Mozaik

Peking 2008

Prst na čelo

Samostalna Srbija je u Pekingu osvojila tri medalje, jednu više nego SCG pre četiri godine u Atini, ali više je razloga za zabrinutost i nezadovoljstvo nego za radost

Prst na čelo 1
BEZ IDEOLOGIJE, POD BUDNIM OKOM: Maratonci na startu,…

Srpsko učešće na Olimpijadi u Pekingu moglo bi da liči na priču o optimisti i pesimisti koji jednu istu čašu tretiraju kao polupunu ili polupraznu. Optimisti i još poneki insistiraće na činjenici da se samostalna Srbija pojavila na Olimpijskim igrama prvi put posle 1912, što je nesumnjivo tačno, i još je osvojila tri medalje. Na listi osvajača medalja ima 87 zemalja, Srbija je na deobi 62. mesta sa Austrijom i Irskom. U Pekingu su učestvovale 204 zemlje, lista se pravi na osnovu osvojenih zlatnih medalja pa su ispred i neke zemlje koje ukupno imaju manje odličja ali imaju poneko zlato, kao recimo Belgija, Estonija, Iran, Kamerun, Panama, Tunis… Da smo imali bar jedno zlato, bili bismo na polovini te liste. Pesimisti, u koje ovog puta spada i ovaj novinar, staviće prst na čelo i zabrinuto analizirati rezultate iz Pekinga. A ta analiza mora da pokaže da je jedina medalja "made in Serbia" ona bronza vaterpolista, osvojena u reprizi finala Evropskog prvenstva iz Malage protiv Crne Gore. Daleko smo od pomisli da Milorad Čavić i Novak Đoković nisu deo srpskog sporta; jesu i to onaj najbolji, ali nisu produkt srpskog sporta i to je problem.

Prst na čelo 2
…ljudska piramida na kraju

SAMI SVOJI MAJSTORI: Milorad Čavić je rođen u Americi, plivanjem je počeo da se bavi u SAD a njegovu srebrnu medalju dugujemo njegovoj baki koju je posećivao preko leta i vidovidosti Petra Popovića, iskusnog plivačkog trenera, koji je u mladom Čaviću video svetski potencijal, nagovorio ga da pliva za Partizan i Srbiju i preko Sidneja 2000. i Atine 2004. doveo do olimpijskog srebra 2008. u najdramatičnijoj – i najpolemičnijoj – trci plivačkog dela takmičenja u Pekingu. Možda Milorad i nije pobedio Felpsa, možda instrumenti nisu slagali, ali i za njega i za Srbiju dobro je što su svetski mediji spekulisali sa mogućnošću "šire zavere" kako bi jedna današnja legenda, sa osam zlatnih medalja, srušila famoznih sedam zlata Marka Špica iz Minhena 1972.

Milorad će svojom fenomenalnom trkom, kako to obično biva, naterati neke nove klince da od tate i mame traže da ih povedu na plivanje umesto, kao nekad, na košarku ili rukomet, i to će biti njegov još veći doprinos srpskom plivanju.

Novak Đoković jeste rođen u Srbiji, jeste počeo da igra tenis u Srbiji, ali Teniski savez je u njega uložio, kada je bilo najvažnije, koliko i Eskimi u frižidere… Da nije bilo Jelene Genčić, roditeljâ, Nikole Pilića i još ponekog iz najbližeg okruženja, ne bi bio to što jeste, ne bi stigao dokle je stigao, ali to je manje-više stara priča koja važi i za Jelenu i Anu i druge iz takozvanih elitnih individualnih sportova. Kad stigne rezultat onda su svi naši, svi ih svojatamo, dičimo se njima, slikamo se s njima, priređujemo im dočeke i sve kako dolikuje… Đokovići će uskoro u Beogradu i Kragujevcu podići teniske centre koji će opet imati malo veze sa Teniskim savezom i nekom planskom politikom, ali Savez je ipak nešto naučio i sada neki mladi talenti poput Filipa Krajčinovića ili Bojane Jovanovski ne zavise isključivo od imovinskog stanja svojih roditelja.

Prst na čelo 3
HEROJ vs. MAŠINA: Milorad Čavić…

KLIZANJE U VODI: Dolazimo do medalje vaterpolista, jedinog tipičnog srpskog proizvoda koji je "overen" tučom u kojoj su učestvovali Aleksandar Šapić i Denis Šefik i koja je završena gipsom na nozi prvog i ruci drugog. Provereno naše. Kao i reakcija rukovodstva koje je smislilo "genijalno" objašnjenje za javnost o padu na stepenicama. Ipak, ne treba od tog incidenta praviti dramu. Da je lepo – nije, ali neko je morao da plati ceh za onu očajno slabu partiju u polufinalu protiv Amerikanaca (5-10) koje smo u grupi pobedili sa 4-2. Ako su cena budućeg mira u kući jedna slomljena noga i jedna napukla šaka, i nije mnogo. Neke sujete će se spustiti na zemlju, medalja će pokrpiti slabosti u igri koje su mogle biti posledica slabo tempirane forme ali i objektivnih hendikepa, od nesreće Dače Ikodinovića do povrede Slobodana Nikića kada je već bio u Pekingu. Medalje će, nadamo se, spasiti i "glavu" mladog selektora Dejana Udovičića koji je sigurno pravio greške, ali naš vaterpolo nema na pretek stručnjaka kakav je on. Izgleda da je zadovoljan i predsednik VSS-a Velibor Soldatić, pošto je rešio da "odreši kesu" i isplati igračima i stručnom štabu 400.000 evra predviđenih za zlatnu medalju. Nije zgoreg podsetiti da su vaterpolisti ovog leta bili prvi u Svetskoj ligi, drugi na Evropskom prvenstvu i treći na Olimpijadi

Prst na čelo 4
…i Majkl Felps

To je priča o "korenima" tri srpske medalje. Očekivali smo ih bar još toliko, ali nisu stigle. Strelci, tradicionalni osvajači medalja, stigli su do nekoliko finala ali za medalju je bio potreban neki krug više, malo sigurnija ruka, malo mirnije oko i malo više sreće. Možda nisu sasvim opravdali očekivanja, ali nisu ni razočarali. Isto bi se moglo reći i za odbojkaše koji su igrali promenljivo u grupi, ali su u četvrtfinalu bili odlični i izgubili u pet setova od Amerikanaca, kasnijih olimpijskih pobednika koji su pokazali da nedavni trijumf u Riju u finalu Svetske lige (protiv Srbije) nije bio slučajan. U one koji su zadovoljili spadaju i plivači koji su popravili lične rekorde, što je dokaz da su dali maksimum, ali ostaje otvoreno pitanje da li i sa takvim rezultatima zaslužuju odlazak na Olimpijske igre?

Naša ekspedicija je imala 92 člana zahvaljujući, pre svega, ekipnim sportovima jer smo uz vaterpoliste imali mušku i žensku odbojkašku ekipu i fudbalere. Odbojkašice su pružile manje od očekivanog, ali četvrtfinale nije uopšte loš plasman. O fudbalerima ne treba trošiti reči, kako su pošli tako su i prošli… Biće pominjani jedino kao jedna od usputnih žrtava Argentine koja je vezala dva "teniska" rezultata, u Atini i Pekingu osvajala je zlata posle serije od 6-0 u pobedama. Oba puta bili smo među žrtvama, u Atini je bilo 6-0 a sada "samo" 2-0. Možda u Londonu 2012, ako se kvalifikujemo, izgubimo sa 1-0…

Od veslača smo očekivali bar neko finale, od atletičara isto tako, ali niko od atletičara nije bio u najboljoj formi kad je najviše trebalo. Recimo, naša rekorderka u bacanju diska Dragana Tomašević ima državni rekord sa kojim bi u Pekingu osvojila bronzu, ali… Tanja Jelača jeste mlada, jeste osvojila medalju na juniorskom prvenstvu sveta, ali neiskustvo nije opravdanje za tri prestupa…. Biljani Topić su nedostajala četiri santimetra za finale, njen muž Dragutin (bili su jedini bračni par u Olimpijskom selu) imao je istu visinu kao i četvorica finalista, ali iz više pokušaja pa ga nije bilo u finalu…. Ivana Španović, svetska juniorska prvakinja u skoku udalj, bila je sa 6,30 daleko od finala i ličnog rekorda, Oliveru Jeftić (6. u Atini pre četiri godine) zaboleo je stomak u maratonskoj trci. Nenad Filipović je dao sve od sebe, na 50 km othodao je lični rekord, ali je to bilo dovoljno tek za 30. mesto… Svetska atletska federacija boduje plasmane do 8. mesta i na osnovu toga pravi liste. Bez ijednog plasmana u prvih osam "delimo" od 63. mesta pa nadalje sa drugim zemljama koje su u atletici prošle kao i mi.

Najviše medalja očekivali smo u tenisu što je, s obzirom na svetske rang-liste na kojima su Ana i Jelena prva i druga a Novak treći, bilo realno. Otkaz Ane Ivanović pred sam start turnira i Janka Tipsarevića u drugom kolu pošto je u prvom pobedio sjajnog Španca Ferera smanjile su naše nade bar za trećinu. Od dubla Đoković–Zimonjić nije se tražila medalja, ali se isto tako nije očekivalo ispadanje u prvom kolu. Novak je u potpunosti opravdao očekivanja, igrao je sjajno a kada bude zamenio mesta sa Rafaelom Nadalom (verovatno), neće više poklanjati poene i mečeve kao u Pekingu. Razlika između broja 1 i broja 3. Mala,ali ipak vidljiva.

POGLED PREKO PLOTA: Srbija je, ne računajući Čavića, odavno u debelom zaostatku za ozbiljnim sportskim svetom u takozvanim bazičnim sportovima kao što su atletika, gimnastika i plivanje. Teorija da nama više leže igre sa loptom samo je delimično tačna. Suština je u uslovima, stručnjacima, vaspitanju dece, požrtvovanju profesora fizičkog vaspitanja koji su zapravo prvi treneri i prvi selektori… Čak više nisu problem ni pare, čini se da ih u sportu i za sport nikada nije bilo više, ali olimpijske medalje se ne kupuju – one se kuju sistemskim rešenjima, dugoročnom politikom, strpljenjem, razumevanjem javnosti i medija…. Slovenija i Hrvatska su pretekle Srbiju brojem jer obe imaju po pet medalja, ali takođe i po "strukturi" Slovenija ima zlato u atletici (kladivaš Primož Kozmuš) i srebro u plivanju (Sara Isaković), ima srebro i u jedrenju (Vasilij Zbogar) i dve bronze u sportovima koji su takođe na ceni, streljaštvu (veteran Rajmond Debevc) i džudu (Lucija Polavder). Hrvati nemaju zlato, ali imaju vredna srebra u gimnastici (Filip Ude), atletici (Blanka Vlašić) i streljaštvu (Snježana Pejčić), kao i dve bronze u tekvondu (Martina Zubčić i Sandra Šarić). Hrvati su kiksirali u ekipnim sportovima, pre svega u vaterpolu (svetski su prvaci) i rukometu (olimpijski šampioni) dok je za košarkaše četvrtfinale lep uspeh. Slovenaca u ekipnim sportovima nije bilo dok ostale bivše jugoslovenske republike nisu stigle do pobedničkog postolja. Sa ukupno 13 medalja sport sa prostora eks-YU bio bi vrlo lepo plasiran na rang-listi najuspešnijih zemalja (oko 20. mesta) ali to već spada u domen "šta bi bilo da je bilo".

Da se vremena menjaju i u sportu, pokazuju brojni primeri. Češka i Slovačka osvojile su samo po 6 medalja, Kuba ima 24 odličja ali samo dva zlatna (7 manje nego pre četiri godine) i nijednu titulu u boksu, Bugarska je stigla tek do 5 medalja, Finska samo 4 (samo jedno srebro u atletici !), u strukturi nemačkih medalja (41) samo jedna je atletska, Mađarska je ranije osvajala mnogo više od 10 pekinških odličja, koliko ima i Poljska. Japan ima samo jednu medalju u atletici a i nju mu je doneo u maratonu jedan naturalizovani Kenijac…

Prst na čelo 5
VISOKO PODIGNUTA LETVICA: Zatvaranje igara

Da odnos veličine i ekonomske moći zemlje nije uvek u direktnoj vezi sa brojem medalja pokazuje primer Jamajke. To je zemlja sa jedva nešto više od dva miliona stanovnika, približno kao Slovenija, ali decenijama već "drži banku" u atletskom sprintu. Jednom smo se na stupcima "Vremena" bavili fenomenom jamajkanskih sprintera a sada su zahvaljujući brzim nogama svojih sprintera Jamajkanci postali treća atletska sila sveta sa 11 medalja od kojih je 6 zlatnih, 3 srebrne i 2 bronzane. Amerikanci su osvojili 23 (7-9-7), Rusi 18 (6-5-7) a Kenija 14 (5-5-4). Niko više nema dvocifren broj medalja u kraljici sportova. Jamajka ima u istoriji učešća na olimpijadama (od Londona 1948) 53 medalje i samo jedna nije atletska!

Usain Bolt, trostruki olimpijski šampion i trostruki svetski rekord (100,200 i štafeta 4×100), priča je za sebe. Ono što je Felps bio u bazenu, Bolt je bio na stazi. Vihor, tajfun, munja, strela, laser… Izveštačima su ponestale reči za opis brzine ovog momka u čijim se nogama, posebno na 100 metara, krije još snage i brzine za bar 7-8 stotinki. Kad prestane da se "busa u prsa" i gleda koliko zaostaju rivali, spustiće tih pekinških 9,69 na oko 9,60. Na 200 metara je sa 19,30 srušio 12 godina star rekord Majkla Džonsona (19,32), a u štafeti je sa drugarima Karterom, Frejterom i Pauelom granicu pomerio na 37,10 čime su za 30 stotinki pretekli dve američke štafete iz 1992. i 1993. sa imenima kakva su bili Karl Luis, Denis Mičel, Leroj Barel, Majkl Marš… Čudesno.

Atletika je bila ne kraljica nego "carica" u Pekingu jer se nikada u istoriji Igara nije desilo da padne pet svetskih rekorda, 17 olimpijskih, dva juniorska svetska rekorda, 16 kontinentalnih, 88 nacionalnih i ko zna koliko ličnih. Očito, famozni klimatski uslovi o kojima se toliko pričalo pre Igara (smog, vlažnost) nisu negativno uticali na atletičare. Naprotiv… Potvrđuje to i bilans od 132 olimpijska i 43 svetska rekorda. Jedna velika nacija kao što je indijska dočekala je svoje prvo olimpijsko zlato u istoriji…

Uz Felpsa i Bolta, nesumnjivih junaka Igara, ide i jedna dama, neverovatna Jelena Isinbajeva koja je motkom preskočila 5,05 m. I stigla do 24. svetskog rekorda. Gde su granice?

SJAJNO FINALE U KOŠARCI: Posle osam godina Amerikanci su se vratili na najviši deo pobedničkog postolja u košarci. U Atlanti 1996. pobedili su Jugoslaviju posle 30 minuta "egal" igre, u Sidneju 2000. provukli su se protiv Litvanije, a sada je u Pekingu Španija odolevala 37 punih minuta. Bila je to sjajna utakmica u kojoj su američke NBA zvezde predvođene Kobijem Brajantom i Lebron Džejmsom na kraju pobedile sa 118-107 (finale sa najviše poena u istoriji olimpijada, 225), ali tih 11 poena razlike označava i za koliko je NBA košarka još uvek bolja od najboljeg evropskog basketa. Uskoro će ta razlika pasti ispod 10 odsto sa izgledima da u perspektivi i nestane. Amerikanci su u Peking poslali sve najbolje što su imali. Poniženi i razočarani šestim mestom na SP u Indijanapolisu 2002, serijom od tri poraza (uprkos bronzi) u Atini 2004. i epizodnom ulogom na SP u Japanu 2006, naterali su svoje zvezde da žrtvuju deo leta i vrate naciji deo izgubljenog košarkaškog ponosa. Pobedili su i u ženskoj košarci, muškoj odbojci, a u vaterpolu i ženskoj odbojci bili su drugi i nema sumnje da su u ekipnim sportovima bili najuspešniji. Imaju i ukupno najviše medalja (110 u čak 26 sportova), ali Kina je postala prva svetska sila u sportu – sa 10 medalja manje ali sa 15 zlata više (51 prema 36). Kineski sportisti su briljirali (37 medalja više nego u Atini 2004) i ispunili očekivanja svojih sunarodnika. Zadovoljni mogu biti i Britanci (17 zlata više nego u Atini, takođe Francuska i Kenija koje su osvojile po 7 medalja više nego pre četiri godine (40 prema 33 Francuska, Kenija 14 prema 7). Kinezi su više nego zadovoljili i kao organizatori pobrali su niz komplimenata postavivši težak domaći zadatak Londonu 2012. Iako je fudbaler Dedjvid Bekam na zatvaranju i preuzimanju zastave Igara rekao da je siguran da "London može da bude bolji od Pekinga", verovatno ni sam u to ne veruje. Olimpijada je bila državni projekat sa 1,7 miliona (!) volontera. Kina je uspela da se predstavi svetu onako kako je želela, a ako se to nekome nije dopalo – njegov problem.

Iz istog broja

Vazduhoplovstvo

Ozbiljan leteći cirkus

Igor Salinger

Posle Pekinga

Komšijska olimpijska krava

Aleksandar Ćirić

Vršac

Priča o dva spomenika

Vladan Stošić

Formula 1

Kalkulisanje

Dušan Radulović, Radio Beograd 1

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu