Priča za pred renoviranje

Ovdašnji likovni umetnici se nadaju da će Bijenale mladih, međunarodna izložba otvorena poslednjih dana jula, biti poslednja manifestacija u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu pred renoviranje.

Prethodno je bilo pre više od četiri i po decenije. Osmog marta ove godine, u potkrovlju paviljona u požaru je izgoreo deo prostorija, a među slikama koje su oštećene je i portret Cvijete Zuzorić koji je uradio Marko Murat. Predstavnici Udruženja likovnih umetnika Srbije dobili su obećanje od predstavnika Gradskog sekretarijata za kulturu da će renoviranja biti iako se još uvek ne zna ko je vlasnik „Cvijete“, da li Grad ili republička Direkcija za imovinu. Činjenica da je Ministarstvo kulture i informisanja poverilo izradu projekta rekonstrukcije gradskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture (autorke su Aleksandra Šević i Ksenija Ćirić), ukazuje da će renoviranja ipak biti.

Za postojanje Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ zaslužan je Branislav Nušić. Početkom 1922. godine, u svojstvu načelnika Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, pozvao je na sastanak književnike, umetnike i beogradsku gospodu, i predložio im da osnuju udruženje za širenje umetnosti. Objasnio im je da se ljudi slabo interesuju za umetnost i književnost, i naveo da Beograd nema prostor za izložbe i koncerte, pa bi, zbog takve situacije u kulturi, bilo dobro da se osnuje udruženje koje bi rešilo taj problem. Predložio im je čak i ime: Udruženje prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“, po lepoj i umnoj Dubrovčanki iz 16. veka, pesnikinji i inspiraciji pesnika, i zaštitnici umetnosti i književnosti. Udruženje je ubrzo osnovano, sa ciljem, zabeleženo je u Pravilniku, „da širi interes za umetnost i stvara uslove za njen napredak i razvitak u našem narodu“.

Posle toga, trebalo je što pre prikupiti novac za gradnju Umetničkog paviljona. Čekajući na zgradu, književne večeri i koncerti održavani su u prostorijama Ženskog kluba, na Univerzitetu, u Drugoj beogradskoj gimnaziji, pa čak i u privatnim stanovima. Najteže je bilo naći prostor za izložbe. Prva, izložba zanatsko-umetničkih radova iz cele zemlje, održana je na prvom spratu Oficirske zadruge. Da bi se Udruženje manje osećalo beskućnikom, uzet je u zakup stan na sadašnjem Studentskom trgu. Nazvan je „Salon Udruženja prijatelja umetnosti“.

Prvi veći priliv novca za izgradnju budućeg Paviljona bio je od bala „Hiljaduidruga noć“. Književnik Rade Drainac predložio je Branislavu Nušiću da Udruženje organizuje bal kakav je održan u Zagrebu i da se novcem od ulaznica uveća fond za zgradu Paviljona. Naslov bala smislio je književnik Gvido Tartalja, a finansiranje je preuzeo dr Đurica Đorđević. Svi umetnici i književnici su pozvani da sarađuju. Održano je mnogo sastanaka, čulo se mnogo predloga, od kojih su samo predlozi Branislava Nušića bili i ostvarivi. Za mesto održavanja bala iznajmljen je hotel „Kasina“ na Terazijama. Dekorisali su ga naši poznati umetnici Toma Rosandić, Petar Dobrović, Jovan Bijelić, Pera Palavičini i Sreten Stojanović. Osim Nušića, autor programa bio je i Stanislav Vinaver.

Interesovanje publike je bilo ogromno: lože su rasprodate danima unapred pa su dodate pomične, a probijanjem zida i izgradnjom tunela spojene su sale hotela „Kasina“ i „Pariz“ kako bi se dobio veći prostor. Na bal je došlo mnogo sveta, ali, očekivana velika zarada je izostala: kontrola na ulazima je zatajila pa je ušlo mnogo sveta bez ulaznice, tako da je rashod bio veći od prihoda.

Međutim, Udruženje je nastavilo da pomoću balova prikuplja novac za Paviljon. Kao i „Hiljaduidruga noć“, i naredni balovi su bili tematski: „Zlatni vek“ bio je posvećen Cvijeti Zuzorić, pesniku Dinku Zlatariću i Dubrovniku; na „Svadbi u Skadarliji“ nevestu je predstavljao Pera Palavičini a njenu rodbinu i prijatelje poznati članovi Udruženja; bal „Umetnost kroz vekove“ predstavio je deset umetnika od stvaranja sveta do budućeg vremena; tokom „Noći u Holivudu“ izvođene su pesme iz poznatih filmova; „Umetnički san“ je pričao o mladiću koji ocu pokazuje znamenitosti Beograda ne bi li mu dozvolio da i on bude umetnik, a „Umetnički maskenbal“ je bio u karnevalskom duhu.

Prikupljena suma nije bila dovoljna, ali se uprava Udruženja nadala da će im pomoći gradska vlada i pojedinci. Na konkursu za idejno rešenje Paviljona pobedio je arhitekta Branislav Kojić. Uradio je projekat u dve varijante: u stilu šumadijske kuće – što se gradskim ocima nije dopalo, i drugu, prema kojoj je Paviljon izgrađen. Gradnja je počela u leto 1927. godine, a decembra naredne godine, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ je otvoren.

Odmah je postao umetnički centar Beograda, a tri sekcije Udruženja, književna, likovna i muzička, počele su da rade punom parom. Zahvaljući Udruženju, u Beograd je došao veliki indijski i svetski pesnik Rabindranat Tagor i još desetak evropskih pisaca i kritičara. Književna sekcija je nastojala da predstavi domaće pisce, upamćeno je književno veče na kome su učestvovali Isidora Sekulić, Veljko Petrović i Gustav Krklec, veoma su bili posećani programi na kojima su autori čitali odlomke iz svojih novih drama – Ivo Vojnović je, na primer, čitao Dubrovačku trilogiju, Miroslav Krleža odlomke iz drame U agoniji baš pred njenu premijeru. Međutim, najvećim uspehom smatraju se „Dani knjige“, preteča današnjeg Sajma knjiga, na kojima su cene bile upola niže, a pisci obavezno prisutni.

Likovna sekcija je održavala dve velike izložbe godišnje – prolećnu i jesenju, na kojima su učestvovali beogradski slikari i vajari, a uprava Udruženja se starala da se što više radova otkupi. S obzirom na to da je prolećna izložba bila pod pokroviteljstvom Dvora, kralj Aleksandar i knez Pavle bili su veoma zainteresovani za kupovinu. Svake godine je održavana jedna retrospektivna izložba i mnogo manjih. Paviljon su naročito proslavile izložbe na kojima su pokazani i radovi Noldea, Libermana, Kokoške, Kandinskog, Bonara, Matisa, Vlamenka, Anrija Derena, Lota, Sinjaka i mnogih drugih savremenih evropskih umetnika.

Poduhvat Muzičke sekcije bio je osnivanje Narodnog konzervatorijuma. Njegovi koncerti su bili, najjednostavnije je reći – obrazovni. Postojao je sedam godina i održao je 61 koncert na kojima su učestvovali gotovo svi tadašnji umetnici. Kad je izgrađen Kolarčev univerzitet 1932. godine, a u njemu prva prava koncertna dvorana u gradu,

Udruženje je tamo premestilo svoje koncerte. Sekcija je organizovala i dva velika jugoslovenska festivala sa delima nagrađenim na konkursima Udruženja i uspostavila saradnju sa Radiom AD, koji je uživo prenosio koncerte i tako popularisao muziku.

Poslednja muzička akcija Udruženja pre Drugog svetskog rata bila je Veče jugoslovenskih solo pesama nagrađenih na konkursu, 28. februara 1941. godine. Drugi svetski rat je prekinuo rad Udruženja „Cvijeta Zuzorić“. I tokom tih 19 godina, odigralo je važnu ulogu u stvaranju intelektualne elite Beograda, organizovalo je više od 120 izložbi od kojih je 30 bilo međunarodnih, ponudilo prvi sajam knjiga, velike koncerte, dalo veliki doprinos modernizaciji Beograda.