Mozaik

Lektira – Iz zaostavštine Mladena Markova

Pogled unazad 1

27. 1. 2015. / 18.44

Pogled unazad

Početkom ove godine umro je Mladen Markov (1934–2015), pisac, publicista i novinar, autor knjiga Banatski voz, Isterivanje boga, Pseće groblje, Starci na selu, Smutno vreme, Ukop oca i drugih. Iz piščeve zaostavštine objavljujemo njegove autobiografske zapise nastale na temelju razgovora koje je vodio sa Milošem Jevtićem za Radio Beograd. U njima se Markov osvrće na svoje odrastanje u Banatu u vremenu okupacije, mladost u poratnim danima, kao i na početke svoje novinarske i spisateljske karijere

Stalno su mi kačili etiketu da sam seljački pisac. Mene to nimalo nije tangiralo. Naprotiv, radostan sam što sam mogao da dam obol tom narodu, da se odužim tom seljačkom narodu koji je na svojim plećima izneo sve. Kako život teče, kako čovek biva stariji, dolazi do sažimanja. Možda će se jednog dana sve svesti na samo jednu knjigu. I daj bože da ta jedna knjiga ostane makar kao ciglica u nacionalnoj literaturi. To je za svakog pisca dovoljno

Rođen sam u banatskom selu Samošu. To veoma malo selo nalazi se nedaleko od Pančeva, na pola puta između današnjeg Zrenjanina i Vršca. Imali smo železničku stanicu koja je bila raskrsnica između ta tri grada.

Rođen sam u porodici seljaka. Moj deda po ocu, po kome sam dobio ime, zvao se Mladen, a zvali su ga Maga. Bio je doseljenik iz jednog susednog sela koje se zvalo Boka. Živeo je, taj moj deda Maga, mukotrpan život. Izrodio je petoro dece: tri sina i dve kćeri, od kojih je moj otac bio najmlađi. Nisu ga bogzna kako voleli. Deda Maga čekao je da se ja rodim: istoga dana kada sam došao na svet on je umro. Gotovo da sam zbog toga poverovao u neko preseljenje duše. U nasleđe mi je ostavio ogromne, drvene sanke. Govorili su mi da je deda Maga te sanke napravio za unuka. Po tome ga i sada najviše pamtim.

Moj otac je bio čovek nemirnog duha, koji se nije skrašavao. Putovao je svuda po svetu. Ja sam odranjen od babe i dede po majci, Milice i Žive. Živelo se životom kakvim se pre rata živelo u svim krajevima Vojvodine, životom mirnim i tihim, životom prašine i sunca. Ja njih i danas posećujem na seoskom groblju. Upalim sveću i prisetim se kako su to bili najlepši trenuci mog života.

Deda Živa je bio berberin. Njegove mušterije su se zvale "kuntaši". Nije imao svoju radnju. Išao bi sa koferčetom u ruci po selu i brijao. Nađe, tako, čoveka na njivi i tu ga obrije i podšiša. Plaćano mu je u naturi. Leti je prikupljao žito i kukuruz, pa smo u jesen kolima natovarenim žitom i kukuruzom išli u Pančevo na žitnu pijacu da to prodajemo i kupujemo šta je potrebno za kuću.

DETINJSTVO I OKUPACIJA: Takav moj život na selu odvijao se do 1941. godine kada je došla okupacija, kada su došli Nemci. Gledano očima deteta okupaciju nismo doživljavali sa užasom i strahom. U selu je bilo dosta folksdojčera od kojih su se mnogi ponašali bahato. Nemci iz Rajha su bili drugačiji. Bili su raspoređeni po kućama. Pošto je moj deda Živa imao lepu kuću, dvojica Nemaca su bila kod nas. Došli su jednog dana i rekli: "U ovoj kući ćemo spavati." Nije dolazilo u obzir da ih neko ne primi. Pamtim da su ta dvojica Nemaca delovala veoma tužno. Jedan od njih neprestano je sedeo na prozoru i svirao usnu harmoniku. Drugi je stalno pokazivao fotografije svoje porodice. Oni su negde 1943. otišli. Plakali su. Saznao sam da su ih poslali na istočni front.

Za vreme okupacije pošao sam u školu. Imao sam tada sedam, osam, devet i deset godina. Rat, strahote koje su prolazile pokraj nas, deca nisu shvatala. Sve nam se činilo kao neka čudna igra. Čak i kada su u Samošu obesili dvadesetoro ljudi, od kojih je iz našeg sela bilo njih deset ili dvanaest, a ostale su doterali iz drugih sela. To je bila odmazda za jednog Nemca ubijenog u Pančevu. Kada smo mi deca prolazili pored tih obešenih ljudi, nama su, da se ne bismo zastrašili, odvraćali pogled govoreći da su to lutke, a ne obešeni ljudi.

U školu se išlo redovno. Naučio sam da čitam i pišem. U mome selu, kao ni u okolnim selima, uopšte se, osim u nekim bogatijim porodicama, nije znalo za knjigu. Ne sećam se ni bukvar da sam imao. U kućama su visili nekakvi večiti kalendari. Ostao je, tako, sačuvan kalendar iz 1934. godine, godine mog rođenja. Na tom kalendaru moja baba je nešto zapisivala, na primer: "Duja je narukovao", ili; "Uroš uzeo čobanju"…. Gledao sam skoro šta piše za 9. septembar, dan mog rođenja. Baba je za taj dan zapisala: "Krava se otelila, a Vida (tako se zvala moja mati) rodila…" Na prvom mestu je bila krava.

Jednog dana u naše selo su dovedene izbeglice iz raznih krajeva Bosne, gde su ustaše pobile njihove roditelje i popalile njihova sela. Moja mati je odlučila da u kuću primimo jednu izbeglicu. Otišli smo u centar sela. Pamtim da su seljaci birali snažnije mladiće, da bi imali radnu snagu. Kada smo mi došli, ostala je samo jedna sićušna devojčica koju niko nije hteo, smatrali su da je najružnija i da ne može mnogo da radi. Stajala je sama, nekako izgubljena. Zvala se Milena – Milenija Cvetić. Od tog časa ona je postala moja sestra.

Došao je kraj rata. U međuvremenu mi se rodila sestra i verovatno je moj otac smatrao da ne može više da izdržava tu Milenu. Napravio je tada veliki životni greh. Odveo je Milenu u Pančevo u takozvani Partizanski dom. Potpuno nas je rastavio. Plakala je Milena, plakao sam i ja. Nikada nisam saznao šta je bilo sa njom.

ŠKOLOVANJE I KAKO JE BITI DRUGAČIJI: Kada se završio rat, otac je odlučio da me da na školovanje da ne bih bio paor. Seljaci dete daju na školovanje da se ne bi mučilo, jer rad na selu jeste muka. Ja nisam hteo da idem. U svom selu već sam stvorio svoju vasionu. I sada se često pitam, ne bi li možda bilo bolje da sam ostao u toj maloj seoskoj vasioni. Međutim, to bi bila neka druga priča.

Putovanje od Samoša do Pančeva ostalo mi je u pamćenju za ceo život. Vozili smo se seljačkim kolima u koje je bio upregnut jedan konj. Išli smo otac i ja. Nosili smo i namirnice. Osećao sam se kao da me vode u logor. Plakao sam. Bio sam očajan. Jedina utešna misao je bila da ću u Pančevu možda sresti Milenu.

Našli su mi neku babu Marinu, rođenu u Samošu, koja je imala kujnu i sobicu. Dali su me kod nje na "kost i kvartir", kako se govorilo. Stanovala je na Trgu mučenika, gde je u to vreme bio logor za Nemce i folksdojčere. Baba Marina je bila nepismena žena koja se potpisivala palcem. Imala je dozvolu da me bije "kao vola u kupusu", ako nešto zgrešim. Kada je otac odlazio trčao sam za kolima. Želeo sam da se vratim u Samoš. Tako je počelo moje školovanje.

Pošto je otac smatrao da još nisam odrastao, čitave te jeseni nosio sam – kako se to kod nas zvalo – natikače. Bile su to štrikane čarape potkrpljene gumom, koje su gore imale štrufnadle. Đaci rođeni u Pančevu još od prvog razreda počeli su da me zovu "seljo". Strašno sam se tukao zbog toga što sam selja. Svoje seljačko poreklo nadoknađivao sam time što sam bio vrlo dobar fudbaler i tako se izravnavao sa gradskom decom.

Škola mi je išla lako. Upoznao sam tada mnogo ljudi koji su čitali. Gutali smo romane u sveskama "Dubrovački gusar": "Karlo Pikard, najveći harambaša XIX veka", "Grička vještica" i tako dalje. Ti romani koštali su više nego knjige Dostojevskog i Tolstoja. Tako se odvijalo moje školovanje, a onda sam slomio nogu.

ŽIVOT U BOLNICI I NOVI SVETOVI: Bilo je to negde pred 25. maj 1949. godine. Održavala se štafeta i nas su pustili iz škole na doček. Naravno da nismo otišli na doček štafete, već na Podtamiš da pecamo. U Podtamišju se nalazila železnička stanica. Rado smo se tamo igrali. U jednoj takvoj igri, paklenoj igri, ja sam stradao.

Kladili smo se ko će u trku da skoči i da se okači o voz koji je u tom delu išao dosta brzo. Uspeo sam da levom nogom stanem na papučicu vagona i uhvatim se. Međutim, sa desne strane je bio neki magacin u koji je udarila moja desna noga koju nisam uspeo da podignem. Srećom bio sam u zadnjem vagonu, pa nisam potpuno stradao kada me je udarac odbacio. Desna noga je bila potpuno slomljena. Tako je počelo strašno lečenje po bolnicama koje je trajalo skoro pet godina.

Odneli su me u pančevačku bolnicu gde su hteli da mi odseku nogu. Došla je moja mati i rekla da ne seku, pa makar umro. Hvala bogu nisu je odsekli, već su je po nekom ruskom metodu, koji se u to vreme praktikovao, stavili u gips. Pod gipsom ranjena noga je počela da se gnoji.

Ležao sam u bolnici godinu, možda i godinu i po dana. Počeo sam alapljivo da čitam, uzimao po deset knjiga odjednom. Kako je u bolnici postojala biblioteka, napravio sam luk od "Knjige o džungli" i romana u sveskama do ozbiljne literature. Onda sam počeo da venem, mislili su da ću da umrem i dozvolili da odem kući u Samoš. Stavili su me u kamion sa onim ogromnim gipsom, koji nije bio samo na nozi, već je išao i preko grudi. Kažu da sam te noći, kada sam se vratio u Samoš, buncao. Ujutru je došla seoska doktorka, Ruskinja Zinaida Serbinov, kojoj mogu da zahvalim za život. Ona je rekla: "Pobogu, ljudi, dete će da umre od težine tog oklopa u kojeg su ga stavili!" Pozvala je nekog rođaka da iseče gips. Tada sam danuo dušom i ostao živ.

Doktorkina ćerka Olga bila je udata za šumarskog inžinjera i imala veoma lepu biblioteku. Dok sam još godinu dana ležao nepokretan donosila mi je knjige Viktora Igoa, Balzaka, Tolstoja, Dostojevskog, Gogolja… Čini mi se da sam tada pročitao celokupnu francusku i rusku literaturu.

Tada sam naučio i da pravim detektore sa onim kristalima, koje sam mogao da slušam preko slušalica. Slušao sam sve radio-stanice koje sam mogao da uhvatim na svom detektoru. Imao sam antenu od pedeset metara koju su mi na dva visoka duda postavili neki moji školski drugovi. Kasnije sam napisao pripovetku koja se zove "Najduža antena na svetu", koja je objavljena u knjizi "Banatski voz". Ona govori o toj mojoj vezi sa svetom.

Kada mi je noga zacelila, otišao sam u Beograd na plastičnu hirurgiju. Tamo su mi prelamali kost, ubacivali drugu… Iz bolnice su me konačno otpustili sa štakom i protezom.

Otišao sam u Pančevo, jer u selo nisam hteo da se vraćam. Neko vreme sam išao u školu, ali sa mnogo mlađom generacijom. Nisam mogao da se stopim sa njima. A nisam imao ni od čega da živim. Otac, koji je jedno vreme živeo u Pančevu, vratio se u Samoš. Ostao sam na ulici, nisam imao ništa. Ali sam zato u jednom trenutku sa svojim drugom Perom Đurićem otišao na Tamiš i, gotovo svečano, skinuo protezu i zajedno sa štakom je bacio u vodu. Tako sam počeo da hodam.

PANČEVO I BOEMSKI DANI: Jedne noći nisam imao kod koga da odem. Prespavao sam na klupi u parku. Bio je to težak period. Išao sam ulicama Pančeva, zagledao tavane i mislio: "Bože, valjda tu negde ima malo praznog prostora za još jednu osobu, nije valjda sve popunjeno." Prihvatili su me, potom, neki prijatelji. Neko vreme potucao sam se od jednog do drugog. U stvari, bio je to nekakav boemski život. Svi su me pitali šta ću da popijem, a niko šta bih da pojedem.

U to vreme sam počeo da pišem. Moj prijatelj Đorđe Vlajić, koji je i sam pisao, bio je potpredsednik Sreskog odbora u Pančevu. U Pančevu su tada bili i Miroslav Antić, Mile Biskupljanin i još nekoliko pesnika. Mika Antić je već bio objavio knjigu "Ispričano za proleća". Bio je za sve nas uzor.

Pokušao sam bezuspešno da objavim neke tekstove u "Pančevcu", ali nisu baš valjali. Pošto nisam imao od čega da živim, počeo sam da prodajem taj list. U to vreme sam nekako na juriš u Ulici Žarka Zrenjanina uspeo da osvojim jednu sobu u nekom dvorištu, koju su kasnije prozvali "golubarnik". Svi besprizorni, svi oni bez smeštaja, dolazili su kod mene da spavaju. Ipak, bio je to moj kutak u kome sam mogao da živim. Imao sam stari krevet i sanduk na kome sam pisao pesme, a kasnije i priče.

Radio sam tada nekoliko meseci u "Betonjerki", sve sam ruke izderao na one blokove. Onda sam radio na kasi u prodavnici koja se zvala "Zvezda", pa kao kurir u Domu armije. Morao sam da klasifikujem poštu i da je raznesem po vojnim poštama. Još me je bolela noga. Kada bih sve završio, vraćao sam se u Dom armije i najradije igrao šah. Kada bi me načelnik video da sedim, terao me je da ribam patos.

Subotom su se u Domu armije održavale igranke. To mi je najteže padalo. Ja sam tada bio – zašto bih to krio? – iskompleksiran čovek. Najveća muka je bila što su moje školske drugarice i drugovi dolazili na te igranke. Prvo su se, prema tadašnjim običajima, održavali neki programi. Posle toga je trebalo skloniti stolice da bi se napravio prostor za igru. Mene je načelnik Doma odredio da sklanjam stolice. Drugovi su me sažaljivo posmatrali. Čuo sam kako pričaju: "Jadan Mladen, nije mogao da ide u školu, pa sada mora fizički da radi." Stideo sam se.

BESPARICA I PRVE KNJIGE: A onda sam jednom u izdanju "Narodne armije" pročitao da je raspisan konkurs za priču. Seo sam i napisao priču pod nazivom "Dobrovoljci" i poslao pod šifrom na anoniman konkurs. Predsednik žirija bio je Ivo Andrić, a članovi komisije Erih Koš, Dobrica Ćosić, Velibor Gligorić i, mislim, Antonije Isaković. Dobio sam drugu nagradu, prva nije dodeljena. Tako sam počeo da pišem prozu.

Nešto kasnije sarajevska "Narodna prosvjeta" raspisala je konkurs za roman. U onom svom golubarniku na jednom starom sanduku napisao sam roman "Hronika o zaboravljenom selu" i poslao ga u Sarajevo. Na konkurs je stiglo 67 rukopisa. Prvu nagradu od tadašnjih milion dinara dobio je Ćamil Sijarić za roman "Bihorci". Bile su to velike pare. Moj roman je bio otkupljen. Već sledeće godine raspisan je drugi konkurs na koji sam poslao svoj drugi roman koji se zvao "Ravnica". I taj mi je roman bio otkupljen. Treće godine sam poslao i treći roman. Tako sam ja počeo da se bavim književnošću na jedan, moglo bi se reći, konkursni način.

U Sarajevu sam upoznao Milana Bogdanovića, koji je bio predsednik žirija u kome su još bili, ako se ne varam, Gustav Krklec, Nika Milićević i još neki. Ja sam bio mlad i činilo mi se da su to sve neki starci.

Baš kao u Beogradu, ni u Sarajevo onako loše obučenog, zaraslog u kosu prvo nisu hteli da me puste na dodelu nagrade. Mislili su da sam nečiji sin. Nekako sam se ipak progurao. Kada je Milan Bogdanović čuo ko sam, samo je rekao "Gospode!". Pozvao me je da sednem pored njega. Hvalio je moj roman i rekao: "Bićete vi dobar pisac, samo nemojte biti tako prgavi kao vaš Miloš Crnjanski koji je jednom hteo da me bije." Ispričao mi je kako ga je Crnjanski čekao u nekom haustoru da ga tuče. Kako je padala kiša, Crnjanski je potegao kišobran. Bio je ljut zbog neke loše kritike koju je Bogdanović napisao o njegovoj knjizi.

Tada sam upoznao i Mihiza, Mikicu Ranovčevića, Ćamila, Ristu Trifkovića, Voju Lubardu… Zanimljivo je sve to bilo. Zapravo, to je bio početak jednog velikog rada.

Kada sam objavio drugi roman sreo sam se sa Brankom Ćopićem. Rekao mi je: "Svako prvi roman može da napiše. To nije ništa. Ali sada, kada si napisao i drugi roman, mogu da smatram da si pisac."

Prešao sam iz Pančeva u Beograd. Iz moje generacije niko, ili gotovo niko, nije bio rođeni Beograđanin, osim, mislim, Vece Lukića. Bila je to generacija Danila Kiša, Mirka Kovača, Žike Lazića, Bože Timotijevića, Miodraga Bulatovića… I sada se sećam kako smo stajali ispred kafane, koja se kasnije zvala "Ruski car", čekajući da neko naiđe da nam da neku kintu da doručkujemo.

Ponovo nisam imao gde da spavam, nisam imao para da jedem redovno. Objavljivao sam, gde sam stigao. Sećam se da je Vane Marinović u to vreme bio u "Invalidskom listu", a Dragoslav Grbić u "Radu", čija je redakcija bila u "Domu sindikata". Trčali smo na njihove blagajne da nam isplate honorare za priče koje smo tek predali, znači unapred. Napolju su me čekali drugovi, gladni, pa smo išli da jedemo sa novcem koji sam dobio. Nisam samo ja tako postupao, već i ostali. Tako se sve nekako kotrljalo. Bez stalnog zaposlenja nije moglo solidno da se živi.

RADIO BEOGRAD I ODLAZAK U KNJIŽEVNOST: Odlučio sam da odem do Milana Bogdanovića i zamolim ga da mi pomogne da negde nađem posao. Kada sam došao u Narodno pozorište, gde je on bio upravnik, zateknem više ljudi koji čekaju da ih Bogdanović primi. Rekao sam sekretarici ko sam, i on me je odmah primio, preko reda. Čini mi se da je prema meni osećao neko očinsko sažaljenje, da me je na neki način voleo.

Pogled unazad 2

Rekao sam mu zbog čega sam došao. On mi kaže: "Ta, nemojte, Markov, samo da se zapošljavate kao novinar. Novinarstvo je smrt za književnost. Mogu vam naći bilo kakav drugi posao, ali nemojte u novinarstvo. Bolje je da radite bilo šta kao činovnik, jer ćete imati svoja popodneva i možete pisati." A ja sam baš insistirao da se zaposlim kao novinar. Vidi on da ja ne popuštam, pa me pita: "Gde biste hteli da radite?" Ja mu kažem: "Nemam pojma, samo da bude neka redakcija." "Čekajte", reče mi on, "jedan naš Vojvođanin, Mirko Tepavac, direktor je Radio Beograda. Videću da li možete kod njega da radite." I odmah, preda mnom, okrete telefon i ugovori razgovor sa Mirkom Tepavcem i to već za sutrašnji dan.

I dan-danas pamtim taj susret sa Tepavcem. Ušao sam u veliku kancelariju sa stolom u dnu prostorije odakle se pojavljuje čovek malog rasta. Imao je plave oči i, čini mi se, ožiljak na licu. Delovao je strogo. Pošao je prema meni ljubazno se smejući. Rekao mi je da sednem.

Seli smo za okrugao stočić koji se nalazio nasred sobe. Ja nepoverljivo gledam svu tu raskoš i kažem sebi: "Bože, nećeš ti ovde biti primljen. Gde si ti za ovde! Tu mogu da sede samo neka gospoda." Bio sam siguran da od svega toga nema ništa. Pita me on: "Hoćete nešto da popijete? Kafu ili vinjak?" Ja računam, da pošto sam tu sigurno poslednji put, treba da tražim i jedno i drugo. Popijem ja tako i vinjak i kafu, a on mi na kraju kaže: "Smatrajte da ste primljeni." Ja zapanjen! Pita me: "U kojoj biste redakciji hteli da radite?" Pa mi kaže: "Čitao sam obe vaše knjige. Radio Beogradu biće čast da vas ima." Ja ne mogu da dođem svesti. Nisam verovao da ću ja zaista da radim i primam platu.

U stvari, ja tada nisam ni znao šta je zapravo Radio Beograd. Radio sam prvi put čuo 6. aprila 1941. godine, kada je bombardovan Beograd. Tog dana me je mati poslala da kupim šibice. Seljaci su se bili okupili da slušaju radio, a ja sam se pitao: "Gospode, kako ova kutija može da govori?!" I desilo se da treba da radim u tom radiju, a nisam znao kako se to radi.

Pošto sam bio pisac, smatrao sam da je prirodno da radim u kulturnoj redakciji. Tepavac mi je rekao kome da se javim. Zahvaljujući Radio Beogradu video sam sveta. Shvatio sam da postoji jedna velika Srbija koju sam morao da prošpartam, i to sam učinio uzduž i popreko, nekoliko puta. Sve se to akumuliralo u meni tako da sam jednog dana 1971. godine punih akumulatora Radio Beogradu sa velikom zahvalnošću mogao da kažem: "Do viđenja. Idem sada da se bavim svojom književnošću."

Iz istog broja

Poslovi modernog doba (3)

Svet ispod turbulencija

Milka Lalić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu