Mozaik

Feljton – Beše jednom Nolit... (2)

Novi književni kontinent 2

JOŠ UVEK PRISUTNA: Beograd, Ulica kralja Milana

foto: marko rupena

Novi književni kontinent

Namera ove priče nije da na primeru nekad velikog i važnog izdavača ukaže kako novo vreme uništava stare vrednosti. Nikola Bertolino, prevodilac i pisac, i jedan od urednika Nolita, napisao ju je isključivo sećanja radi na zlatno doba ovdašnjeg izdavaštva.

Po Oslobođenju izdavačka preduzeća ubrzano su nicala jedno za drugim; sva su ona nazivana "državnim" iako je država preuzimala mali, i vremenom sve manji deo materijalne brige za njih. Njihov dvojni karakter kulturne institucije i privredne organizacije postajaće njihov sve veći problem. Knjiga je duhovna vrednost (mada ne uvek), ali i materijalna: ona je "roba", i o njenoj sudbini u krajnjoj liniji odlučuje tržište. U institucijama vlasti nadležnim za kulturu nije bilo dovoljno sluha za tu činjenicu (niti ga ima danas); uz to, i kad su materijalno podržavale knjigu kao kulturno dobro, te su se institucije prečesto rukovodile političkim interesima.

Novi književni kontinent 3

Među novoosnovanim preduzećima pojavilo se i jedno sa zadatkom kulturnog (i propagandnog) vaspitanja omladine – "Novo pokolenje", ili, skraćeno, Nopok, iz koga će kasnije nastati Nolit. Taj zadatak bio je sasvim vidljiv u prvim izdanjima s kojima se novi izdavač već 1945. predstavio javnosti. Evo nekoliko njihovih karakterističnih naslova: Titovska omladinastrah dželatima, 75 dana u Sovjetskom Savezu, Pitanja političkovaspitnog rada među omladinom, Kakav treba da bude komsomolac, Podsetnik mladog agitatora… Nopok nije zadugo nastupao kao neka vrsta organa agitpropa Centralnog komiteta. Programska orijentacija preduzeća morala se prilagođavati potrebama njegove kulturne misije i zahtevima tržišta. Doduše, i to prilagođavanje bilo je praćeno budnim okom Partije. Taj nadzor, koji se u pojedinim "ekscesnim" slučajevima, u svim izdavačkim kućama i od nastanka do nestanka Titove Jugoslavije, očitovao i kao cenzorski, bio je obezbeđen samim tim što je u svakom preduzeću postojala partijska organizacija (u početku nazivana "ćelijom"). Povodom idejno-političkih problema u vezi sa izdavačkom produkcijom, ta se organizacija, doduše, oglašavala samo kad bi se dogodio neki neželjeni "slučaj". Signal da je "slučaj" neželjen dolazio je "odozgo" – od nekog od nadređenih komiteta. Veoma retko se događalo da "ćelija" samoinicijativno otkrije "slučaj" i uplete se u izdavačku politiku koju su sprovodili direktori i urednički kolegijumi.

UREĐIVAČKA POLITIKA PARTIJE: O jednom takvom izuzetnom događaju, u kojemu sam bio učesnik, posvedočiću ovde iako do njega nije došlo u Nolitu, već u BIGZ-u dok sam tamo bio glavni urednik. U tom svojstvu sastavio sam izdavački plan za 1976. godinu, koji je potom objavljen u "Politici". Ti planovi su u stvari bili spiskovi želja njihovih sastavljača, pa je znatan njihov deo uvek ostajao neostvaren, jer su želje bile veće od mogućnosti. U plan za ediciju Džepne knjige uvrstio sam već objavljeni roman Bore Ćosića Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, koji je 1969. dobio "NIN"-ovu nagradu. Dan-dva kasnije pozvao me je generalni direktor Dušan Popović (koji je na taj položaj došao s visokog mesta u Udbi). Njegov prijatelj, književnik Mirko Vujačić, dohitao mu je s upozorenjem o nameri da u BIGZ-u bude objavljeno "jedno antikomunističko delo". Postojale su indicije da upozorenje nije stiglo samo od surevnjivog pisca, već i od neke visoko pozicionirane osobe s političkim autoritetom. Direktor je zahtevao da "optuženu" knjigu izbacim iz plana (koji je već bio usvojen na najnadležnijem mestu – na sednici Programskog saveta). Odbio sam. Direktor je pozvao sekretara Osnovne organizacije SK i naredio mu da se na njenom sastanku donese odluka o uklanjanju "nepodobne" knjige. Uzalud sam na tom sastanku upozoravao da Osnovna organizacija SK, u kojoj su većinom osobe nekompetentne za rešavanje književnih pitanja, nije mesto gde se može odlučivati o tome koja će knjiga biti objavljena a koja neće, te da je u javnosti to delo Bore Ćosića već prihvaćeno i nagrađeno, itd. Cenzorska odluka je ipak doneta, pa je generalni direktor, pozivajući se na nju, a i na osnovu svojih ingerencija, zabranio štampanje te knjige.

Ovaj slučaj bio je jedan od dva-tri glavna razloga za moju već tada donetu odluku da napustim BIGZ. U Nolitu, u koji sam uskoro prešao, tako nešto se nije moglo dogoditi. Uostalom, Miloš Stambolić, glavni urednik Nolita, nije ni dolazio na sastanke Osnovne organizacije SK. Ja se bar ne sećam da sam ga u toku mog četrnaestogodišnjeg rada u Nolitu video na takvom sastanku, iako su ga sekretari organizacije, među njima i ja, često opominjali. On je tako postupao ne samo jer je imao preča posla, već – pretpostavljao sam – možda i zato što nije želeo dopustiti makar i teorijsku mogućnost da neko od nekompetentnih iskoristi priliku da pred glavnim urednikom, na nenadležnom mestu, pokrene raspravu o bilo kom aspektu ili detalju izdavačkih planova Nolita.

Međutim, mnogo bitniju ulogu od "cenzorskih" intervencija Partije igralo je ono što i danas nazivamo autocenzurom. Reći ću nešto i o tome, na osnovu vlastitih iskustava i saznanja. Urednici u izdavačkim kućama neizbežno su se suočavali s problemom autocenzure, koji se pred njih postavljao kao pitanje: "Može li iz dela o čijem objavljivanju odlučujem iskrsnuti neki slučaj?" Tu okolnost trebalo je, volensnolens, imati u vidu, a kao rezultat toga, "slučaj" se ponekad naslućivao i tamo gde za to nije bilo razloga. Ovaj se problem postavljao kako pred urednike koji su bili članovi Partije, tako i pred one koji to nisu bili (a kojih je bilo vrlo malo). U kritičko prosuđivanje o ponuđenim delima uplitao se, dakle, kao kriterijum, čudnovat uljez: idejno-politička "budnost". Iz toga je ponekad proizlazila odluka o odbijanju vrednih rukopisa. Institucija recenzenta bila je, doduše, tek sedamdesetih godina uvedena kao zakonski obavezna, ali urednici su uvek bili recenzenti, a reč "recenzent" se u javnosti shvatala kao "cenzor" – što je u stvari bilo i u duhu intencija zakona i samog sistema. Međutim, neretko je dolazilo i do zanimljivog kontraefekta. "Cenzorska" uloga bila je odbojna velikoj većini urednika, pa su se oni odupirali "autocenzorskom" porivu u sebi. Stoga, kad bi naišli na nešto što im se činilo politički "sumnjivim" u delu čiji literarni ili naučni kvaliteti, po njihovom kritičkom sudu, nisu bili dovoljni da ono bude objavljeno, bili su spremni da pred tim nedostacima zažmure, samo da njihovo odbijanje ne bi bilo protumačeno kao "cenzorsko"!

NOPOK KA NOLITU: "Agitpropovski" početni period Nopoka nije dugo potrajao. Tokom sledeće dve-tri godine, knjigâ sličnih onim pomenutima iz 1945. skoro da više nije ni bilo. Prelazeći uglavnom na objavljivanje dela domaćih i stranih klasika, novo preduzeće je postepeno postajalo ozbiljan i velik izdavač, s produkcijom koja je po broju izdanja dostojna poštovanja. U njegovom izdanju, u godinama 1950–1953, pojavili su se romani Pesma Oskara Daviča, Daj nam danas Radomira Konstantinovića, Zlo proljeće Mihaila Lalića, Raspust Aleksandra Vuča i drugi. U oblasti esejistike, objavljeni su, između ostalog, Ogledi Borislava Mihajlovića-Mihiza, knjiga Reč i vreme Zorana Mišića i za ono vreme veoma značajan esej Poezija i otpori Oskara Daviča. U oblasti poezije, od ogromnog su značaja bila dela koja je Nopok tih godina objavio i koja su uzdigla naše pesništvo iz tesnih socrealističkih ili tradicionalističkih okvira u široke prostore modernog izraza, a iz sfere provincijalnih do nivoa globalnih vrednosti. To su prvenstveno Kora Vaska Pope, 87 pesama i Stub sećanja Miodraga Pavlovića, Čovekov čovek Oskara Daviča… Pojava ove poslednje poetske zbirke pretvorila se u politički "slučaj". Nekim "budnim drugovima" nije se svidelo pesnikovo protivljenje pretvaranju revolucije u dogmu, pa su knjigu javno proglasili antikomunističkom. Hajka na autora i na knjigu dosta je potrajala. Nije mi poznato da li je neko od urednika snosio posledice zbog svoje "nebudnosti"…

Novi književni kontinent 4

Nopok je do 1954. godine objavio 822 izdanja, ili 94 godišnje, što je u tom teškom posleratnom razdoblju predstavljalo podvig. Posebno vredi navesti dve Nopokove biblioteke, "Orfej" i "Mala knjiga", tim pre što će one nastaviti svoju egzistenciju i pod firmom "Nolit". U njima su objavljivani prevodi značajnih dela iz stranih književnosti, uz poneko delo domaćih autora. Biblioteku "Orfej" je njen urednik, književni kritičar i esejist Zoran Mišić, uređivao "za svoju dušu", utisnuvši u nju snažni pečat svoje ličnosti. U njoj su u Nopoku izašla tri naslova, među kojima su bila Odabrana dela Edgara Alana Poa. U njoj će, kasnije, kao izdanje Nolita, biti objavljen moj najznačajniji prevod, Sabrana dela Artura Remboa, u svojoj prvoj verziji. Ovo spominjem jer sam u toku duge pripreme te knjige imao priliku da vidim kako izgleda rad jednog izvanrednog urednika: Zoran Mišić, potpuno posvećen svom poslu, sarađivao je sa mnom i pomagao mi korisnim savetima, ulazeći i u najmanje detalje mog krajnje složenog prevodilačkog posla. I biblioteka "Mala knjiga" je za mene i te kako bila značajna: pripremana je, naime, upravo kad sam se prvi put pojavio u tadašnjoj zgradi Nopoka u Ulici Ive Lole Ribara (sadašnjoj Svetogorskoj), donoseći, ispostaviće se, baš za nju svoj prvi prevod, Ljermontovljevu poemu Demon. Kasnije, u Nolitu, u toj će se biblioteci pojaviti dva remek-dela prevodne književnosti, oba iz pera Danila Kiša: Kornejeva tragedija Sid i – naročito – nenadmašni prevod Stilskih vežbi Remona Kenoa.

Ovim smo već zakoračili u vreme "uskrsnulog" Nolita, čiju je trinaestogodišnju predratnu egzistenciju 1941. prekinula nemačka okupacija. Godine 1954. Nopok je preimenovan u Nolit. Oto Bihalji-Merin, jedan od osnivača Nolita i svakako vlasnik "autorskog prava" na to ime, pružao je potrebno odobrenje za to preimenovanje, a opravdanje toj promeni pružali su, takođe, već formirana i izrazito osobena izdavačka fizionomija Nopoka, njegova već ostvarena i izvanredno značajna uloga u promociji i afirmaciji "nove literature", kao i ugled koji je on u toj delatnosti stekao. Te godine urednicima dotadašnjeg Nopoka Marijanu Jurkoviću, Zoranu Mišiću i Slobodanu Galogaži pridružili su se Vasko Popa i Mihailo Lalić, a 1962. Miloš Stambolić i Jovan Hristić.

PAVLE BIHALI U KABINETU MILOŠA STAMBOLIĆA: Nolit je počev od 1954. ugled koji je stekao Nopok postepeno dizao na znatno viši nivo. Četvrt veka kasnije Sreten Marić će sledećim rečima opisati taj uspon: "Danas Nolit nije više u dnu tamna dućana. (…) Kao da se nemirni kreativni duh Pavla Bihalija uselio u mlade rukovodioce danas golemog preduzeća: kulturno-misionarski duh izdavača. Valjalo bi jednom pisati o značaju velikih izdavača za duhovni život jedne zemlje."

Novi književni kontinent 5

Bilo je to vreme kad je vladajuća KPJ čvrsto držala u svojim rukama kontrolu nad kulturnim životom zemlje, posebno nad tako važnom delatnošću kakva je izdavačka. U Nolitu je to do početka sedamdesetih naročito dolazilo do izražaja u izboru rukovodećeg kadra. Na mestu generalnog direktora morala se nalaziti politički sasvim proverena i pouzdana osoba. Prvi generalni direktor Nolita, Čedomir Džomba, bio je potpukovnik Ozne, kasnije načelnik Odeljenja za agitaciju i štampu Centralnog komiteta KP Srbije. Sledeći generalni direktor, Svetislav Đurić, pripadao je republičkom političkom vrhu. Treći, Sava Lazarević, bio je oficir Udbe. (Uzgred: i druge izdavačke kuće – Vuk Karadžić, BIGZ, Rad – imale su generalne direktore koji su prethodno bili visoki zvaničnici Udbe. Po svemu sudeći, motiv za ovakva kadrovska rešenja bio je dvostruk: težilo se kontroli nad kulturnim životom, ali, po svemu sudeći, ne samo to: u isti mah tražili su se ugodni i ugledni položaji za islužene rukovodeće kadrove Uprave državne bezbednosti.) Ova prva tri generalna direktora delovali su i kao glavni urednici, što je obezbeđivalo potpunu kontrolu nad delatnošću preduzeća.

Manja je bila politička "težina" sledećeg generalnog direktora, Dragoljuba Gavarića (koji je prethodno radio u Sekretarijatu za kulturu republičkog Izvršnog veća), a za to postoje dva objašnjenja: prvo, to što je samoupravljanje učinilo uticaj viših partijskih i državnih organa tek indirektnim, manje vidljivim, i drugo, to što se na novouvedenom položaju glavnog urednika Nolita u vreme Gavarićevog dolaska našao Miloš Stambolić, osoba od velikog intelektualnog autoriteta i moralnog integriteta. On se na uredničkom poslu već dokazao uređujući "Vidike", studentski časopis, značajan za afirmaciju modernih shvatanja i dostignuća u literaturi i teoriji književnosti, pa i šire, u oblasti humanističkih nauka. Međutim, njegovo prezime, to jest, blisko srodstvo s dvojicom ljudi iz samog vrha republičke vlasti, pridavalo mu je u očima javnosti (ili, tačnije rečeno, čaršije) i neku vrstu pretpostavljenog političkog autoriteta. Ali njega politika nije zanimala; osetivši izdavaštvo kao svoju osnovnu vokaciju, pokazao se kao nastavljač dela Pavla Bihalija čiju je fotografiju držao u svojoj kancelariji uporedo s Titovom (zbog čega mu je stavljena partijska primedba). Miloš Stambolić će početkom devedesetih, kad usled pogoršanja sveukupne situacije u zemlji i izbijanja rata dođe i do teške krize u izdavaštvu, nevoljno preuzeti i funkciju generalnog direktora, koju će ubrzo napustiti, da bi potom napustio i Nolit, o čijem kasnijem rukovodećem i uredničkom kadru – sem dva-tri izuzetka – nije vredno ni govoriti.

DELO PROTIV SAVREMENIKA: Delatnost predratnog Nolita bila je, kao što smo videli, neraskidivo vezana za silom prilika kratkotrajnu egzistenciju časopisa "Nova literatura". Posleratni Nolit je takođe požurio da svoju visoku kulturnu misiju proklamovanu u prvom broju "Nove literature" prikaže i časopisom koji će u punoj meri odgovarati novom vremenu, i koji će se ugasiti tek četiri decenije kasnije, kad se i njegov izdavač nađe u agoniji izazvanoj teškim društvenim potresima i ratom. Marta 1955. izašao je prvi broj časopisa "Delo" koji su u početku uređivali Antonije Isaković, Oskar Davičo i Aleksandar Vučo, a kasnije su njegovi glavni urednici bili Muharem Pervić (najduže u toj ulozi, od 1960. do 1980), Jovica Aćin i Slobodan Blagojević.

Novi književni kontinent 6

U periodu 1945–1991. naši ugledniji izdavači imali su svoje časopise (Prosveta je izdavala "Književnost", Nolit – "Delo", Rad – "Književnu kritiku", izd. kuća Matica srpska – "Letopis Matice srpske", dok je "Savremenik" "šetao" od jednog izdavača do drugog). Ali u svojim matičnim kućama ti časopisi skoro uvek su bili pastorčad, jer su ih kolektivi osećali kao teret, naročito u godinama "samoupravljanja", i preživljavali su skoro isključivo zahvaljujući pomoći koju im je svake godine pružao republički Sekretarijat za kulturu.

Skoro odmah po svojoj pojavi, "Delo" se našlo u svojevrsnom književnom ratu koji po uzavrelosti strasti podseća na "borbu između starih i modernih" u Francuskoj s kraja 17. veka. U našem slučaju to je bila "borba realista i modernista", s tim što je "Delo" preuzelo ulogu glasila ovih poslednjih, dok je stavove "realista" (ili tradicionalista) zastupao "Savremenik". Stil, shvatanje, pravac koji su u ovom sukobu nazivani "realizmom", u znatnoj meri su se poklapali sa "socrealističkim" primerom koji su u to vreme pružale literatura i umetnost u Sovjetskom Savezu, ali pošto su obe strane izražavale vernost socijalizmu, Sveta Lukić, inače jedan od glavnih "boraca" na strani modernista, nazvao je ovaj sukob "borbom socijalističkog realizma i socijalističkog estetizma". U stvari, borba protiv "socrealizma" bila je 1955. već pobedonosno završena; jedan od teških udaraca zadat mu je u već spomenutom eseju Poezija i otpori Oskara Daviča iz 1952, a završni udarac dobiće u referatu Miroslava Krleže na Plenumu Saveza književnika 1954. Definišući pravac koji su zastupali modernisti kao "socijalistički estetizam", Sveta Lukić je možda i nehotice ukazao da u to vreme još nije bilo ni najave nekakvog ozbiljnijeg kritičkog odnosa prema vladajućem sistemu. Kritičan, borben, čak i negatorski duh, svojstven i potreban vrednom književnom ili umetničkom delu, tek će kasnije povremeno sve više dolaziti do izražaja, da bi kulminirao u vreme takozvanog "crnog talasa". Sve će se ovo, dakako, odraziti i na stranicama "Dela". Taj časopis bio je ogledalo razvoja naše književnosti, otkrivajući i prateći tendencije pred kojima je bila budućnost. U svojim poslednjim godinama (pod uredništvom Slobodana Blagojevića) postao je uglavnom edicija zbornikâ posvećenih određenim temama ili ličnostima. Jedan od poslednjih takvih zbornika, kako svojim naslovom Novi književni kontinent tako i sadržajem, simbolično ukazuje da je časopis "Delo" do samog svog kraja bio posvećen izvršavanju suštinskog zadatka njegovog izdavača, zadatka koji je iskazan već u nazivu Nolit – otkrivanju još neupoznatih kontinenata nove literature.

(Nastaviće se)

Iz istog broja

Smrt savremenika

Mačak Pera

Tatjana Tagirov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu