Miris tamjana u senci mavarskog minareta

Ako dolazite avionom u Sevilju a prtljag ste čekirali u Beogradu, nemojte se uspaničiti što vaših kofera nema na traci. Naime, prema novim pravilima u Španiji, koferi što polaze iz neke zemlje koja nije u EU odlaze prvo na policijsku kontrolu pa se tek onda, više od pola sata nakon ostalih, pojavljuju na posebnoj traci pod rednim brojem 8.

Nekoliko sati kasnije, sedimo u restoranu “El Giraldillo”, za stolom do prozora koji ima pogled na ulaz u Katedralu u Sevilji, nekadašnju mavarsku džamiju. Tu smo prvi put probali paprikaš od bikovih repova. Pet godina kasnije, evo nas opet. Sevilja u vreme Semana Sante, nedelje pred Uskrs, po mom skromnom izboru, jedno je od najlepših mesta na svetu. Iako svakih pola sata sunce smenjuju kišni oblaci, atmosfera u gradu je magična i sve miriše na mešavinu tamjana iz procesija, pomorandžinog cveta i konjske balege koju za sobom ostavljaju na stotine kočija koje voze putnike po centru Sevilje.

Velika sreda je osvanula okupana suncem i ja sam, naravno, iznajmio bicikl. Vlasnik male radnje za rentiranje dvotočkaša “Bunny Bike Rental”, Englez, samo je fotografisao moj pasoš, nije uzeo depozit i naplatio mi je 15 evra koliko košta ova usluga na jedan dan. Posle tri godine gotovo potpuno bez turista, biznis mu se polako oporavlja, ceo grad je, kaže, jako uzbuđen jer je ovo prva Semana Santa od 2019. koja će se održati “na stari način”.

Naravno, neizbežno je posetiti Catedral de Santa María de la Sede, najveću gotičku katedralu i treću po veličini crkvu na svetu. Kada je završena u 16. veku, prestigla je Aja Sofiju, koja je titulu najveće na svetu držala više od 1.000 godina. Posvećena je Bogorodici i osim po veličini, poznata je i po jedinstvenoj arhitekturi. Delovi katedrale potiču od mavarske džamije dinastije Almohadi s kraja 12. veka. Džamiju je “pokrstio” Ferdinand III Kastiljski čim je osvojio Sevilju 1248. Posle potresa 1356. graditelji katedrale su odlučili da potpuno sruše oštećene delove osim minareta koji je pretvoren u zvonik katedrale (Giralda), i izgrade potpuno novu građevinu koja je trebalo da nadmaši sve dotadašnje katedrale. Izgradnja je potrajala do 1506. a radnici su sami platili arhitekte i druge specijalizovane graditelje dajući polovinu svoje plate. Samo pet godina nakon završetka gradnje, kupola se urušila i njena obnova je otpočela odmah posle. Drugi put se kupola katedrale srušila nakon potresa 1888. a obnova je trajala 15 godina. Od slavnih osoba koje su sahranjene u ovoj katedrali najpoznatiji je Kristofor Kolumbo. Na listi je Uneskove svetske baštine od 1986.

Sledeće neizbežno mesto je Plaza de Espana, monumentalni trg na kojem su pomešani ar deko, neobarok, neorenesansa i mavarski stil. Ovaj trg je smešten u Parku Maria Luisa koji je dobio ime po princezi, najmlađoj ćerki španskog kralja Ferdinanda VII. Polukružna plaza do koje se dolazi preko četiri mosta ima “klupe” ukrašene keramičkim mozaicima posvećene španskim gradovima i provincijama pa se često mogu videti turisti kako se fotografišu baš u svom kutku.

Na društvenim mrežama, ispod jedne od fotografija iz Sevilje, čitam poruku Ester Bajer. “Pozdravi mi Sevilju, moji preci su došli iz Španije pre više od 500 godina!”, napisala je Ester. Ona je Novosađanka, Jevrejka koja je kao beba preživela Holokaust. Rođena je u logoru Staro sajmište, a stric je uspeo kao bebu jedva težu od kilograma da je prošvercuje na slobodu dok su joj roditelji završili u zloglasnim dušegupkama. Prvi pogrom Jevreja u gradu bio je 1391. i tada su sve sinagoge pretvorene u crkve. Iste godine kada je Kolumbo otkrio Novi svet – svi Jevreji koji nisu hteli da se pokrste proterani su iz Španije, Otomansko carstvo ih je primilo. Pre nekoliko godina u Sarajevu sam od Meline Kamerić čuo priču da tamošnje sefardske porodice još uvek čuvaju ključeve svojih kuća u Španiji koje su se više od 500 godina prenosili sa kolena na koleno – ako se jednom vrate. Sličan ključ pokazala mi je u Nemačkoj jedna porodica koja je u jesen 1944. otišla iz Vojvodine u nadi da će se brzo vratiti. Obično se niko nikada ne vrati, ali nada – ostaje.

“Ulaznice za koridu za nedelju?”, dobacuje mi tapkaroš ispred Koride u Sevilji glasom kakvim smo ranih devedesetih kod nas slušali ulične dilere deviza. Iako su u Barseloni i drugim gradovima Katalonije borbe sa bikovima zabranjene, u ostatku Španije, južnoj Francuskoj, najvećem delu Meksika, Venecueli, Kolumbiji, Ekvadoru i Peruu su dozvoljene i veoma popularne. Ovde u Sevilji sezona Koride počinje na Uskrs i traje do septembra. Raspored borbi već je istaknut na plakatima na ulazu u Koridu. Cene se kreću od 124 evra za mesto na suncu do 243 evra u hladovini. Ona najskuplja mesta već su davno rasprodata.



Osvanuo je Veliki četvrtak, dan kada se žene u Sevilji oblače u crne čipkane haljine, kosu nameštaju u punđu i na nju postavljaju “nosač” prekriven takođe crnom čipkom – “la mantilla”. Muškarci pored njih obučeni su u svečana odela sa kravatama. Tako doterani oni odlaze u mesne crkve, posle idu da posmatraju procesije, pa na večeru u neki od brojnih restorana u centru.

Sveta nedelja, Mrsna sedmica ili “Semana Santa” na španskom jedan je od dva najveća festivala u ovom gradu. Na nju se posle Uskrsa nastavlja druga – Feria de Abril (Aprilski sajam). Najimpresivnije scene tokom Svete nedelje u Sevilji su pomenute procesije u kojima svaka parohija iz župne crkve ide ka Katedrali noseći svoj “pasos”, velike drvene skulpture na nosilima koja na leđima drže najsnažniji muškarci iz tog dela grada. To su uglavnom scene iz Hristovog Puta krsta ili velike statue Bogorodice okružene desetinama upaljenih sveća. Nekoliko puta kada je procesija prolazila pored nas uz hipnotišuće udarce doboša praćene limenom muzikom, video sam muškarce i žene koji plaču u nekoj vrsti duhovnog zanosa. Ljudi koji hodaju u procesiji ispred i iza drvenih statua i muzike zovu se “nazarenos” i imaju na glavama visoke špicaste kapuljače. Svaki od njih u ruci drži i veliku upaljenu sveću, a kada zastanu, prolaznicima dele male religiozne sličice a deci bombone.

U procesijama svake godine učestvuje oko 70 “cofradias” (crkvena bratstva), a onima iz udaljenih predgrađa treba i do 14 sati da stignu do Katedrale u centru grada. Procesije broje od nekoliko stotina do čak 3.000 “nazarenosa” i zaista predstavljaju impresivnu sliku kakva se retko viđa.

U danima pred Uskrs treba se setiti da će po hrišćanskom verovanju svakome na Strašnom sudu pripasti ono što mu sleduje po tome kako se vladao u ovom životu. Martin de Bos, flamanski slikar iz 16. veka na slici Strašni sud, koju sam video u Muzeju lepih umetnosti u Sevilji, do detalja opisuje ko će kako da prođe. Posetio sam muzej na Veliki četvrtak po gregorijanskom kalendaru, dan kada je Isus imao poslednju večeru sa svojih 12 apostola. Dok je na Da Vinčijevom platnu na trpezi malo hleba i po neka riba, na slikama španskih majstora izloženim u muzeju u Sevilji poslužena je neidentifikovana životinja koja bi mogla da bude malo špansko prase mada je mnogima više zaličila na kuče.

Zaglušujuća buka ispred muzeja, drugačija od one sa procesija, podseća me da nisu svi u Sevilji zaokupljeni procesijama i drugim verskim običajima vezanim za Semanu Santu. Grupa prilično glasnih levičarskih protestanata vikala je: “Dole Vlada! Ne privatizaciji, ne napuštanju kulture, ne otpuštanju osoblja!”

U restoranu “El Atuno” (tuna) u kojem smo ručali dan ranije, mladi konobar nas prepoznaje i daje nam “rezervisani” sto na ulici, privilegiju zlata vrednu u Sevilji na Veliki četvrtak uveče. Kao i prethodnog dana, on određuje šta ćemo da jedemo, koliko nam je dosta i šta da sledeće poručimo. Prepuštamo se njegovom izboru i gledamo seviljske dame u crnoj čipki i na visokim štiklama kako spretno “nabadaju” po gruboj kaldrmi.

U jednoj od ulica nedaleko od Katedrale srećemo dvoje ljudi koji govore srpski – kažu da su iz Kikinde, već godinama žive na Majorci, došli su ovde kao turisti. Upućuju nas na zemljaka, rođenog Novosađanina, stotinak metara dalje naplaćuje fotografisanje sa uskršnjim zecom. Stižemo do njega, radosno ustaje sa pločnika, kaže da se zove Danijel, da je samo rođen u Novom Sadu pre šezdeset godina i da su mu roditelji posle toga otišli u Nemačku. Životne nedaće bacale su ga iz jednog kraja Evrope u drugi i danas zarađuje tako što roditelji plaćaju fotografisanje svoje dece sa Danijelovim kućnim ljubimcem, još jednom simbolom Uskrsa.