Mozaik

Inspiracija

Po istinitom događaju 2

FILMOVANA ZBILJA: Scena iz filma Otac Srdana Golubovića

foto: maja medić

Po istinitom događaju

Kad su to i autori i producenti, a i publika, počeli da teže uverljivosti koja se više ne bazira na veštini pripovedanja, na scenarističkim, rediteljskim i glumačkim umećima, odnosno, da li je stvarni život postao toliko vredan da je dobio primat nad izmišljenim pričama

Film Otac, za koji su scenario napisali Ognjen Sviličić i reditelj filma Srdan Golubović, sa Goranom Bogdanom u glavnoj ulozi, biće prikazan u zvaničnom takmičarskom programu ovogodišnjeg 70. Berlinalea koji počinje večeras, a zatim će 28. februara otvoriti 48. beogradski Fest.

Iako reditelj Golubović naglašava da film jeste inspirisan istinitim događajem ali je u velikoj meri i fikcija, sva silesija medija pišući o Ocu ističe, ponavlja i potencira da se film bavi istinitom pričom Đorđa Joksimovića kojem je Centar za socijalni rad u Kragujevcu zbog siromaštva oduzeo decu, a on je iz protesta protiv te odluke peške krenuo za Beograd u Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kad je to pročitao u novinama, prenose dalje mediji, Golubović je odmah otišao pred Ministarstvo da razgovara sa Joksimovićem, ističući da je hodanje najveći izraz slobode i, uz disanje, jedino je što nam sistem za sada ne može oduzeti.


IZ MEDIJA I KNJIGA

Na Festu će se, pored Golubovićevog, pojaviti još filmova koji se čvršće ili labavije drže stvarnih događaja o kojima su autori čitali u novinama, knjigama ili slušali priče iz skorije ili davnije prošlosti. Neki od njih su Ričard Džul Klinta Istvuda, Divan dan u komšiluku Mariel Heler, Zvanične tajne Gejvina Huda, Nevinost Alehandra Hila, Istinita priča o Kelijevoj bandi Džastina Karzela. Ako se zadubite u istoriju Festa, svakako ćete naći još insistiranja ili barem spominjanja istinitosti, jer znamo da je i serijal filmova o Džejmsu Bondu baziran na glavnom junaku romana Lena Fleminga, a glavni junak, opet, što na ličnosti samog Fleminga, što na njegovim kolegama plejboj-špijunima, među kojima je, navodno, bio i naše gore list Duško Popov.

Šta je to toliko uzbudljivo i neodoljivo u te tri slatke reči "po istinitom događaju" ili "on true story" i zašto su krajem osamdesetih i početkom devedesetih te tri reči počele an gro da se pišu na filmskim špicama i u reklamnim materijalima filmova, i tamo gde je bilo istine, a i tamo gde je to trebalo da posluži u reklamne svrhe? Otkud toliki biografski filmovi, oživljavanja ljudskih stradanja manjeg ili većeg obima, te rekonstrukcije bitaka u kojima se gledaocu svim mogućim sredstvima omogućava da oseti sav užas rata kao u trenutno popularnom filmu 1917 Sema Mendeza? Kad su to i autori i producenti, a i publika, počeli da teže uverljivosti koja se više ne bazira na veštini pripovedanja, na scenarističkim, rediteljskim i glumačkim umećima, već na zakletvama učesnika i svedoka očevidaca o verodostojnosti ispričanog? Ima li tu i nečeg dobrog, tj. da li je stvarni život postao toliko vredan da je dobio primat nad izmišljenim pričama? Jer, umetnička dela obično imaju snažnije ili diskretnije izraženu ideju, za razliku od života, koji, ako ga posmatramo van ideje tvorca, takvu ideju nema. Kad su i pripovedači i publika izgustirali ideju i počeli da na pitanje šta nam taj film govori i čemu nas uči, odgovaraju sa: "Ne uči nas ničemu, prosto nam pokazuje kako jeste"? Ili je možda svet, ni sam ne znajući šta mu se dogodilo, u opštoj materijalističkoj bezidejnosti postao onako arhetipski i inherentno

religiozan da mu je nedokučiva ideja tvorca dovoljna?


ARISTOTELOV SAVET

Kad govorimo o istinitosti i istinolikosti u narativnim umetnostima, obično počnemo od početka, od Aristotelove Poetike: "… nije pesnikov zadatak da izlaže ono što se istinski dogodilo, nego ono što se moglo dogoditi i što je moguće po zakonima verovatnosti. Jer istoričar i pesnik ne razlikuju se po tome što prvi piše u prozi, a drugi u stihovima – jer bi se isto tako Herodotova istorija mogla dati u stihovima pa bi ona i dalje bila istorija kao što je to i u prozi – nego se razlikuje po tome što jedan govori o onome što se istinski dogodilo, a drugi o onome što se moglo dogoditi. Zato i jeste pesništvo više filozofska i ozbiljnija stvar negoli istoriografija, jer pesništvo pokazuje više ono što je opšte, a istorija ono što je pojedinačno."

Za Aristotela pesnik je pisac antičke tragedije, što bi se danas moglo odnositi na sve stvaraoce narativnih umetničkih dela, od dramskih pisaca i reditelja, preko filmskih i televizijskih scenarista i reditelja do onih koji pišu prozu.

Aristotel suštinu tragedije (u našem slučaju filma) vidi upravo u podražavanju stvarnosti, čime se stvara zamišljeni svet koji nije realitet, već umetnički uobličen odraz realiteta. Današnji filmski stvaraoci, razapeti između želje za pričanjem stvarnih priča što većem auditorijumu i želje da te priče ne budu ravne kao neubojiti tračevi dobronamernih komšinica ili biografije pretendenata na visoke položaje, često se nađu u žiži besnih kritika, a nekad im se preti i sudskim procesima. Ovo poslednje dogodilo se npr. producentima filma Aleksandar Olivera Stouna, jer se u filmu Aleksandar Veliki prikazuje kao biseksualac. Slična stvar, ne u vezi sa seksualnošću, već u vezi sa privatnim stvarima (a kakve bi i mogle biti u biografijama!?) koje su potencirane ili nedovoljno osvetljene, dogodila se i u vezi sa filmovima Bajka o bokseru Rona Hauarda i Uragan Normana Džuisona. Pokojni američki kritičar Rodžer Ebert, stajući na stranu filmadžija, napisao je tada da "onima koji traže istinu o čoveku o kojem se u filmu radi, bilo bi bolje da se raspitaju kod njegove babe nego da gledaju film, jer Uragan nije dokumentarac, nego parabola".

I, eto, prateći istinite događaje, sigurnim putem stižemo do dokumentarca. Dokumentarni film toliko je postao popularan i kod nas i u svetu da sve više filmskih autora poseže za takvim načinom izražavanja, a i sve je više publike koja je prevazišla fikciju na filmu, pa i filmove inspirisane stvarnim događajima, te bi radije pogledala dokumentarac u kojem nema laži i prevare, ili su toliko suptilne da ih je teško primetiti.

Tue Stin Miler, višegodišnji selektor jednog od naših mnogobrojnih festivala dokumentarnog filma, festivala "7 veličanstvenih" koji godinama organizuju Svetlana i Zoran Popović, kaže: "Živimo u vremenu svetske krize, a dokumentarci mogu da ponude odgovore i interpretacije zašto je tako. Laka oprema učinila je mogućim da vidimo šta danas znači biti ljudsko biće. Ne zaboravimo da dokumentarci mogu biti i zabavni i da su skinuli sa sebe sliku edukativnih i pomalo dosadnih filmova. Ili je možda publici dosta svakodnevnih televizijskih kvizova i loših serija? Oni žele hranu za svoje srce i duh."


VEZA DOKUMENTARNOG I RIJALITIJA

Druga strana medalje, opet, jeste upravo izvesna nevesela bliskost dokumentarnih filmova i televizijskih rijalitija svih vrsta. Mračne strane ljudskih karaktera, sudbina, intime, Erosa i Tanatosa, seksualnosti i smrti, pojavljuju se sa istom učestalošću i žestinom i u vrhunskim dokumentarcima i u treš filmovima i serijalima. Razlika, dakako, postoji u kulturološkom nivou autora i publike jednih i drugih. Razlikuje se da li se svađaju, tuku i uništavaju sve što je lepo negativci iz Zemlje meda Tamare Kotevske i Ljubimira Stefanova, makedonskog kandidata za dokumentarni Oskar 2020, ili na Farmi.

Neosporno je, razlikuje se i da li skoro pa vidimo smrt majke glavne junakinje Zemlje meda, kao i u filmskom delu predstave Rekvijem za L Fabricija Kasola i Alena Platela, ili gledamo smrt u nekom snaf-pornografskom filmu. Pa ipak, mogli bismo se zapitati šta se to događa, zašto nam je nužno, bili mi obrazovani ili ljudi sa margine društva, svejedno, da kao neverni Toma stavljamo prst (u ovom slučaju nos ili, kako bi rekao Marko Kostić, da pogledom penetriramo) u stvarnu, živu ranu da bismo poverovali da rana postoji. Šta je falilo dobrim, starim, izmišljenim ranama koje nisu prave, ali ih podražavaju, zašto nam više nisu dovoljne – kako kaže Aristotel – opšte rane, nego se moramo naslađivati pojedinačnim?

Srećom ili nažalost, Srdan Golubović, čiji Otac otvara Fest, nije više mlad i kaže da mu je ovo najangažovaniji film koji je do sada snimio: "Kada se izađe iz Beograda, u kome kako-tako imamo bar privid, i kad se uđe u manje gradove i mesta u kojima se ne oseća nikakva nada, od kojih je većina potpuno rasturenih industrija, infrastruktura, još više dolazi do izražaja pozicija običnog čoveka, odnosno činjenica da društvo nimalo ne brine o pojedincu, pa mu čak i onemogućava da sam brine o sebi. Sistem je protiv pojedinca! Ruši ga na svakom koraku! Živimo u vrlo nepravednom vremenu i društvu u kojem je običan čovek ne samo ponižen nego i poništen!" Po istinitoj priči i stvarnom događaju.

Iz istog broja

Istorija televizije

Na javnom kanalu

S.Ć

Moda

Dobar kostim za dobru ulogu

Lidija Jovanović

Jubilej

Kako je Srbija dobila operu

Vladimir Jovanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu