Poetički mimovi

Tamo negde početkom osamdesetih godina prošlog veka, prve dve knjige Pop Dušana Đurđeva bile su Isečci i Vavilonski neimari. Neimari su lirsko satirične parabole sasvim saglasne sa konvencijama žanra i literatura u tradicionalnom smislu (… “to nije satira koja samo iskazuje svoje vreme, već i svako drugo vreme”, napisao je u recenziji Radomir Smiljanić). Za Isečke Đurđev je uzeo gomilu novina i časopisa, nasumice poređao strane, obrezao ih na format knjige pod određenim uglom (jer svaki autor ima svoj ugao gledanja), ukoričio, pa je tako dobio nekoliko stotina knjiga koje su imale jednu koricu i jedan naslov, ali potpuno različit sadržaj.

KORICE Deponija Disana Djurdjeva

Od tada je prošlo gotovo pola veka, ali te dve knjige su odredile pravac kojim će se stvaralaštvo Pop Dušana Đurđeva kretati do danas. Zapravo tri pravca. Prvi, (uslovno) tradicionalni, koji sadrži mahom stihove, mahom za decu i mahom zapažen, o čemu svedoči zavidan broj književnih nagrada i priznanja. Drugi, satirična poezija u formi autentičnih jututunskih pohvala ludosti i onaj treći koji se bazira na vizuelnoj komponenti, u kojoj se poezija ne čita nego se gleda.

Sva tri pravca stvaralaštva Pop Dušana Đurđeva nisu baš sasvim paralelna, tu i tamo neka od paralela skrene s puta da obiđe druge dve i ukrsti se sa njima, pa tako u knjizi vizuelnih pesama za mlade Slik kovnica, u podnaslovu album apokriofne hrestomanije nalazimo i na klasične stihove, dočim u pesničkoj zbirci Radovi na mlečom putu (vaspitno zapuštene pesme) zapažamo, recimo, pesmu Vreme je za reklame koja je, umesto rečima, napisana logotipima čuvenih brendova (kao nekom vrstom konzumerističkog alhamijada) i kolažni spoj potkovice i pertli sa naslovom Kopita ne skita, a sa značenjem Šorom idu “najke”, a Dunavom čeze. Iako će tek u Poeziji koja se gleda biti citirana rečenica Leonarda da Vinčija “Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je”, ima se utisak da ona duže vreme predstavlja pogonsko gorivo na kome se krčkaju stihovi ovog autora.

Sumnjivo lice

U Deponiji Dišana Đurđeva (izdanje Media Art Content) Pop D. Đurđev ide korak dalje. Po sopstvenom priznanju, njegova vizuelna poezija rezultat je, sa jedne strane, interesovanja za jezik koji se menja, odnosno prodor slike u jezik preko logotipa, emotikona i drugih piktograma, a sa druge poriv da se radije bude gledalac nego čitalac. Sada imamo i treću stranu, potrošačko društvo koje neumerenim konzumerizmom odbacuje sve ono što se tog trenutka ne troši i stvara deponiju u kojoj će se cela civilizacija, kako kaže autor u predgovoru knjige, jednoga dana i samo naći. I kao što je dadaista Marsel Dišan običan predmet svakodnevice predstavljao tako da njegov upotrebni značaj nestaje pod novim imenom i novom tačkom gledišta, tako i Đurđev u novi kontekst stavlja logotip, novinski naslov, fotografiju ili crtež predmeta industrijske izrade tako što im dodaje određene segmente (redy-made aided) i komponujući ih na svoj način stvara poetičke mimove ili redimejd artikvitete, kreirajući na taj način nove vrednosti ili novu umetničku provokaciju. A poetička sredstva koja koristi Đurđev su, između ostalog, humor, crni humor, ironija, profinjena satira, dosetka, gnoma, končeto, poetika vica, takozvani recepcijski aha-efekat.

Muzicki cesalj

Deponija Dišana Đurđeva predstavlja rekapitulaciju dosadašnjeg pedesetogodišnjeg rada Pop D. Đurđeva. Autor je u novoj knjizi koristio formalne obrasce iz svojih ranijih knjiga, kao što su stihovi sastavljeni iz logotipa u zbirci EPPesme international ili kolaži u kojima se spajaju dva predmeta da bi postali treći, sasvim novi, sa novim imenom, pa su tako buba + lubenica = bubenica, živin toplomer + pero = živa reč, a kompjuterski miš + krst = crkveni miš… Zapažamo da ima i novih obrazaca (recimo u poglavlju Dogodilo se na davnašnji dan), baziranih na kombinaciji selotejp stripa i pres klipinga stvarajući grafičku poeziju, a da se u starim obrascima uvek nalaze novi vizuelni sadržaji i novi slojevi značenja.

Knjiga je podeljena u šest poglavlja koje definiše ili tehnika kojom je celina ostvarena, ili tema, kao, na primer, Made in memoriam (vizuelni epitafi), gde autor kombinuje naslov i kolaž da bi izrazio pijetet Miroslavu Antiću (Pirav mange korkoro i Petrovaradinska tvrđava u vratu tamburice bacaju senku krsta), Đorđu Balaševiću (Panonska mornarica i kolski točak u kormilu) i drugih ljudi do kojih je autoru stalo. Kolaži Pop Dušana Đurđeva konačno su dobili i svoje žanrovsko određenje: mim artikviteti.

Važno je reći da je Pop Dušan Đurđev Deponijom izvršio akt kreativnog nasilja nad tradicijom stvorivši nadahnuto književno delo u povratu, a sa otežavajućim okolnostima elegancije i visprenosti. I indikacijama da pesnik ima još toga da kaže, pa treba pretpostaviti da će se učinjeno delo ponoviti sa nekim novim idejama, novim rešenjima i u novom pakovanju.