Mozaik

Jubilej

Najstarije u Evropi, a možda i u svetu 2

OMAŽ PRVOJ PREDSTAVI “KRSMANCA”: Iz nove postavke “Galeba”

foto: branko ignjatović

Najstarije u Evropi, a možda i u svetu

Sto godina, važan jubilej u istoriji svakog pozorišta a naročito akademskog, “Krsmanac” je obeležio predstavom Galeb s kojom je i počeo ovaj svoj prvi vek, ali i pitanjem kako je moguće da ovom društvu nije važno nešto što niko nema

Izvođenjem predstave Galeb A. P. Čehova u režiji Mine Ćirić i Milana Cerovića na sceni Ateljea 212, u ponedeljak 19. septembra obeleženo je 100 godina od osnivanja Akademskog pozorišta “Krsmanac”. Namerno kažemo obeleženo, jer razloga za proslavu i ima i nema. Zašto?

Razloga za proslavu ima jer ovo veliko-malo pozorište opstaje na ovdašnjoj kulturno-političko-istorijskoj vetrometini već 100 godina. Akademsko pozorište “Krsmanac” je drugo najstarije pozorište u Beogradu (posle Narodnog pozorišta) i najstarije studentsko pozorište koje kontinuirano radi u Evropi, a možda i na svetu.

Osnovali su ga studenti entuzijasti i mladi intelektualci (Mata Milošević, Milan Dedinac, Branimir Ćosić, Božidar Kovačević, Živojin Bata Vukadinović, Marko Ristić….) oduševljeni pozorištem kakvo su videli na gostovanju MHT-a u Beogradu. Oduševljeni “novim formama”, novim pristupom glumi i pozorištu uopšte, poželeli su da nešto slično ostvare i u Beogradu. Pozvali su Jurija Rakitina (ruskog emigranta, nekadašnjeg saradnika Stanislavskog) da izrežira Galeba A. P. Čehova – komad koji je bio zaštitni znak MHT-a. Predstava je dugo spremana (skoro šest meseci – po ugledu na dugotrajan proces proba u MHT-u), a premijera je bila na drugoj sceni Narodnog pozorišta u Manježu (danas je tu JDP). Naša kulturna javnost je već bila oduševljena glumačkim postupcima MHT-a, pa je sa oduševljenjem i odobravanjem pozdravila sličan pokušaj koji su izveli naši mladi umetnici (jednu od glavnih uloga igrao je Mata Milošević).

Od te predstave pa nadalje, sve do početka Drugog svetskog rata, Akademsko pozorište funkcioniše kao studentsko pozorište koje je bilo i mala, eksperimentalna scena za umetnike Narodnog pozorišta u Beogradu. Pozorište je u to vreme prepoznato i od “sistema”, o čemu svedoči nagrada koju je kralj Aleksandar dodelio za 10 godina Akademskog pozorišta. Istovremeno, mladi umetnici (uglavnom levičarskog opredeljenja, Dragutin Deklić, Ivo Lola Ribar, Ratko Mitrović, Radomir Raša Plaović, Veljko Vlahović i Branko Krsmanović) bili su i u konstantnom sukobu sa državnom cenzurom. Kada je izbio Drugi svetski rat, iako mu je zgrada oštećena, Akademsko pozorište nastavlja da radi i uspeva da dočeka kraj rata kada nastupa njegov najpoznatiji period.

Najstarije u Evropi, a možda i u svetu 3
foto: branko ignjatović

U tom periodu Akademsko pozorište postaje deo Kulturno-umetničkog društva “Branko Krsmanović”, koje nosi to ime po svom nekadašnjem članu i prvoborcu NOB-a. Mnogi nekadašnji članovi pozorišta sada su na vodećim funkcijama u novoj državi. Veza između Akademskog pozorišta i pozorišne i filmske Akademije u osnivanju (budući FDU) veoma je čvrsta. Na ovoj sceni rade mladi umetnici koji završavaju Akademiju i koji tu stvaraju svoje pozorišne eksperimente, što je u vreme tvrdog socijalizma nailazilo i na otpore, pa će tako predstava Sumnjivo lice koju je režirala Soja Jovanović biti zabranjena. No, kako pritisak popušta, Akademsko pozorište postaje prostor odakle kreću mnogi budući značajni umetnici (Rade Marković, Olivera Marković, Bata Paskaljević, Mića Tomić) i čiji članovi kasnije formiraju prvu cenjenu nezavisnu pozorišnu trupu (Beogradska dramska družina ,,A”).

Tokom perioda druge Jugoslavije, Akademsko pozorište “Krsmanac” ima stabilnu poziciju u okviru AKUD “Branko Krsmanović” i istovremeno kontinuiranu saradnju sa Fakultetom dramskih umetnosti, zahvaljujući čemu na ovoj sceni režiraju mladi reditelji (Miroslav Belović), a mladi glumci (poput Mire Karanović) nakon rada u “Krsmancu” odlaze na studije glume na FDU. Uslovi za rad su skromni (mala scena, mala i sredstva), ali opet relativno dovoljni da bi se radilo kontinuirano i neometano što je, kada je u pitanju negovanje tako osetljive biljke kao što je kultura, od izuzetne važnosti. Onda dolaze devedesete. Inercija saradnje sa FDU se nastavlja, ali se istovremeno u ,,Krsmancu” još jednom budi buntovni duh te se tu postavljaju predstave koje su vid pobune protiv besmisla rata i svakovrsne destrukcije.

Paradoksalno (a opet tako tipično za sudbinu kulture u tranziciji), zaista teška vremena za “Krsmanac” nastaju nakon dvehiljaditih i svakovrsnih promena u kulturi koje se tada dešavaju. Pozorište formalno nosi naziv Akademsko, ali suštinski nema neposredne i formalne veze sa Univerzitetom, a ni gradom Beogradom. ,,Krsmanac” funkcioniše kao udruženje građana i deli sudbinu nevladinog sektora u Srbiji, koji živi od jednog do drugog projekta, od jedne do druge dotacije. Situacija se dodatno komplikuje kada se otvara pitanje restitucije zgrade u kojoj pozorište decenijama radi i čak pitanje opstanka ,,Krsmanca” i čitavog AKUD-a na njegovoj višedecenijskoj adresi – Balkanska 4. Gomilaju se i dugovi, a u jednom trenutku im je čak isključena i struja i tek nakon angažovanja javnosti ponovo priključena.

U takvoj situaciji pozorište dočekuje stogodišnjicu. Ljubaznošću uprave Ateljea 212, koja je prepoznala značaj ovog jubileja, odigrana je predstava Galeb sa kojom smo počeli ovaj tekst. S jedne strane, divno je što je jedno tako malo, a značajno pozorište proslavilo jubilej na sceni pozorišta na kome su svoje zvezdane trenutke imali neki od umetnika koji su počeli u “Krsmancu”, ali, sa druge strane, postavlja se realno pitanje kako i kuda dalje.

Možda bi bilo razumno ponovo postaviti pitanje čije je Akademsko pozorište “Krsmanac”? Odnosno, ko treba da brine o elementarnim potrebama ovog pozorišta? Ima rezona da to bude Univerzitet umetnosti u Beogradu jer je pozorište počelo kao pozorište studenata i decenijama je uspešno sarađivalo sa FDU. Takođe ima rezona da ovo pozorište bude i gradska institucija kulture (što je, na primer, Dadov već postao) jer se pozorište od svog osnivanja nalazi na teritoriji grada Beograda i umetnici koji su značajni za kulturu grada Beograda počeli su na ovoj sceni. Postoji, čak, razlog zašto bi “Krsmanac” bio i institucija od nacionalnog značaja – zato što je jedno od pet najstarijih pozorišta sa kontinuiranim radom u Srbiji i zato što su njihova ukupna postignuća relevantna za istoriju kulture Srbije.

Jedino kako pozorište ne može (ili bolje rečeno, ne bi trebalo) dalje da funkcioniše to je to kako živi, ili bolje reči, tavori sada, zato što u ovim (ne)uslovima ono ne može da motiviše kreativne i ambiciozne mlade umetnike da tu rade i opstaju. Treba konačno prekinuti sa tom malograđanskim kvazi-mitom da velika umetnost nastaje u gladovanju i pod presijom. To jednostavno nije tačno! Godine 1948. kada je Sofija Soja Jovanović napravila Sumnjivo lice, bila je velika nemaština u zemlji, ali sam sigurna da su tada mlada rediteljka i njeni glumci bili podržani u meri u kojoj je to onda bilo moguće. Drugo, kada je predstava zabranjena, Soja Jovanović je nastavila da radi jer je bila prepoznata (Sumnjivo lice je osvojilo prvu nagradu na Jugoslovenskom omladinskom festivalu nakon čega je predstava zabranjena) kao darovita umetnica.

Ako se ne otvori prostor za mlade umetnike kakav je bio ,,Krsmanac”, tada mi jednostavno nećemo imati neku novu Soju Jovanović pošto ona neće imati gde da stasa. Glavni zadatak svih akademskih, omladinskih i najšire govoreći amaterskih pozorišta je upravo taj da razviju ljubav i potrebu za umetnošću kod mladih ljudi, a da za to oni ne moraju da plate. Duhovna katastrofa našeg društva nastaće onda kada umetnost budu privilegija onih koji za to mogu da plate, a upravo to će se dogodili ako se ne sačuvaju amaterska pozorišta.

Za sada sa radošću možemo da kažemo da je stogodišnji jubilej Akademskog pozorišta “Krsmanac” obeležen u Ateljeu 212. Dramaturg i jedan od reditelja Mina Ćirić dobro je sažela tekst i svi zajedno su se potrudili da u granicama datih (ne)mogućnosti naprave čestitu predstavu. Simbolički gledano, lepo je što je jubilej obeležen postavkom komada kojim je pozorište i počelo. Tužno je što za tu priliku Mina Ćirić i mladi glumci (Slađana Todorović, Nikola Stanković, Nemanja Simić, Bogdana Dimitrijević, Gala Šalipur, Nikola Štrbac, Aleksandar Bata Stojanović) nisu imali bar onakve uslove kakve su imali Jurij Rakitin i njegovi saradnici pre sto godina. Za društvo koje voli da se diči jubilejima i godišnjicama, obaveza je da ovom pozorištu omogući ne samo verbalnu podršku već i izvesnu i stabilnu budućnost. Bilo bi tako lepo da za 10 godina kažemo: Evo, proslavljamo jubilej 110 godina od osnivanja “Krsmanca”, najstarijeg aktivnog akademskog pozorišta u svetu. Zar ne?

Tekst je deo projekta “Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji” koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Iz istog broja

Rodžer Federer

Kralj travnatih terena

Vojislav Milošević

Povodom izložbe

Lepota kuća pored kojih prolazimo

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu