Mozaik

Kultura sećanja – Pedesetogodišnjica vojne intervencije Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj

Proleće koje je trajalo do avgusta 1

INVAZIJA: Sovjetski tenkovi u Pragu

Proleće koje je trajalo do avgusta

Leonid Brežnjev je pokušao da privoli Aleksandra Dubčeka da odustane od svog "socijalizma sa ljudskim likom", modela koji je podsećao na jugoslovenski samoupravni sistem. Dubček nije popustio, Crvena armija je umarširala u Čehoslovačku i ugušila Praško proleće. U Jugoslaviji je podignuta borbena gotovost

Piše: Ivan Ivanji

Praško proleće grubo je prekinuto 21. avgusta 1968. godine kada su jedinice Varšavskog pakta iz SSSR, Mađarske, Poljske i Nemačke Demokratske Republike umarširale u Čehoslovačku. Uniforme nemačkih vojnika bile su slične uniformama vojske nacističke nemačke. Vojnog ili oružanog otpora nije bilo.

Praškim prolećem nazivamo pokret Čehoslovačke pod rukovodstvom generalnog sekretara Komunističke partije Aleksandra Dubčeka, koji je od početka 1968. godine hteo da liberalizuje i demokratizuje društvene prilike. On nije hteo da izneveri, već da usavrši socijalizam, govorio je o "socijalizmu sa ljudskim likom". To se dešavalo dvanaest godina posle propalog, u svom prapočetku sličnog pokušaja u Mađarskoj koji se završio tragično.

Ja sam tada navijao za Dubčeka. U svom dnevniku sam doslovno zabeležio: "Mislim da nije loše što nas neko prestiže sa leve strane, osećam da smo pomalo već uobraženi."

STRAH OD SOPSTVENOG MIŠLJENJA: Nisam bio iznenađen kada je vojna sila Varšavskog pakta započete reforme socijalističkog uređenja u Čehoslovačkoj prekinula silom. Imam potvrdu neutralnog svedoka da sam to prorekao nekoliko nedelja unapred. Od 12. jula do 14. avgusta te godine letovali smo u hotelu "Slavija" u Budvi. Nedaleko od nas na Svetom Stefanu na odmoru su bili predsednik Saveza književnika Nemačke Demokratske Republike Herman Kant sa suprugom Verom Elšlgel, koja je bila veoma poznata glumica i interpretatorka Brehtovih pesama, i kompozitor, autor nekih od najpoznatijih pesama u Brehtovim komadima Paul Desau sa suprugom Rut Berghauz, balerinom i koreografkinjom Brehtovih pozorišnih dela.

Kant mi je ispričao da je, kako bi dobio izlazne vize za Jugoslaviju, morao da zatraži potpise tri ministra: ministar kulture je morao da predloži njegov put u Jugoslaviju; ministar unutrašnjih poslova da potvrdi da nema primedbe i da mu izda vize; ministar finansija da mu odobri da troši sopstvene devize koje je zaradio na svojim knjigama. Družili smo se, pili, jeli, razgovarali. Znalo se da se neki tmurni oblaci množe na nebu iznad Čehoslovačke, molili su me da ih obaveštavam šta se događa. Rekao sam da mislim da će Crvena armija umarširati u Čehoslovačku i silom prekinuti promene koje su se nazirale u Pragu.

Kant se u svojoj autobiografskoj knjizi Odjava (Abspann, objavljena 1991. godine) našeg razgovora seća ovako: "Ivanjijevi su bili naši susedi na obali, ali more i planine, vreme i kuhinja jedva da su igrali neku ulogu u našim razgovorima, jer tog leta još beše Praško proleće. Ivanji je događaje, koji će se ubrzo odvijati, opisao kao da, kao Titov prevodilac, o tome ima najviša saznanja, a od 21. avgusta se stvarnost držala njegovog predskazanja. Ja sam se pokazao kao loš prorok, jer sam poricao mogućnost upada država Varšavskog pakta na teritoriju jedne države Varšavskog pakta…"

Sećam se da mi je Kant tada zaista tiho odgovorio da isključuje mogućnost invazije Crvene armije, a da je Desau iznerviran uzviknuo: "Ako naši prijatelji budu smatrali da je to neophodno, neka to i učine!" Pocrveneo je, podigao glas u prilog Rusa, na kraju me je moja supruga Dragana šutnula ispod stola i šapnula da ne nerviram starca, jer će dobiti infarkt.

Sutradan ujutro, još smo sedeli za doručkom, taksijem stiže Desau: "Izvinite, nisam mogao drugačije da reagujem, pa videli ste da je taj Kant uglavnom ćutao. Ko zna šta će on napisati u Berlinu. Zar će zaista biti tako strašno?"

Tek što je otišao, autobusom je stigao Kant: "Izvini, nisam se usudio da budem energičniji, pa video si kako se držao taj Desau. Ko zna šta će on napisati u Berlinu."

Meni je bilo strašno što su dvojica vrhunskih umetnika Istočne Nemačke, obojica i vrhunski funkcioneri komunističke partije – formalno se zvala Jedinstvena socijalistička partija Nemačke – čak i daleko od kuće toliko zazirali jedan od drugoga. Pored ostalog, Praško proleće je bilo usmereno i protiv straha od sopstvenog mišljenja.

ISTOČNONEMAČKA PARTIJSKA LINIJA: Posle okupacije Čehoslovačke, KP Istočne Nemačke je objavila Poziv za obezbeđenje socijalističkog razvoja u Čehoslovačkoj. To je zapravo bila potvrda "neophodnosti" učešća vojnih jedinice te zemlje u "uvođenje reda". Odbijanje stavljanja potpisa na takav stav partije smatralo se "najoštrijom kritikom partijske linije".

Ubrzo sam od Kanta dobio pismo napisano u Italiji u kome kaže: "Sklonio sam se na selo da me ne bi našli da potpišem. Nisu me našli, ali su svejedno stavili moj potpis. Nisam imao hrabrosti da demantujem. Da li me osuđuješ zbog toga?"

Kad je bilo mogućnosti da mu pišem preko neutralne adrese, odgovorio sam: "Nemam pravo da te osuđujem ili opravdavam, nisam u tvojoj situaciji, ne znam šta bih uradio na tvom mestu…"

Istočnonemački pesnik Paul Vins je odbio da potpiše. Bio je Jevrejin, ali se iz Švajcarske vratio u Nemačku da bi se borio protiv Hitlera. Kada je dospeo u ratno zarobljeništvo, na njegovu sreću nisu znali za njegovo poreklo, ostao je živ. Kada se usprotivio partijskoj liniji za Čehoslovačku, niko više nije smeo da objavi ništa što je pisao, a radio je kao slobodan pisac i novinar. Jedva je preživljavao zahvaljujući nekoj minimalnoj penziji koju je ipak dobijao kao veteran borbe protiv fašizma. Rehabilitovan je i vraćen mu je pasoš tek negde oko 1980. godine. O njemu je posle ujedinjenja dve Nemačke objavljeno da je radio kao informant istočnonemačke tajne službe, da je izveštavao, pored ostalog, i iz Jugoslavije. To je izgledalo ovako: došao je u Beograd posle pada Marka Nikezića i rekao mi: "Ovi moji se interesuju šta ti i tvoji prijatelji mislite o tome, pa mi reci, molim te, šta da kažem da si mi rekao da mislite…" Pretpostavio je da ću ja nekog da pitam šta da kažem da mislim.

SOCIJALIZAM SA LJUDSKIM LIKOM: Aleksandar Dubček je od svoje četvrte do sedamnaeste godine živeo u Sovjetskom Savezu gde je naučio bravarski zanat i krenuo na partijske kurseve. Za generalnog sekretara Komunističke partije Čehoslovačke ovaj Slovak je izabran 5. januara 1968. zamenivši nepopravljivog staljinistu Antonjina Novotnog, koji je do marta iste godine ostao predsednik države. Kada je konačno podneo ostavku, na njegovo mesto je izabran general Ludvik Svoboda, zbog svojih ratnih zasluga nosilac Ordena heroja Sovjetskog Saveza.

Nije lako sažeti program Praškog proleća koji je Dubček nazivao "socijalizmom sa ljudskim likom". Izdvojio bih nekoliko tačaka:

Suodlučivanje radnika u preduzećima, ali ne i privatizacija – detalji nisu bili razrađeni, svakako se pritom mislilo i na samoupravljanje u Jugoslaviji.

Federalizacija dotle unitarne Čehoslovačke, ravnopravnost Slovaka sa Česima.

Depolitizacija privrede – još nisu bili poznati detalji.

Sloboda nauke i medija. Ukida se cenzura, koja je dotle postojala kao zvaničan organ vlasti.

Sloboda govora i okupljanja.

Rehabilitacija žrtava staljinizma.

Ne menja se vodeća uloga Partije – samo što nije bilo jasno kako partija može da igra "vodeću ulogu" ako se ostvare sve napred navedene reforme.

Dubček se jednom prilikom o tome izjasnio prilično nedvosmisleno: "Ako ne postoji saglasnost između Partije i naroda, Partija mora da se menja, narod se ne može zameniti." Ne znam da li je znao za stihove Bertolta Brehta koji je posle gušenja radničkog ustanka u Istočnoj Nemačkoj juna 1953. godine ironično napisao: "Zabrinut čujem da je naše rukovodstvo nezadovoljno svojim narodom, predlažem da sebi izabere neki drugi narod."

DRUGARSKO UBEĐIVANJE: Sovjetsko rukovodstvo je prvo pokušavalo da "drugarski" smiri situaciju. Na skupu u Drezdenu 23. marta šef CK Socijalističke jedinstvene partije Nemačke Valter Ulbriht, generalni sekretar Poljske ujedinjene radničke partije Vladislav Gomulka i generalni sekretar Mađarske socijalističke radničke partije Janoš Kadar su kritikovali Dubčeka, upozoravali ga da "Partija gubi vlast".

Rukovodstva Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke srela su se 29. jula u gradiću Čierna nad Tisou na krajnjem istoku Slovačke. Šef države i KP SSSR Leonid Brežnjev je Dubčeka ljubazno oslovljavao sa "Saša", ali je izneo debeli dosije njegovih "grehova", optuživao ga za "revizionizam, laži i neodržavanje obećanja", tako da je Dubček izgubio nerve, na ruskom viknuo "Dosta!" i napustio prostoriju. General Svoboda je pokušavao da umiri situaciju pozivajući se na "zajedničko prolivenu krv u borbi protiv fašizma".

Dubček je sa najbližim saradnicima 21. avgust dočekao u predsedništvu vlade u Pragu. Pitali su ga šta da se radi, rekao je: "Ništa ne možemo da uradimo."

Pred zgradom vlade se okupila grupa omladinaca da bi branila svoje vođe. Četa sovjetskih vojnika je prvo jedan plotun ispalila uvis, a zatim ubila jednog momka, nakon čega su se ostali razbežali.

U kabinet predsednika vlade ušla su dvojica podoficira sovjetske mornarice, vezali su Dubčeka i neke njegove saradnike, odveli ih u automobile, pa u avion. Posle višesatnog leta stigli su u ukrajinske Karpate, odvezli se do jedne planinske kolibe gde su dobili čaj, jaja, puter i hleb. Posle nekoliko dana u Moskvi su se sreli sa Brežnjevom koji se prvo postavio partnerski, mislio je da su se Dubček i njegovi saborci uplašili i smirili. Tamo se našao i general Svoboda. Tvrdoglavi Dubček, međutim, nije prihvatio nikakve dogovore. Toliko je besneo da mu je Svobodin lekar dao injekciju za smirivanje. Brežnjev je konstatovao da nema dogovora i izdiktirao protokol o promeni vlasti u Čehoslovačkoj, ukidanju reforme i stalnom stacioniranju sovjetskih trupa u toj zemlji.

Proleće koje je trajalo do avgusta 2

JUGOSLAVIJA PODIŽE BOJNU GOTOVOST: Tito je 9. i 10. avgusta, znači dve i po nedelje pre upada združenih vojnih snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku, na Dubčekov poziv i molbu posetio Prag da bi dao podršku Praškom proleću. Imam utisak, koji ne mogu da dokažem, da je ta podrška bila relativno mlaka, da je Tito mislio da Česi i Slovaci "trče pred rudu". Javno je naglasio da ima "iste ili slične stavove" kao Dubček.

Posle invazije na Čehoslovačku zavladala je zabrinutost i u Beogradu. Jugoslavija je oštro protestovala. Tito je sazvao najviše državno i partijsko rukovodstvo, na dnevnom redu su bili pretnja bezbednosti zemlje i šta tim povodom treba da se preduzme.

Proleće koje je trajalo do avgusta 3
Aleksandar Dubček

Član Predsedništva CK SKJ Koča Popović, koji je ranije bio načelnik generalštaba i dugo ministar inostranih poslova, postavio je pitanje rasporeda jedinica Jugoslovenske armije. Ivo Gošnjak, tada u istom svojstvu, ali ranije ministar odbrane, objasnio je da su uglavnom okrenute prema zapadu, jer opasnost uvek preti sa Zapada. Koča je tražio da se hitno premeste na severnu i severoistočnu granicu. Njih dvojica su se posvađali. Tito je smirivao situaciju i presudio u korist Kočinih teza. O tome je znatno kasnije u jednom intrevjuu govorio poslednji ministar inostranih polova SFRJ Budimir Lončar. Borbena gotovost jugoslovenske vojske podignuta je na najviši stepen, ali to nije objavljeno u medijima da se ne bi širila panika.

Vazduhoplovni general, prvoborac, u to vreme načelnik generalštaba Viktor Bubanj ispričao mi je da je jedne od tih noći dežurao u bunkeru vrhovne komande. Na radaru se pojavila prava armada vazduhoplova koja je letela preko Mađarske u pravcu juga, znači, u pravcu Jugoslavije. Kolebao se da li da smesta probudi Tita, ali je odlučio da to još ne učini, samo je naredio da se polovina jugoslovenskih vojnih aviona podigne u vazduh i tako sačeka dalji razvoj događaja. Na petnaestak kilometara pre naše granice avioni su promenili pravac i okrenuli se u pravcu severoistoka.

Tek je ujutro raportirao Titu, koji ga je pohvalio zbog smirenosti. General Bubanj mi je to i još mnogo toga pričao dok sam sa njim bio kao prevodilac u Švajcarskoj, i posle toga smo se ponekad viđali.

CIA je, što smo mnogo kasnije saznali, procenila da je Sovjetski Savez smatrao da bi mu za pokoravanje Jugoslavije, koja bi sigurno pružala oružani otpor, bilo potrebno pedeset borbenih divizija, koje u tom trenutku nije mogao da digne na noge.

IZBEGLICE I TURISTI: Posle intervencije SSSR i nekih zemalja Varšavskog pakta, iz Čehoslovačke je pobeglo preko 300.000 ljudi. Zna se da je Brežnjev dao direktivu da se ne ometaju oni koji hoće da odu. Najviše ih je, prema podacima austrijske radio-televizije ORF, otišlo u Austriju, oko 210.000. Primili su ih ljubazno, ko god je želeo dobio je odmah azil ili izbeglički status, ali mnogi su krenuli dalje u prekomorske zemlje. Tužno je što danas i Češka i Slovačka rigidno odbijaju da pomognu emigrantima, iako se pre pedeset godina njihovim zemljacima svuda rado izlazilo u susret.

Nigde nisam našao precizne podatke koliko se izbeglica iz Čehoslovačke našlo u Jugoslaviji, za razliku od Mađara, koji su dvanaest godina ranije pobegli u našu zemlju, a za koje pouzdano znamo da ih je bilo 19.857. To se u prvom redu može objasniti činjenicom da Jugoslavija nije imala zajedničku granicu sa Čehoslovačkom, njima je najlakši i najbrži put bio pravo u Austriju. U Jugoslaviji se, međutim, zateklo mnogo turista iz Čehoslovačke. Prema austrijskim podacima, iz Jugoslavije je u Austriju prebeglo oko 50.000 osoba sa čehoslovačkim pasošem.

Među našim "gostima" iz napadnute zemlje bilo je i nekoliko veoma uglednih ličnosti. U Crikvenici je letovala supruga Aleksandra Dubčeka Hanka. Tito je poslao Savku Dabčević da je poseti, pa je ona na njegov poziv došla na Brione, posle se vratila u domovinu da bi se priključila mužu i trojici sinova.

U Jugoslaviji se zatekao i potpredsednik u Dubčekovoj vladi Ota Šik, smatrao se tvorcem plana privrednog preporoda kao jednog od korena ideje "socijalizma sa ljudskim likom". Šik je sa balkona ambasade Čehoslovačke u Beogradu održao vatreni govor protiv intervencije SSSR u njegovoj zemlji. Neko vreme je ostao u ambasadi, čak primao platu kao savetnik, ali se zatim preselio u Švajcarsku, gde je nastavio život kao profesor ekonomije na univerzitetu u Sankt Galenu.

MAĐARSKA JESEN I PRAŠKO PROLEĆE: Događaji u Mađarskoj 1956. i u Čehoslovačkoj 1968. godine slični su samo po tome što su kao istočnoevropske zemlje koje je Crvena armija oslobodila od Hitlerovog nacizma pokušale da se oslobode sovjetskog jarma, ali razlike su ogromne. Mađarska je do pred kraj Drugog svetskog rata bila saveznik Hitlerove Nemačke, Čehoslovačka njena prva žrtva. U Mađarskoj su za vreme revolucije veoma bučni bili fašistoidni elementi, u Čehoslovačkoj toga nije bilo. U Mađarskoj je postojao oružani otpor, u Čehoslovačkoj nije, demonstracije protiv okupatora su bile relativno mirne. Sin dvadesetjednogodišnjeg Jana Palaha koji se 16. januara 1969. na Vaclavskim namestima u Pragu spalio iz protesta prema sovjetskoj okupaciji, ostao je usamljen, iako je on sledio jezivi primer poljskog filozofa Rišarda Sivieca koji se iz protesta zbog poljskog učešća u okupaciji Čehoslovačke spalio na jednom stadionu u Varšavi pred oko 100.000 prisutnih u prisustvu državnog rukovodstva. Brežnjev se nije ponašao kao Hruščov, na svoj način pokušavao je razgovorom da pridobije Dubčeka, da mirno privoli čehoslovačko komunističko rukovodstvo da popusti pre nego što je upotrebio grubu silu. Posle lake pobede nije naredio da se vođe Praškog proleća ubiju, nego samo da budu sklonjeni, da se više ne pojavljuju u javnosti. Dubček je tako postavljen za šefa voznog parka jednog šumarskog preduzeća.

KO VOLI RUSE: Tokom 1969. godine Pozorište na Terazijama gostovalo je u Bratislavi sa mjuziklom Priča sa zapadne strane Leonarda Bernštajna. Uspeh je bio ogroman. Posle premijere u pozorištu je priređena zakuska koja se pretvorila u pijanku. Šta rade Srbi, a pogotovu srpski glumci i muzičari, kad se napiju? Pevaju. A šta rade kad se mnogo napiju? Pevaju ruske pesme. Zabezeknuti domaćini, slovački glumci i muzičari, demonstrativno su počeli da odlaze. To je najmanje što su očekivali od Jugoslovena, kojima su se dotle toliko divili. Balerina Dragana Nikolić uhvatila je za rukav jednog kolegu koji se spremao da ode i pitala: "Šta vam je?"

"Zar vas nije sramota da kod nas u ovakvoj situaciji pevate ruske pesme?", odgovorio je Čehoslovak. "Nije", odgovorila je jugoslovenska balerina. "Razlika je u tome što vi mrzite Ruse, ali ste ih pustili da vas okupiraju, a mi ih volimo, ali nikad ne bismo dozvolili da uđu u našu zemlju!"

Iz istog broja

Čehoslovačka 1968.

Proleće praških đaka

 

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu