Mozaik

Osam decenija od Prvog svetskog prvenstva u fudbalu

Polovna lopta i uspomene

Dva dana nakon početka 19. prvenstva sveta u fudbalu, koje će se od 11. juna do 11. jula odigrati u Južnoafričkoj Republici, fudbalski svet će obeležiti i jedan jubilej: osam decenija od Prvog svetskog prvenstva. Kako se na tom prvenstvu takmičila i reprezentacija Jugoslavije, a kako je naš državotvorni razvoj u to vreme pored srpske imao i jugoslovensku komponentu, srpska fudbalska javnost s pravom uzima učešće u ovom jubileju

Polovna lopta i uspomene 1

Prva međunarodna fudbalska utakmica odigrana je u Glazgovu 30. novembra 1872. U prijateljskom susretu igrale su reprezentacije Škotske i Engleske, a utakmica je završena bez golova. Dvanaest godina kasnije (1884) odigrana je i prva međunarodna takmičarska utakmica, kada su se u Belfastu, u okviru British Championshipa, susrele reprezentacije Irske i Škotske. A onda, fudbal je sa Ostrva prešao na Kontinent: dobio je nove poklonike, a popularnost mu se toliko proširila da je na Olimpijskim igrama 1900. i 1904. godine bio demonstracioni sport, a već 1912. uvršten u zvanični olimpijski program. Vremenom fudbal postaje sve popularniji u Južnoj Americi, da bi tokom treće decenije prošlog veka Urugvaj, tipični fudbalski predstavnik tog kontinenta, preuzeo od ekipa sa Ostrva dominaciju u svetskom fudbalu (olimpijski pobednik 1924. i 1928).

U međuvremenu, 1904, osnovana je i FIFA (Federation International Football Assotiation). Ipak, Svetskoj fudbalskoj asocijaciji trebale su pune 24 godine da smogne dovoljno snage i uticaja da donese odluku o organizovanju vlastitog prvenstva sveta (nezavisnog od Olimpijskih igara, čiji je fudbalski turnir priznala 1914. godine kao amatersko svetsko prvenstvo). Tako je na kongresu održanom u Amsterdamu u vreme održavanja Olimpijskih igara 1928, FIFA konačno donela odluku da se 1930. u njenoj organizaciji održi prvo svetsko prvenstvo u fudbalu. Italija, Švedska, Holandija, Španija i Urugvaj ubrzo su se prijavili da budu domaćini turnira. Godinu dana kasnije (18. maja 1929), na kongresu FIFA u Barseloni za domaćina je određen Urugvaj, dvostruki pobednik olimpijskog turnira, koji je ujedno trebalo da obeleži i stogodišnjicu nezavisnosti.

ODLUKE O UČEŠĆU: Za učešće na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu FIFA nije organizovala kvalifikacije, već je poziv uputila svim članicama. Do roka za prijave, 28. februara 1930, učešće su potvrdile reprezentacije Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Paragvaja, Perua, Meksika i SAD, ali se pozivu nije odazvala nijedna prekookeanska zemlja zbog velikih troškova i dugog putovanja, kao i zbog kampanje srednjoevropskih zemalja protiv održavanja prvenstva van Starog kontinenta. Tek kada je predsednik FIFA Žil Rime (Jules Rimet) izdejstvovao da urugvajska vlada plati troškove putovanja reprezentacijama prekookeanskih zemalja, pozivu su se odazvale Belgija, Francuska, Rumunija i Jugoslavija.

Jugoslovenski nogometni savez odazvao se pozivu za učešće na Prvom svetskom prvenstvu. Ali, zbog nagomilanih problema (od novembra 1929. do februara 1930. godine bila je raspuštena i Skupština) i preseljenja njegovog sedišta iz Zagreba u Beograd, zagrebački i splitski funkcioneri zabranili su hrvatskim fudbalerima da igraju za reprezentaciju Jugoslavije. Tako je savezni kapiten Boško Simonović sastavio tim od fudbalera iz srpskih klubova.

DUGO PUTOVANJE: Svečano ispraćeni od predstavnika Saveza, rodbine, novinara i velikog broja navijača, reprezentativci su na svetski šampionat krenuli sa beogradske železničke stanice u utorak predveče 17. juna. Do Marseja, gde ih je za putovanje preko okeana čekao francuski parobrod "Florida", išli su drugom klasom brzog voza (a ne spavaćim kolima). U Beogradu se u voz ukrcala i jedna grupa navijača, koja je reprezentativce ispratila do Batajnice, da bi ih na stanici u Šidu, Novoj Gradiški, Zagrebu i Ljubljani pozdravili predstavnici lokalnih fudbalskih saveza. Put je nastavljen preko Jesenica i dalje, celodnevnom vožnjom, preko Austrije, da bi se u Cirih stiglo izjutra, u Ženevu u podne, a u Marsej pred ponoć trećeg dana putovanja, 19. juna.

Sutradan, 20. juna, započela je duga plovidba Sredozemnim morem a zatim jednoličnim Atlantskim okeanom. "Florida" je u to vreme bila veliki i luksuzni brod. Nosivost mu je bila 14.000 tona, dužina 147 metara, a brod je pokretao motor od 9000 konjskih snaga. Da bi bili spremni za takmičenje posle dugog putovanja, fudbaleri su na palubi broda imali svakodnevne kondicione treninge. I tako pune dve nedelje, dok se 5. jula nije pristalo u luku Rio de Žaneira, tada glavnog grada Brazila. Dok još nije bila izvršena pasoška i carinska kontrola, na brod su se popeli lokalni novinari od kojih su naši saznali da će na šampionatu u susednom Urugvaju učestvovati 13 ekipa (reprezentacija Egipta se odazvala pozivu FIFA, ali je zbog kašnjenja na brod odustala od daljeg putovanja) podeljenih u četiri grupe, čiji su nosioci Argentina, Brazil, SAD i Urugvaj. Pobednici grupa idu u polufinale.

Istog dana "Florida" je iz sunčanog Rija zaplovila put Montevidea, u koji je, posle nemirne plovidbe po otvorenom moru, stigla sutradan oko podneva. Doček je bio izvanredan. Prvo su na "Floridu", da pozdrave naše reprezentativce, stigli jednim motornim čamcem predsednik FIFA Žil Rime, predsednik jugoslovenske kolonije u Urugvaju Alagić, počasni konzul Despozito i cela fudbalska reprezentacija Francuske, koja je tri dana ranije stigla u Montevideo. А na obali, naše je dočekalo tri hiljade duša: nakon pozdravljanja, iseljenički tamburaški orkestar prvo je odsvirao urugvajsku, a zatim jugoslovensku himnu, da bi zatim do naših stigli glasovi da smo u grupi sa Brazilom i Bolivijom i da prvu utakmicu igramo u ponedeljak 14. jula sa "Kariokama".

Naravno, sledi objašnjenje zbog čega je kompletna francuska reprezentacija, takođe gostujuća, dočekala našu i to pre stupanja na urugvajsko tle. Naime, na opšte simpatije francuskih iseljenika naišla je vest da će jugoslovenski fudbaleri preći okean francuskim parobrodom, za razliku od njihovih miljenika koji u Montevideo stižu italijanskim "Conte Verde". Sledio je telegrafski ultimatum ljute francuske kolonije: dočekaćemo vas kako dolikuje, samo ako tri dana kasnije izađete u susret jugoslovenskoj reprezentaciji koja na prvenstvo stiže lađom francuskom (baš u to vreme Meštrović je izlivao Spomenik zahvalnosti Francuskoj, koji će četiri meseca kasnije biti svečano otkriven na Kalemegdanu). Francuskim fudbalerima se pridružio i predsednik FIFA Žil Rime, takođe Francuz, što je za naše reprezentativce bilo posebno značajno.

TAKMIČENJE: Prvo svetsko prvenstvo počelo je u nedelju 13. jula 1930. U isto vreme odigrane su dve utakmice: Francuska je pobedila Meksiko sa 4:1, a SAD Belgiju sa 3:0. Prvi gol u dugoj istoriji svetskih prvenstava dao je Francuz Lisjen Loran (Lucien Laurent). Sutradan je, na opšte iznenađenje, Jugoslavija pobedila favorizovanu Braziliju (kako smo je tada nazivali) sa 2:1. Prvi gol za naše postigao je osamnaestogodišnji Aleksandar Tirnanić, a drugi Ivica Bek. Reprezentacija je igrala u sastavu: na golu Milovan Jakšić, bekovi Milutin Ivković i Dragoslava Mihajlović, u srednjem redu Milorad Arsenijević, Ljubiša Stevanović i Momčilo Đokić i u navali Aleksandar Tirnanić, Blagoje Moša Marjanović, Ivica Bek, Đorđe Vujadinović i Branislav Sekulić.

Da pobeda protiv Brazilije nije bila slučajna, potvrdila je pobeda nad Bolivijom sa čak 4:0, koju su "plavi" izvojevali tri dana kasnije na istom (novom) stadionu Sentenario (Estadio Centenario, sagrađen za proslavu stogodišnjice nezavisnosti). Ovim trijumfom ostvaren je plasman u polufinale, gde nas je, voljom žreba, čekala ekipa domaćina. Utakmicu smo izgubili sa 6:1, tako da smo sa reprezentacijom SAD, koja je u drugoj polufinalnoj utakmici izgubila istim rezultatom od Argentine, na kraju šampionata delili treće mesto (ali smo bili i najbolje plasirana evropska reprezentacija). Utakmica za treće mesto tada nije igrana. Kasnije je FIFA reprezentaciji SAD, zbog bolje gol razlike, dodelila treće mesto. Prvi svetski prvak u fudbalu postao je Urugvaj, pobedivši u finalu pred 93.000 gledalaca Argentinu sa 4:2. Pobednički pehar predao je kapitenu Urugvaja Hozeu Nasaciju (José Nasazzi) predsednik FIFA Žil Rime, čijim imenom je posle 1950. godine nazvan ovaj trofej (kada je Brazil 1970. godine po treći put osvojio prvenstvo sveta dobio je ovaj trofej u trajno vlasništvo, ali je 1983. ukraden i do danas se ne zna gde je). Sledeći dan je u Urugvaju zbog slavlja proglašen za neradni, dok je u Buneos Ajresu, glavnom gradu Argentine, kamenovana urugvajska ambasada.

A da nije sve u igri, govore nam i sledeći detalji: na utakmici u kojoj je Argentina pobedila Meksiko rezultatom 6:3, sudija Ulises Sausedo (ujedno i trener bolivijske reprezentacije), dosudio je čak pet jedanaesteraca (tri problematična); na drugoj utakmici Argentine, gde su "Gaučosi" pobedili Čile sa 3:1, izbila je masovna tuča posle prekršaja jednog argentinskog fudbalera; a na utakmici u kojoj je Argentina pobedila Francusku rezultatom 1:0 (gol Montija u 81. minutu), brazilski sudija Almeida Rego skratio je utakmicu za punih šest minuta, da bi je nastavio tek posle burnog protesta rukovodstva francuske reprezentacije (većina igrača je bila pod tuševima kada ih je Rego pozvao da nastave utakmicu).

POLICAJAC U IGRI: Pomenuti sudija Rego biće neslavan akter najbizarnije priče u istoriji svetskih fudbalskih prvenstava. Naime, na polufinalnoj utakmici između Jugoslavije i domaće reprezentacije (27. jul), nakon što su naši fudbaleri već u četvrtom minutu golom Sekulića poveli sa 1:0, brazilski sudija im je prvo poništio regularan gol zbog navodnog ofsajda (strelac Ivkoviić), da bi posle izjednačujućeg gola priznao domaćinima i gol koji do tada nije viđen na zvaničnim fudbalskim utakmicama: loptu koja je već bila u gol-autu, vratio je u igru jedan policajac, da bi je levo krilo Iriarte (Victoriano Santos Iriarte) prosledio do Anselma (Pelegrin Anselmo) koji ju je poslao u mrežu pored iznenađenog Milovana Jakšića (El Grande Milovana, kako ga je zbog izvanrednih intervencija već nazvala urugvajska štampa). Kada su svi na stadionu očekivali da sudija Rego dosudi loptu za našu reprezentaciju, Brazilac je pokazao na centar. Deprimirani ponašanjem sudije, naši fudbaleri lako su primili još četiri gola, pa su utakmicu izgubili sa 6:1.

Osim urugvajske štampe koja je euforično slavila pobedu svojih fudbalera, svetska štampa je u ovom slučaju bila objektivna. Bečki "Sport Tagblatt" je izvestio da je "Brazilac sudio na veliku štetu Jugoslovena", engleska štampa je pisala da je sudija "podmićen" i da je Jugoslovenima pobeda "formalno ukradena", dok su Francuzi za sudiju rekli da je bio "sve samo ne nepristrasan".

NA TERASI STAROG DVORA: I, konačno, nakon dvoipomesečnog boravka van domovine, državni fudbalski tim se vratio u Beograd 1. septembra 1930. (od 76 dana van Beograda, reprezentativci su u vozu i na brodu proveli 32). Kao i pri odlasku u Montevideo, reprezentativci su pozdravljeni od velikog broja navijača i sportskih zvaničnika na svim usputnim stanicama, od Jesenica do Beograda. Jedino je železnička stanica u Zagrebu (Glavni kolodvor) bila prazna.

Velike sportske uspehe u današnje vreme, već tradicionalno, proslavljamo na terasi i platou ispred zdanja Starog dvora u Beogradu. Osvajači četvrtog mesta na Prvom svetskom fudbalskom prvenstvu svečano su dočekani pre osam decenija na peronima i platou ispred Glavne železničke stanice. Pehar iz Montevidea nisu doneli. Doneli su za utehu samo loptu sa kojom je igrana utakmica sa Urugvajem, onu istu koju je policajac vratio iz gol-auta u teren.

(Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije, autor je profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu)

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu