvođenje, praćen neverovatnim uspehom, znao sam da moram da radim dalje. Otišao sam kratko u Brazil s namerom da kreiram Crni somot. Tamo su tada stvarali zanimljivi multimedijalni umetnici, Mirel Martins i Luka del Karlo, sa kojima sam hteo da sarađujem. Somot je nastavio da se razvija, kao duet, koji će kasnije obići mnoge svetske scene. To je bio signal da treba stići do Crne rupe, za koju sam angažovao još jednog južnoafričkog umetnika, Tušrika Frederiksa, da nam se pridruži, dok je zvučni pejzaž kreirao njujorški kompozitor Siven Jakobovič. Crna rupa je postala priča o poreklu našeg plemena (Tribe).
Međutim, u vašem opusu je i takozvanaCrvena serija. Zašto ova boja?
Volim kada mogu da odigram reči i kada one mogu da dobiju mnoga značenjaodjednom. Na primer, crno zapravo nije boja već nijansa, a u zavisnosti od konteksta može biti i odsustvo boje ili zbir svih boja. Crveno nije samo boja, već je i moj nadimak iz detinjstva. U Bruklinu su me i prijatelji i porodica zvali Red. Nakon što sam u inostranstvu kroz Crnu seriju stvorio svoj, nezavisan egzistencijalni okvir, poželeo sam da se vratim kući. Tu u Bruklinu, pokušavao sam da ponovo otkrijem svoje detinjstvo, svoje dečje zapitanosti nad životom, šarenilo, razigranost i lakoću. Crvena serija je platno za ove kvalitete. A unutar lakoće još uvek postoji ogromna dubina. Ukrštanja između samoće, neizvesnosti, kreativnosti i solidarnosti.
Svuda vas je bilo i svuda vas ima, sarađivali ste sa istaknutim kolegama. Kako je to iskustvo obogatilo vaše koreografije i izvođenje?
Radeći u različitim trupama, ali i ostajući sam sa sobom, naučio sam da predvodim bez potrebe da imam sledbenike. Svi umetnici sa kojima radim su moji heroji i neizmerno me inspirišu. Predavati se, za mene, podrazumeva da je neko inteligentan učenik. Da je zadržao radoznalost, otvorenost, spremnost na eksperiment. Mnogo sam naučio od Ohada Naharina, dok sam sa njim dugo i blisko sarađivao u Tel Avivu u Batševi. Uvek bih pažljivo posmatrao kako Ohad radi sa drugima. To je bila moja svakodnevna praksa.
U Batševi ste ovladali i Naharinovim poznatim Gaga pokretom. Kako je u Americi prihvaćen Naharinov jezik?
Nisam majstor Gaga pokreta, koliko sam zapravo još uvek strastveni praktikant. Učim i vežbam svakodnevno. Amerika voli Gagu! Neverovatno je videti koliko je Gaga suštinski deo svakodnevnog života Amerikanaca. Pozvan sam često
da podučavam ljude, i to radim sa ogromnim zadovoljstvom.
I, nešto iz ranih godina vaše biografije: Šamela, dečaka iz Bruklina, magnetizam igre davno je privukao. Kako je sve počelo?
Moja majka je uvek pravila zabave. Dolazilo je mnogo ljudi, a mnogi od njih su igrali. Ostajao bih do kasno i igrao sa maminim prijateljima. Sećam se da bih nakon te igre, u sitne noćne sate, pokušavao da te odrasle ljude rasporedim u različite ćoškove i sekvence. Onako, u mojoj mašti. Bio je to verovatno moj prvi pokušaj koreografisanja. Tada sam imao šest, najviše osam godina.
U tom kontekstu, koliko je neverovatno ili teško biti kreator igre u Njujorku, dakle ovo što ste vi danas?
Zaista je dobar osećaj vratiti se kući. Njujork ima jedinstvenu atmosferu i neku posebnu energiju. Ovde oduvek postoji veoma ambiciozna scena, ali uvek ima prostora za sve nas. Što više nastavljam da ulažem u zajednicu koja me je podigla, sve više shvatam da je ovo grad najrazličitijih kultura i načina života: jedan živopisni lonac. Pošto je Tribe kolektiv domaćih i inostranih umetnika, osećam se veoma posebno u pažljivom kultivisanju prostora za sve nas, dok sam istovremeno zadivljen i inspirisan kulturama koje ovde već postoje.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Onaj ko ostane zaglavljen u sferi traumatičnih doživljaja, ko stalno misli da, evo, dok razgovaramo o knjizi, nekom daju pogrešnu dijagnozu, nekog traljavo operišu, neko je na terapiji koja mu ne treba, nekom opada kosa, taj ima problem jer prestrašeno životarenje nije život, a psihoterapija je skupa stvar”
U potrazi za Tašanom premijera je Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju, kojom 21. oktobra počinju “Borini dani”, u godini kad se obeležava 150 leta od rođenja pisca. U predstavi se prepliću Stankovićeva sudbina, njegova potraga za izgubljenom Tašanom, za dramom koju pokušava iznova da napiše, ali i za likom žene koja se iz lokalne vranjske mitologije preselila u literaturu. Tekst i režiju potpisuje Nebojša Bradić
Goran Bare, frontmen grupe Majke, preminuo je u Zagrebu 9. oktobra u 62. godini. Iza sebe je ostavio ne samo muzičko nasleđe od desetak albuma nego i, što je možda i važnije, pravoveran rokerski stav kao zalog budućim generacijama muzičara da mogu još uvek pevati i voleti i na našem jeziku
Zašto se sve što Aleksandar Vučić dotakne pretvara u u sprdnju ili skandal, a najčešće u oboje? I zbog čega je jasno da je izgubio, ali mu to još niko nije rekao
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
