Mozaik

Esej

Pogled ka sebi 2

Pogled ka sebi

Autorefleksivna štiva, od memoara i autobiografija do postova na društvenim mrežama, odaju potrebu da se za sobom ostavi trag, ali i potrebu da autor bolje upozna sebe i prepozna moguće pravce daljeg delanja u životu

Koja je veza između Vinstona Čerčila, albuma Odbrana i poslednji dani grupe Idoli, Mišel Obame, Branislava Nušića i Kita Ričardsa?

I šta ovo neobično društvo povezuje sa milionima korisnika društvenih mreža?

NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

Uz svesni rizik da nas već ovde napusti određeni broj naših čitalaca, reći ćemo vam da se odgovor može naći u sjajnom radu profesorke Birgit Nubel pod pomalo zastrašujućim nazivom – Autobiografski komunikacioni mediji oko 1800. godine (časopis “Reč”, decembar 2000). Lako ćete se dosetiti da se ključ krije u reči “autobiografski” i da ovu našu raznoliku grupu spaja potreba da za sobom ostavi trag u nekom od žanrova memoarskog, autorefleksivnog stvaralaštva. Ali i potreba da autor bolje upozna sebe i prepozna moguće pravce daljeg delanja u životu. Rečima profesorke Nubel:

“U procesu samopredstavljanja pomoću tekstualnih mehanizama selekcije, kombinovanja i retrospektivnog tumačenja, ne konstituiše se samo objekt, tj. životna istorija (…) već se konstituiše i subjekt autobiografskog iskaza. Čin predstavljanja, prezentacija medijske slike sebe kao snimak trenutka (dnevnik) ili kao razvojna shema (autobiografija) (…) postaje instrument za samokonstituisanje, koji koliko interpretira iskustvo toliko i daje orijentaciju za delanje.”

Dobro, ali šta tu traže korisnici društvenih mreža, da li se sadržaji koji oni tamo postavljaju mogu nazvati stvaralaštvom? Ne svi, svakako. Ogromna većina tih sadržaja, sa sigurnošću se može reći, ni izbliza nema tu težinu.

Naravno da i suviše česte objave na mrežama imaju mnogo trivijalnije intencije – da se pohvalimo nekim stvarnim ili ulepšanim dostignućima, da se malo bolje pozicioniramo u određenim društvenim krugovima, da možda ponekad probudimo zavist i nasekiramo životnu ili profesionalnu konkurenciju ili jednostavno da obavestimo poznanike iz virtuelnog sveta o nekim događajima iz sopstvenog života. Ipak, za potrebe ovog našeg razmatranja, interesantnije su nam situacije u kojima svetu obznanjujemo događaje iz sopstvene ili porodične istorije, delimo uspomene na neke datume, važne ljude ili događaje koji i dalje imaju uticaja na naše živote.

I ponekad u takvim slučajevima, često i bez namere autora, crtice iz života, sećanja na važne događaje, priče iz prošlosti, reminiscencije i refleksije poprime formu, a nekada i kvalitet autobiografskog, memoarskog štiva. To se može postići, naravno, na više načina – deljenjem starih fotografija, videa ili tekstova ili vođenjem svojevrsnog virtuelnog dnevnika, u kome beležimo događaje, naša razmišljanja i stavove o njima. Međutim, iako predstavljaju samo isečke, crtice iz bliže ili dalje prošlosti, ako bi se takve objave sagledale u celini, kroz protok vremena, one bi mogle poprimiti autobiografsku formu. Postoje i sasvim svesni i namerni pokušaji da se takvim podsećanjima na prošlost da i umetnički karakter, pa su tako pravljene izložbe, u virtuelnom i analognom svetu, na kojima je prikazivan tok, najčešće, nekih ljubavnih veza ili drugih situacija kroz vreme.

Na mrežama srećemo i postove u obliku timelinea, na kojima se isti pejzaž, objekat, autor sam ili druga živa bića, fotografišu iz istog ugla periodično, nekada i po više godina i tako prate promene kroz koje prolaze. Pojavile su se i manje-više formalizovane art forme na internetu – Personal diary, Records of Milestones i Scrapbooking, odnosno lični dnevnik, vizuelne ili tekstualne beleške o ključnim momentima u nečijem životu ili digitalni pandan nekadašnjim spomenarima. I motivi za ovakve lične projekte mogu biti različiti, nekada deljenje ličnih sadržaja na društvenim mrežama dolazi iz potrebe da se predstavimo u što boljem svetlu ili da prosto budemo primećeni, nekada kroz preispitivanja i autoanalize u terapeutske svrhe, a nekada zato što ti događaji zaista imaju univerzalno značenje i mogu biti od važnosti i drugim ljudima, što nas već približava težnjama koje ima književnost.

Pogled ka sebi 3

U KNJIŽEVNOSTI

Teoretičari će nas podsetiti da su žanrovi u kojima se piše literatura o sebi mnogobrojni i raznorodni. Tako imamo memoare, biografije, autobiografije, putopise ili kraće forme – novele i kratke priče, lične eseje, dnevničke zapise, komentare, i mešoviti žanr koji objedinjuje lični esej i kratku priču.

Pogled ka sebi 4

Memoari i autobiografije se često poistovećuju, i u jednima i u drugima pratimo lična iskustva i uspomene autora, ali suštinska razlika je u tome što je predmet autobiografija i lični, privatni život, dok se memoari odnose samo na profesionalni ili javni aspekt života autora. Neki od najpoznatijih, a i najtiražnijih memoara, jesu čuveni Memoirs of the Second World War i My Early Life Vinstona Čerčila, The Story of My Life Helen Keler, Becoming Mišel Obame, Kitchen Confidential kulinarske zvezde Entonija Burdena, kao i neki stariji, poput onih Čarlsa Darvina, Maksima Gorkog ili Ulisisa Granta.

Pogled ka sebi 5

Prva asocijacija na autobiografije većini nas je, verovatno, ona legendarna Branislava Nušića, himna autoironije, oda neshvatanju sebe preterano ozbiljno. U našoj književnosti imamo i Život i priključenija Dositeja Obradovića, Jedan mogući život sjajnog pesnika Stevana Raičkovića, Sjećanja Meše Selimovića, Zavičaji i Novi zavičaji Nikole Bertolina, odnedavno i Sam o sebi Srđana Điđe Karanovića, a u svetskoj su među najčuvenijima izrazito detaljna, trotomna Autobiografija Marka Tvena, Nelsona Mandele Long Walk to Freedom, Chronicles nobelovca Boba Dilana, An Autobiography Agate Kristi i spektakularna Život Kita Ričardsa.

U svetu kraćih književnih vrsta srećemo autobiografska dela bazirana na fikciji, gde se autori pomalo stidljivo prikrivaju iza izmišljenih likova u novelama i kratkim pričama. Sasvim otvoreno i direktno lična iskustva se iznose u ličnim esejima, kratkim pričama u prvom licu, kakve su pisali Robert Luis Stivenson, Mark Tven ili Frensis Skot Ficdžerald. Ovaj žanr je nakon prvih blogova, gde se pojavio u digitalnom svetu, uskoro postao toliko popularan da sada imamo i tutorijale za njihovo pisanje, kao što je Writing a Family History, FamilySearch Learning centra, na primer. Izuzetno je interesantan i mešoviti žanr u kome se prepliću stvarna iskustva autora i fikcija. Još je Miloš Crnjanski zapazio da su memoari “uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu doslovce verni”, a primer ovakvog mešovitog književnog žanra nalazimo, možda neočekivano, u tekstovima pesama na konceptualnom albumu Odbrana i poslednji dani grupe Idoli, gde pratimo neuspešnu potragu junaka, sasvim očigledno alter ega autora tekstova, za sopstvenim identitetom, o čemu je sjajno pisao rok kritičar Dragan Ambrozić.

I ako, na kraju, sagledamo sve ove forme prikazivanja sebe i svog života javnosti, na internetu ili u analognom obliku, doći ćemo do još jednog dokaza da se pod ovim našim suncem veoma retko desi nešto baš zaista novo i do tada neviđeno. Istorija i teorija će nam reći da sve pomenute forme beleženja ličnih istorija postoje odvajkada, samo su nove tehnologije omogućile mnogo većem broju ljudi savremenog doba da se time pozabavi. Tako nečiji celokupan profil na društvenim mrežama, sa svim postovima, može imati sadržaj autobiografije, profili o profesionalnim aktivnostima kroz vreme imaju paralelu u memoarima, aktuelne objave o sopstvenim uspesima i zadovoljstvima mogu imati prirodu dnevnika, a veoma često, kako znamo, predstavljaju čistu fikciju, pa postaju slični kratkim pričama, beleške o ličnoj ili porodičnoj prošlosti su srodne ličnim esejima, a svi zajedno imaju elemente mešovitog žanra, gde se prepliću stvarne istorije i fikcija.

U TEORIJI I PRAKSI

I tako stižemo do pomenutog rada Brigit Nubel, profesorke na Lajbnicovom univerzitetu u Hanoveru, u kojem nam ukazuje da autorefleksivna književnost (pa i ona koja se može sresti u virtuelnom svetu, dodajemo mi) ima ne samo lične već i duboko socijalne aspekte. Profesorka Nubel jednom segmentu rada tako daje naziv “Autobiografija kao oruđe civilizacije”. U njemu objašnjava da se dnevnik, autobiografija i slične forme “mogu iz sociološke perspektive označiti kao društvene i duševne inkarnacije, kao dokumenti o nivou civilizacije i individualizovanja. (…) Oni povezuju individualnu funkciju izgrađivanja identiteta sa društvenom funkcijom individualizovanja tih obrazaca doživljavanja i ponašanja.”

Čini se da nas naše, sasvim bezazleno i nepretenciozno vođenje privatnog dnevnika ili deljenje niza postova na društvenim mrežama, sasvim nenadano, može dovesti u visoko društvo sa Skotom Ficdžeraldom, Mešom Selimovićem, Bobom Dilanom ili Markom Tvenom. Jer, kako već rekosmo, ničeg novog pod suncem. Ostao bi nam, svakako, zadatak da učinimo sve napore da to što o sebi ostavljamo za sobom bude hrabro, bude istinito i bude relevantno. Već i sam pogled u ogledalo ponekad može biti otrežnjujuće i zastrašujuće iskustvo. A podeliti taj odraz sa drugima, često može biti bolan proces.

“U dnevnicima, autobiografijama i pripovestima o izgradnji identiteta (…) izražava se patnja procesa individualizacije i patnja procesa izgradnje identiteta. To je i patnja zbog identiteta kao i patnja zbog alteriteta, patnja zbog kontinuiteta i zbog diskontinuiteta, patnja zbog vlastitog tela i zbog vlastitih sećanja, patnja zbog vlastitih želja i patnja zbog društvenih kočnica koje onemogućavaju da se one ostvare, patnja pod pogledom drugih i patnja pod vlastitim pogledom na samog sebe.”

Iz istog broja

Povodom knjige

Postajanje Frojdom

J. Jorgačević

Razglednica

Traganje za Svetim gralom

Robert Čoban

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu