Nuklearna nesvrstanost

Reaktor RA će raditi u probnom režimu tri godine, da bi nakon remonta 1963. počeo da neprekidno radi od 15 do 18 dana mesečno, ostvarujući 30.000 MWh rada tokom svakog meseca. Broj zaposlenih na reaktoru u ovom periodu iznosio je 120. Međutim, kako vreme bude prolazilo, a ideja o izgradnji bombe bude potisnuta, broj će se značajno smanjiti.

U najuticajnijem radu o ulozi i značaju nuklearnih istraživanja u Vinči, Tito’s Nuclear Legacy, istorijskom pregledu koji je objavljen sredinom druge decenije 21. veka, navodi se da je Jugoslavija izgradila Vinču sa ciljem da razvije jugoslovensko nuklearno oružje, a da je “zagonetka” zašto je Tito tokom šezdesetih godina od toga odustao. No, kao što projekat nikada nije bio zvanično pokrenut kao projekat izgradnje jugoslovenske bombe, tako ni Vinča nikada nije zvanično promenila tu neizgovorenu namenu. Nastavila je da služi razvoju nauke, mada je sa dolaskom šezdesetih godina prvobitna strast vladajućih struktura očigledno nestala.

Međutim, za zemlju koja neprekidno balansira između dva bloka, Vinča je već tada zgodan ulog. Zato Vinča polako dobija drugu, konkretnu svrhu u diplomatskim poslovima – samo postojanje eksperimentalnog reaktora u Jugoslaviji uspeva da stranim gostima demonstrira prestiž i jugoslovenski rukovodioci planski organizuju predstave o visokom stupnju razvoja domaće nuklearne fizike.

Vinča zato u ovo doba doslovno postaje deo državnog protokola. Delegacije koje dolaze u posetu Jugoslaviji rutinski se odvode u Vinču, gde im Tito i njegovi saradnici pokazuju dostignuća jugoslovenske nauke, koja je garancija moći jedne zemlje koja živi sama između blokova. Tako Vinču iz godine u godinu posećuju uticajni lideri iz celog sveta – sovjetski vođa Nikita Hruščov, sa kojim u institut na obali Dunava dolaze Mikojan i Bulganjin, zatim generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Dag Hamaršeld, potom i generalni sekretar NATO-a, Pol Anri Spak. Posebno brižljivo u Vinči je organizovana poseta cara Etiopije, Hajla Salasija.



Vinču posećuje i kontroverzni egipatski vođa Gamal Abdel Naser, potom brojni lideri iz Grčke, Turske, ali i lider Indonezije Ahmed Sukarno, indijski lideri Indira Gandi i Nehru, avganistanski kralj Mohamad Zahir, kralj Kambodže Sihanuk, kao i desetine drugih lidera iz svih krajeva sveta. Svi ovi Titovi gosti, raskošno dočekani, u Vinči uživo mogu da vide sile koje su izazvale Hirošimu. Neki su zaraženi ovom magijom skrivenom u nuklearnom jezgru o kojoj im govore jugoslovenski fizičari. Drugi ne mogu da se ne upitaju šta još postoji što im nije pokazano. Zato odlaze uvereni da Jugoslavija sa lakoćom može da bude i Istok i Zapad, a možda i da napravi atomsku bombu, ako bi to želela. Sa tako uspelom predstavom, Jugoslaviji sama bomba nije potrebna.

Istovremeno, fokus ustanove se pomera na nove ciljeve. Nuklearna fizika vremenom postaje samo jedna od oblasti istraživanja, počinje intenzivan razvoj i drugih oblasti fizike, a kako decenije prolaze, celokupna fizika sve više ustupa prostor u Vinči za druge nauke, što se vidi i po novoj strukturi instituta. U obilju analiza istorije razvoja ove ustanove, jedan od direktora, Zdenko Dizdar tako deli istoriju Vinče na dve epohe: faza nuklearnog koncepta od 1948. do 1968. i faza mešovitog koncepta od 1968. do 1998. godine.

POKRET NESVRSTANIH

Na razvoj Vinče presudno utiče osnivanje Pokreta nesvrstanih i mirovno, antiblokovsko opredeljenje SFR Jugoslavije šezdesetih godina. Članice Pokreta nesvrstanih, siromašne bivše kolonije i logično, ne-nuklearne zemlje, aktivno su zagovarale i zaustavljanje nuklearne proliferacije. Kako je Jugoslavija igrala vodeću ulogu u pokretu, bilo je očekivano da sama ne razvija svoj projekat nuklearnih oružja (mada joj je, uz zavidnu vojnu industriju i ogroman vojni budžet, godilo da ima status zemlje koja može da napravi bombu).

Nakon što se šezdesetih u tišini odustalo od bombe koja je od tada samo predstava, 1970. godine Jugoslavija zvanično pristupa i potpisuje NPT sporazum, deklarišući se kao zemlja koja se protivi i neće da razvija nuklearnu bombu. U međuvremenu, reaktor, po spoljnjem izgledu nalik na žuti metalni valjak visok kao dvospratna kuća, osim za diplomatske potrebe doprinosi i velikom razvoju srpske fizike.



No, njegova uloga ponovo dobija na vojnom značaju deceniju kasnije, kada – kako se navodi u Tito’s Nuclear Legacy – 1974. godine Jugoslavija iznenada “obnavlja svoje interesovanje” za izgradnju bombe i aktivna je na tom planu sve do 1984. godine. Tada, naime, Indija detonira svoju nuklearnu napravu, a kako je ova zemlja rival Jugoslaviji u nesvrstanom pokretu, jugoslovensko rukovodstvo, uprkos NPT, pokreće jedan vrlo specifičan vojni nuklearni program. Sada on nije oslonjen samo na Vinču, već i na brojne institute koji su u međuvremenu osnovani u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. No, reaktor je središte operacije, pa su 1976. godine umesto niskoobogaćenog uranijuma nabavljeni novi gorivni segmenti sa 80 odsto obogaćenim uranijum-dioksidom iz fabrike u Novosibirsku, da bi reaktor 1980. sasvim prešao na visokoobogaćeno gorivo.

No, u poređenju sa sličnim saveznim operacijama, kao što je proizvodnja jugoslovenskog mlaznog aviona ili izgradnja prestižnog jugoslovenskog tenka M84, nuklearni program je slabo organizovan. Njegova uloga u odnosima sa drugim zemljama je nesumnjiva, ali pitanje je da li je ijednog trenutka predstavljao išta više od “bacanja prašine”. Vojni nuklearni programi A i B, kako su nazivani, istraživačima su u međuvremenu koristili da iz njih dobiju sredstva za svoja raznolika istraživanja, dok se u izgradnji bombe do sredine osamdesetih nigde nije stiglo. Programi su potom ugašeni.

BOMBARDOVANJE



Sa godinama, a posebno nakon prestanka rada SKNE, od Vinče se povremeno zahteva i nešto konkretno, pa tako i intenzivnije učešće u mirnodopskim programima i razvoju energetike. Uporedo sa radom drugih jugoslovenskih instituta, pravi se plan za izgradnju više nuklearnih elektrana. No, kao što ćemo videti, nakon Černobilja, i od toga plana se odustaje, u Srbiju i Jugoslaviju se uvodi lokalni moratorijum, a izgradnja daljih nuklearnih kapaciteta je zabranjena.

Reaktor je radio do avgusta 1984. godine, kada je zaustavljen zbog rekonstrukcije i zamene goriva. Međutim, nikad potom nije pokrenut zbog, kako u “Vinči” kažu, “brojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga”, a tako će i dočekati kraj Jugoslavije, kad institut postaje vlasništvo Srbije koja je nasledila njegovu staru slavu, ali i izvesne neugodne hipoteke. Isluženo gorivo, koje može biti vrlo opasno, privremeno je odlagano u samoj reaktorskoj zgradi. Mada je dobar deo sistema demontiran, reaktor i uskladišteni uranijum su postali zgodna igračka za razmišljanje da li se na Dunavu može napraviti atomska bomba, što je stara vinčanska iluzija, ali je sada ne koriste vlasti u Beogradu, nego njeni neprijatelji.
U finalu raspada Jugoslavije koje je obeležilo devedesete godine 20. veka, Srbija je, zajedno sa Crnom Gorom, zbog sukoba na Kosovu i spornih odluka tadašnjeg lidera Slobodana Miloševića, ušla u rat sa NATO paktom, ne samo kao jedina ne-nuklearna država koja se u to upustila, nego i jedina bez nuklearnih saveznika ili bar podrške neke nuklearne sile. U tim okolnostima u proleće 1999. godine, dok NATO izvodi masovne i razorne kampanje bombardovanja širom Srbije, Vinča ponovo postaje politička tema.

Zapadna štampa otvara pitanje Titovog nuklearnog instituta. Više novina u SAD objavljuje članke u kojima se tvrdi da tadašnji režim u Srbiji ima dovoljno goriva da napravi dve atomske bombe. Informacija, mada deo ratne propagande, zapravo je tačna – uskladišteno obogaćeno gorivo reaktora RA moglo se zaista iskoristiti u vojne svrhe, ali kada u tome nije uspela velika jugoslovenska država dve decenije ranije, teško je zamisliti da bi, čak i da je pokušala, krizom i ratovima razorena Srbija sama u tome ikada uspela. No, nuklearni ulog koji su jugoslovenski komunisti vešto koristili u pregovorima sa velikim silama, za Srbiju je postao opasan teret, pa čak i jedan od dodatnih izgovora da bude i dalje bombardovana.



Zato, u posleratnom epilogu, nakon promene vlasti i demokratskih izbora, Srbija je, po svemu drugom ne-nuklearna država, odlučila da sistematski raščisti ostatke jugoslovenskog nuklearnog programa. Istraživači iz Vinče su posle rata aktivno uključeni u čišćenje lokacija na koje je NATO bacao bombe sa osiromašenim uranijumom. No, uprkos uspehu ovog poduhvata, Vinča u Srbiji ima neuporedivo niži status od onog koji je imala u federaciji – institut je u narednim godinama podeljen na dve celine, istraživački deo i jedno komunalno preduzeće za nuklearni otpad. U posetu mu više ne dolaze strani zvaničnici, nego ni lokalni lideri – poseta kakvog ministra ili državnog sekretara sada je iznimno redak događaj. Talentovani studenti ga zaobilaze, a ugledniji profesori i istraživači su odavno prešli na univerzitete i Institut za fiziku u Beogradu gde se razvija vrhunska nauka.

U međuvremenu, kako bi se otklonila svaka sumnja u ne-nuklearnu politiku, reaktorsko gorivo je odneto iz Vinče i vraćeno u zemlju porekla. U julu 2002. godine, srpska vlada je, naime, donela konačnu odluku o trajnom prestanku rada reaktora RA i pristupanju dekomisiji, kako se stručno naziva rasklapanje ovakve nuklearne mašine. Tada je premijer Zoran Đinđić organizovao transport neistrošenog uranijuma u zemlju porekla, Rusiju. Transport do skladišta u ruskom gradu Uljanovsk organizovan je u noćnim satima, a snimci ove operacije su emitovani na televiziji čim je gorivo napustilo Srbiju. Akcija je realizovana uz finansijsku pomoć SAD od oko 700.000 dolara i uz saradnju Ruske federacije. Sa odnošenjem reaktorskog goriva, u poslednjem činu Titove nuklearne predstave, iz Vinče je otišla i jugoslovenska iluzija o bombi.