Mozaik

Beogradski maraton – Kako sam istrčao 21 kilometar

Nosite me noge moje 1

EUFORIJA NA POČETKU: Autor teksta...

foto: miloš jakšić

Nosite me noge moje

Puštam noge da se skotrljaju nizbrdo. Ne ide, skamenjene su u istom pokretu. Nemam više snage da ih nateram da drugačije rade. Ništa me ne boli, ali sam potpuno beživotan. Kao da se nešto u mozgu zaglavilo. Ne mogu ni da usporim ni da ubrzam. Dobro. To su klasični simptomi krize. Idemo još jednom: laktovi, kolena, kukovi

Piše: Mirko Rudić

Ozbiljno sam počeo da trčim u novembru 2014. godine. Kupio sam helanke i učlanio se u rekreativni trkački klub Belgrade running club – BRC. Sa svojom, Zelenom grupom istrčao sam 370 kilometara spremajući se za konačni ispit – polumaraton na 28. beogradskom maratonu. Dobro smo trenirali celu zimu i proleće. Trčali smo bez obzira na vreme napolju. Zahvaljujući Aninoj super majici koja me je grejala kad je bilo hladno i hladila kad je bilo vruće, sve sam izdržao.

Sportista sam i to je jedini smislen odgovor na pitanje zašto, pobogu, trčim. Volim da imam upalu mišića, volim sigurnost jakih nogu i ruku, disciplinu, volim da pobeđujem sebe i druge. Veći deo nabrojanog ne postoji u novinarskom načinu života.

Pre trke definisao sam nekoliko zapovesti: pripazi na ishranu nekoliko dana pred polumaraton, trči u opremi u kojoj inače trčiš i ne sumnjaj u nju, nađi dobru grupu sa kojom ćeš trčati, kreni oprezno, ne glupiraj se i ne pravi nepotrebne greške, ne razmišljaj o kraju trke već se koncentriši na svaki trenutni pokret; telo je spremno – nateraj glavu da ne posustane, tokom kriza koncentriši se na tehniku trčanja, ako se dobro osećaš – rizikuj.

PRED START: Te subote, 18. aprila, probudio sam se pre budilnika. Pojeo lagan sendvič, istuširao se, potkresao bradu, čuo se sa Markom i savetovao ga da ne pije mnogo vode. On se, inače, sam spremao za polumaraton. Trčao je po komšiluku i mene zadirkivao što plaćam da trčim.

Pazeći na ishranu, nešto sam loše pojeo. Ceo petak, dan pred trku, proveo sam u toaletu zbog dijareje. Nisam se brinuo. Nisam čak ni lekove uzimao već sam telu ostavio da se samo izbori.

Jutro pre trke sam se dobro osećao. Ipak, nakon što sam izašao iz autobusa na Trgu republike, otišao sam u toalet – za svaki slučaj. Stanje nije bilo baš normalno, ali svakako mnogo bolje nego prethodnog dana. To mi je bilo dovoljno. Čekirao sam u glavi da sam i sa te strane spreman i nisam više razmišljao o tome.

Presvukli smo se u kafiću između cilja i starta. Neko me je savetovao da će mi biti vruće pod kabanicom i poslušao sam ga. Ka startu sam krenuo u svojim rukometaškim patikama, helankama, super majici i plavoj potkošulji na koju sam zihernadlama zakačio broj 1867 i dve BRC nalepnice. Na ruci sam imao futrolu za telefon sa koga će aplikacija da mi govori parametre mog trčanja.

Ispred češke ambasade, u startnom prostoru, sreo sam i Marka. Trčaće u novoj majici, spreman je, kaže. Savetujem mu da ide iza pacemakera iz BRC-a. Pacemakeri su iskusni trkači koji trče jednim određenim ritmom i neiskusnima pomažu da se ne preforsiraju.

Ja ću trčati u Mateinoj grupi. Cilj nam je da završimo za sat i 55 minuta, dakle, prosečan tempo (pace) će biti 5:30 po kilometru. Krenućemo u početku malo laganije pa ćemo ubrzavati po osećaju.

Iznad nas leti dron i svi mašemo. Kiša sipi, svi cupkamo, neki poslednji put trče u WC. Moja grupa deluje smireno. Matea i Darko su iskusni trkači. Mi ostali smo vredno trenirali i realno imamo snage da ispunimo plan. Čuje se sirena i masa kreće uz Bulevar.

Nosite me noge moje 2

MLADEN: Euforični smo prvih sto metara. Mašemo fotografima, neki viču, sa terasa i prozora okolnih zgrada stižu aplauzi. Lep je osećaj. Gužva. Organizatori su rekli da je oboren rekord učesnika maratona i polumaratona.

Kod ETF-a posmatram reku šarenih trkača kako mili uz Bulevar. Oni prvi su već skrenuli ka Čuburi… Kroz glavu mi prolazi zadirkivanje glavnog urednika: "Ako pobediš, ideš na naslovnu."

Odustajem od ideje da fotografišem. Previše je rizično. Ruke su mi mokre, asfalt je pun neravnina, velika je gužva i bilo bi glupo da mi telefon ispadne.

Baš kao što su nam iskusniji trkači pričali, nagib Bulevara se uopšte ne oseća. Adrenalin i podrška ljudi pored staze nas nosi. Gledam ljude okolo. Nasmejani su i zabavlja ih trka.

Čuje se glasan ritam. Na krivini ka Ulici Braće Krsmanović protrčavamo pored trojice bubnjara. Aplaudiramo im, a aplauz nam se vraća od okupljenih posmatrača. Penjemo se uskom strmom ulicom i neki lagano usporavaju. To što ih prestižem me motiviše pa kao ždrebe počinjem da poskakujem dižući kolena visoko.

Kroz glavu mi prolazi Mladenov glas: "Šta radiš to?! Čuvaj se za kraj!" Smirujem se i sećam se kako sam upoznao Mladena. Prvi put mi je prišao kad smo trčali brdske etape po Kalemegdanu. Već na početku treniranja sam forsirao preterano dizanje kolena koje po uzbrdicama opterećuje listove i tetive oko kolena. Hteo sam jakim treningom da što pre pojačam snagu nogu. "Previše dižeš kolena. Čuvaj noge za poslednji krug", dobacio mi je niski, harizmatični momak. Kad je došao poslednji krug te večeri, prestigao me je uz "Aj’ sad". Kao da me je odvezao, počeo sam da ga jurim. Taj kalemegdanski nagib nije bio oštar, ali je trajao nekih 200 metara. Posle polovine, noge su mi postale preteške i počinjalo je da mi bude muka. Između daha sam mu doviknuo: "Cepaj ti. Usporavam." "Ajde, ajde. Još malo." Nastavio sam, a za 30 metara opet mu rekao da ne mogu. Okrenuo se i počeo da viče na mene: "Još malo, bre! Ne možeš na kraju da odustaneš! Ajde!" Prenuo me je. Bio sam malo i šokiran, ali nastavio sam da trčim kao hipnotisan. Noge više nisam osećao, išle su same. Bilo je hladno te decembarske večeri, curele su mi suze i nekakva voda iz nosa. Imao sam osećaj da ću već sledeće sekunde da se ispovraćam i napunim gaće. Uzbrdica je konačno prešla u ravno pa sam ispustio neko pobedničko i promuklo "aaaaa", a Mladen je dobacio "Bravo"…

BUBNJARI: Dok razmišljam o treninzima, stižemo na Crveni krst. Kiša pojačava. Jedan dedica drži kišobran iznad policajca koji nemo gleda trkače. Patike su mi potpuno mokre. Više i ne pazim na lokve, rizično je menjati smer kretanja u gužvi i po vlažnom asfaltu. Jedna žena prepoznaje neku devojku među trkačima i maše joj oduševljeno. Kao da nije očekivala da će da je vidi, zbunjeno joj viče: "Bravo! Drž… Bravoo!" Devojka nema daha da joj otpozdravi već samo maše.

Kreće nizbrdica ka Slaviji. Matea gleda u sat i govori nam da sve ide po planu. Puštam noge da same idu. Nizbrdica zna da prevari i najbolje je zadržati isti ritam trčanja. Gledam da li će glavni urednik ispuniti obećanje i mahati mi iz kafane. Nema ga. Mislim gde je Marko. Nadam se da ga grupa nije povukla previše i da će sačuvati snage za kraj. Mašem ženi koja nas telefonom snima iz izloga poslastičarnice u Makenzijovoj. Oduševljeno odmahuje.

Dragana zabrinuto konstatuje da smo ubrzali previše. Izleti mi "aha", ali onda počinjem da je hrabrim: "Ma, dobri smo. Nije strašno. Ne razmišljaj ti o vremenu. O tome Matea brine."

U Nemanjinoj jedan ludak skače pozirajući ispred momka sa fotoaparatom. Ne znam kako se nije polomio. Matei se odvezuje pertla, ali nas brzo stiže. Skrećemo ka Gavrila Principa gde je prva okrepna stanica. Ne uzimamo vodu. Na sve strane su razbacane papirne čaše. Pazim da ne iskrenem zglob. Razmišljam o mokrim patikama koje počinju da šljapkaju. Nisu najbolje rešenje za trčanje – đon im je pretvrd i konstantno su mi pravile žulj ispod desnog palca. Sad je koža vlažnija i neotpornija na trenje. Tresem glavom i menjam misli. Biće sve u redu…

Ispod Brankovog mosta desetak Đuričićevih bubnjara. Udaraju kao ludi, a tunel im daje strašnu akustiku. Svi vičemo, dižemo pesnice i aplaudiramo im.

Na Brankovom mostu osećamo vetar. Širim ruke i glumim scenu iz Titanika. Neko mi kaže da mi je spala BRC nalepnica sa leđa, a nema ni one spreda. Broj je tu. Ćoškom uva čujem poznato promuklo i puknuto "Eej!". Sa pešačke staze mosta smeška se Banjo ispod zamagljenih naočara. Odvikujem mu sav oduševljen kako sam ga čuo u tolikoj gužvi.

Na kraju mosta mašemo i malom orkestru koji svira ispod šatora. Darko kaže da je to Big bend iz Čekaonice. Gledam u vrh zgrade Ušća, kako li maraton izgleda odozgo? Ispred nas je sad sve ravno. Mnogi trkači se odvajaju na travu i mokre uz stabla. Ja sam dobro. Uzimam vodu na sledećoj okrepnoj stanici i delim je sa Irenom. Palim autopilota. Darko je ubrzao i ostavio grupu. Reka ljudi se razredila i mnogo lakše pretičemo trkače. Matea govori da trčimo 5:30. Odlično.

Na bilbordu kod hotela Jugoslavije piše: 11 stepeni. Nikola sreće sestru koja ga oduševljeno grli i ljubi. Daje mu neki sok, trči za njim i snima ga sve šljapkajući kroz bare. Sve nas zasmejava njena radost.

AJMO PUBLIKA: Stižemo na zemunski Karađorđev trg. Neki klinci stoje na stanici i takmiče se ko će da vidi veći broj na trkačima. Kod Ekonomske, scena sa crno-belih fotografija iz protesta devedesetih: pokisla žena duva u pištaljku držeći dignute obe ruke.

Bacamo koske špaliru dece koja stoje uz ulicu. Ne zna se da li su srećniji oni ili mi. Maratonci produžuju pravo ka Vatrogasnom domu i dalje u Tošin bunar, a mi, polumaratonci, skrećemo levo ka Starom Merkatoru.

Dosta ljudi stoji na semaforima i autobuskim stanicama. Neko od trkača im dobacuje: "Neće bus skoro."

Ispred Novog Merkatora pravimo polukrug i mimoilazimo se sa trkačima iza nas. Mnogo je ljudi iz BRC-a. Zovemo jedni druge po imenu i hrabrimo se. Zvuči glupo, ali znači. Vidiš da nisi sam. Na sledećoj okrepi uzimam tri parčeta limuna. Dajem jedan Dragani, a dva jedem sam. Milan i Nikola se odvajaju. Kiša mi strašno prija. Osećam se baš dobro. Ništa me ne boli, nema žulja, a i limun me je razbudio. Ubrzavam ostavljajući Mateu i grupu.

Kod YU biznis centra, na 12. kilometru, hvata me prva kriza. Malo su mi otežale noge i ne trči mi se više. Sam sam i nemam kome da se požalim. Počinjem da mislim o Brankovom mostu. Tresem glavu sa koje padaju graške kiše. Pomeram kukove unapred, privlačim laktove uz telo, počinjem da pazim na svaki korak. Duboko dišem. Ne znam kojim ritmom trčim. Ništa ne čujem sa telefona. Verovatno ga je vlaga ućutkala. Nema veze. Nisam sporiji od 5:30, a to je bitno. Pokušavam flašom da pogodim otvor kante za smeće, ali promašujem za pola metra i pogađam čistača ulica u nogu. Izvinjavam mu se i sam sebe psujem. Opet palim autopilota. Kriza je prošla.

RAZGOVORI SA SOBOM: U Bulevaru umetnosti stižem Milana i Nikolu. Ispred nas vidimo znak za 16. kilometar… Čoveče, je li moguće da smo tako brzo i lagano završili više od dve trećine trke? Nisam zadovoljan time. Opet sam se previše štedeo. Nekoliko puta mi se to dogodilo na treningu. Telo je, dakle, moglo brže, a glava nije uspela to da iskoristi. Nema veze. Sva trojica se odlično osećamo tako da odlučujemo da ubrzamo sledeći kilometar.

Počinjem da osećam da više nisam tako savršeno. Kiša je stala i postaje mi vruće. Teško dišem i noge su opet teške. Susrećemo se sa dvojicom maratonaca. Aplaudiramo im. Oni trče dva kruga po Novom Beogradu. Jedna bakica stoji sama na travi i udara dlanom o dlan: "Još malo momci, još malo." Kao da mi je svaki pljesak zalepila po obrazu – budi me.

Uzimam vodu i jedem polovinu čokoladice koju sam poneo u džepu na helankama. Kod Sava centra, iz znatiželje, uzimam parče neke kifle umesto bananu. Usta su mi bila suva i mrvice su mi šmugnule u pogrešnu rupu u grlu. Kašljanje me je poremetilo disanje i ritam pa sam zaostao desetak metara za momcima. Opet sam sebe psujem.

Stižem ih kod Hajata, baš u trenutku kada je Milan ubrzao. Pokušao sam da držim korak, ali ne ide. Ceo kilometar se forsiram. Seče me osećaj muke. Opet se koncentrišem: laktovi uz telo, kukovi napred, kolena visoko i gledaj ispred, u leđa ovoj dvojici. Ispred je Brankov most sa tablom 18. kilometra.

Ne usporavam, ali glava je sve slabija. Razmišljam o mostu. To je najgori deo trke. Uzbrdica predugo traje. Na kraju je Brankova ulica koja je strmija. Opet sam sam i ne mogu da stignem ovu dvojicu. Osećam kako težina iz potiljka lagano klizi niz telo. Evo je u stomaku… Pa neću valjda da se uneredim na svom prvom Beogradskom maratonu? Ma, neću, biće to dobro. Sve je to u glavi… Laktovi uz telo, kolena visoko, grabi asfalt prstima, diši! Nego, šta da radim ako stvarno ne uspem da se iskontrolišem? Ej! Pokušavam sam sebi da objasnim da je sve u redu.

Čujem muziku iz šatora na početku mosta. Vidim da je Milan bacio kosku nekom čikici. Prolazim i ja pored njega. Uredno obrijan sedokosi gospodin stoji kod semafora i aplaudira. Susreću nam se pogledi i u tom deliću sekunde, u njegovim očima, vidim sve što mi treba. Ne mogu da se setim da li je i meni klimnuo glavom mada mi sada deluje i kao da me je izljubio. Kao barutom ispaljen, ubrzavam ka mostu…

U trenutku se odvajam od sebe i posmatram se sa strane, kao iz drona. Izgledam kao potpuni ludak koji grabi put pod sobom dok ljudi oko mene posrću. Opet sam sebe pitam jesam li normalan i polako usporavam, konsolidujem korak, koncentrišem se na tehniku i već sam na pola mosta.

Pa, nije strašno, mislim. Gledam ljude oko sebe. Prestižem ih. Ništa me ne boli. Pokušavam da osetim žulj – nema ga. Dišem lepo… Dobro, nije baš uživanje, ali lagano prelazim most.

Đuričić se sa bubnjarima premestio kod stanice i udara ritam. Vadim drugi deo čokoladice i lagano jedem. Gledam uz Brankovu. To je to! To je momenat kad će Mladen da se pojavi i kaže "Aj sad". Menjam disanje dok stavljam polako papirić u džep od helanki. Pa, da li je moguće! Rajfešlus na džepu je pukao. Platio sam helanke kao da su od zlata, a nisu izdržale pola godine. Psujem, koncentracije više nema. Smiruje me nemilosrdno brdo. Naginjem se napred, nameštam ruke i krećem da sevam kolenima. Pretičem ljude i to me motiviše. Sve je u redu… Osećam kako mi papirić ispada iz džepa, koncentracija opet nestaje, od besa produžavam korak i onda me obliva hladan znoj. Usrao sam se… Usporavam.

Jebem ti i trčanje i maraton i helanke i brdo i tekst, pa da li je moguće… Čekaj! Nisam! Ne osećam ništa čudno. Samo mi je teško, ali sve je u redu. Opet ubrzavam. E, sad je pobeglo u gaće, sto posto! Ne, ne. Sve je kul. Dobro.

Šta mi treba ovo? Što ne trčim lagano? Ionako ćemo svi da dobijemo medalju. Na samom sam kraju, mogu sad da usporim i imaću dobro vreme. Čekaj. Da li ću imati dobro vreme? Telefon mi ništa ne govori, nemam koga da pitam. Nisam uopšte koncentrisan i ko zna koji mi je pace. Ne smem da se okrenem da vidim ima li nekog od mojih iza. Evo ga Zeleni venac.

Puštam noge da se skotrljaju nizbrdo. Ne ide, skamenjene su u istom pokretu. Nemam više snage da ih nateram da drugačije rade. Ništa me ne boli, ali sam potpuno beživotan. Kao da se nešto u mozgu zaglavilo. Ne mogu ni da usporim ni da ubrzam. Dobro. To su klasični simptomi krize. Idemo još jednom: laktovi, kolena, kukovi.

Pred Ulicom kneza Miloša se pripremam za poslednju uzbrdicu. Skrećem i naginjem se unapred. Ne vidim dalje od sopstvenih patika. Kratko i po dva puta udišem i izdišem. Grabim krupne korake i opet primećujem kako prestižem ljude. Na vrhu jedan čovek u beloj majici staje, drugi se okreće i viče: "Ne, ne, ne! Kraj je! Ajde! Ispod dva sata si. Ajde!" Ovaj ga sluša, bled kao majica i nastavlja da trči. Nemam snage da se pridružim bodrenju iako bih voleo.

Čekaj malo! Rekao mu je "ispod dva sata", ali se ipak previše drao na njega što znači da je gusto, tj. da neće biti ispod dva sata ako ne požuri. Naježio sam se od pomisli da ću posle ovolikog napora biti sporiji od dva sata. Trči, jebo te, trči brže! Nema reakcije. Noge rade istom brzinom. Kao traktor u sporohodnom režimu rada, tenk bez gusenica. Mašina se dere, ali ide sporo. Otvorenih usta udišem vazduh i, ne znam kako, zaboravljam na paranoju oko vremena.

Izbijam u Kralja Milana. Primećujem da je velika gužva na toj krivini, ali ne gledam nikoga. U stvari, ne vidim nikoga. Vidno polje se suzilo. Znam da imam još samo 400 metara i znam da je to mnogo više nego što izgleda. Čujem neke trubače. Počinju da sviraju nešto, ali – nešto tužno, neki posmrtni marš, šta li je bilo. Opet misli odoše u bestrag: pa, zašto svirate tužno, pajseri jedni, ko vas je pustio da to tu radite, ma zajebava nas neko…

Vidim cilj u daljini. Odjednom vidim i ljude oko sebe. Mašu redari, aplaudiraju gledaoci. Dobro je! Još sam tu. Sad pali sve motore, ne trebaju gusenice! Nosite me noge moje! Sevnuše kolena do grudi. Dižem glavu visoko. Komandujem i disanjem. Sve radi. Pretiče me jedan nindža, krećem da ga jurim. Staza se sužava. Jecka sa strane viče: "Mirkooo! Vuuu!" Klimam joj glavom. Onaj je pobegao. Odjednom, neko ispred mene. Jedva kočim.

Pa dobro, bre, paljevino jedna, je l’ treba da padneš i povrediš nekoga, na deset metara od cilja? Usporavam, prolazim cilj i udarom nosom u leđa baš tog koga je trebalo da zveknem deset metara ranije. Stao je čovek čim je prešao ciljnu crtu. Dobro. Bar sam se nekako zaustavio.

Hodam i tražim dah. Vrtim se u krug. Sam sam. Spiker nešto priča. Mrtav sam… Gledam okolo, ne znam nikoga. Gde su medalje? Daj neku vodu… Čekaj, bre! Koliko sam trčao? Vadim telefon, ruke drhte, na ekranu piše – 01:54:45! Još kad oduzmem ovu šetnju… Stežem pesnicu. Nemam snage da je podignem.

Spuštam ruke na kolena, zatvaram oči.

Nastavljam da hodam. Ma, ne treba mi ni medalja. Ogroman sam. Kao da letim iznad asfalta, a zgrade se ipak tresu pod svakim mojim korakom. Kao da naramak vazduha uvučem kad udahnem, a grudi se šire. Nameštam frizuru, skidam znoj sa lica. Broj je tu i dalje, dobro je.

Evo i medalje. Dobijam vodu, smoki i bananu. Srećem Milana i Nikolu. Oko minut su brži od mene. Bravo, momci! Stiže i Matea i cela grupa. Svi su uspeli, svi su zadovoljni, evo još ljudi iz BRC-a. Gde je Marko? Niko ne zna. Uf, hladno je. Potpuno sam mokar i duva vetar.

U kafiću već žurka. Grle se ljudi, slikaju se sa medaljama. Pali su lični rekordi, prvi put je istrčan polumaraton, sve trešti od aplauza trenerima… Odgovaram ljudima: "Oko sat i 54. Ti?" Bacam koske, čestitam. Nemam snage…

Sedam na stepenice i gledam svoje noge, dva tenka. Odvezujem desnu patiku, skidam čarapu, odmotavam zavoj. Nema žulja. Skidam levu patiku, čarapu. Polako dišem. Pravim pauze između pokreta. Mrtav sam, a živ kao nikad do tada. Svlačim mokre majice. Neko hoće da prođe, jedva se pomeram u stranu. Pažljivo skidam jednu zihernadlu, drugu, treću i četvrtu. Nižem ih istim redom i spremam ih u džep od torbe. Pažljivo spremam i broj. Čuvaću ga…

Zove me Darko. Sad će da stignu Toma i ekipa. Imaju plan da na cilju zaprose Olju, Tominu devojku. Ubrzavam se nekako. Srećem i Marka. Kaže da je hteo da se ubije koliko je bilo teško, ali uspeo je. Dva sata i osam minuta! Na majici ima dva krvava traga. Izgrebala ga je po bradavicama. Usput je uspeo da izgubi medalju. Plačemo od smeha i umora.

Napolju čekam prosce, ali ih nema. Ne znam šta se dešava. Ne mogu više, idem kući, gladan sam. Hoću da legnem, da budem sam… Medalja mi skače po grudima. Pravim se da ne vidim ljude koji me gledaju.

Iz istog broja

Politička klima 4/5

Kad uglja više ne bude

Slobodan Bubnjević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu