Mozaik

Misija Apolo

Mesec među 2614 sanduka

U NASA se vodi opsežna pretraga arhivskih materijala kako bi se otkrili nestali originalni snimci prvog sletanja na Mesec. Da li ovaj slučaj ohrabruje teoretičare zavere po kojima je sve to snimljeno u Holivudu

Mesec među 2614 sanduka 1
HOD PO MESECU: Astronaut Edvin Oldrin

Teško da se mogao naći bolji argument za milione ljudi koji iz nekog svog čudnog razloga ne veruju da je pre 37 godina lunarni modul američkog svemirskog broda Apolo 11 sa ljudskom posadom sleteo na Mesec. Za tezu da je svemirski program Apolo od početka bio samo velika prevara, na prvi pogled i ne treba bolja potvrda od vesti da je najednom nestao snimak samog sletanja koju su prošle nedelje preneli svi svetski mediji. Naime, Nacionalna agencija za svemir i astronautiku NASA saopštila je kako su trake sa snimcima sletanja Nila Armstronga i Edvina Oldrina nestale i da su trenutno izgubljene negde u arhivama Centra za svemirske letove Godard.

Još po okončanju misije Apolo 11, 1969. godine NASA je sve originalne trake predala američkom Nacionalnom arhivu, zajedno sa drugim dokumentima, ugovorima, dnevnicima, fotografijama i mernim podacima. Tokom sedamdesetih godina, sve ove arhive vraćene su u NASA, ali je nedavno ustanovljeno da se ne zna gde se među silnim materijalom u Centru Godard nalaze snimci najpoznatije svemirske misije. Gubitak istorijskih traka ne čudi s obzirom na današnju veličinu mreže NASA arhiva. Međutim, da li je to dovoljno opravdanje za lavinu sumnje u dostignuća čitavog kosmičkog programa Apolo?

MALI KORAK: Posle 89 minuta leta sovjetskog astronauta Jurija Gagarina oko Zemlje 12. aprila 1961. godine, predsednik SAD Džon Kenedi je u maju iste godine obećao da će američki astronauti leteti na Mesec "do kraja decenije". Da bi se to postiglo, NASA je pokrenula multimilionski kosmički program Apolo. Program je obuhvatao više probnih letova do Meseca i orbite oko nje, sa i bez ljudske posade, a imao je svoje uspehe i padove, uključujući i tragediju koja se desila u januaru 1967. godine kada su tri američka astronauta izgorela u požaru tokom odbrojavanja na poletanju. Najzad, raketa Saturn V je 16. jula 1969. godine u svemir podigla brod Apolo 11 sa tri člana posade: Nilom Armstrongom, Edvinom Oldrinom i Majklom Kolinsom. Brod Apolo se sastojao od tri modula: servisnog, lunarnog i glavnog, koji su bili visoki po tri metra i teški ukupno 45 tona.

Mesec među 2614 sanduka 2

Astronauti su tokom dvodnevnog leta do Zemljinog satelita boravili u konusnom glavnom modulu teškom 4,5 tona, a ispod njega se nalazio servisni modul sa pomoćnim motorima. Lunarni modul "Eagle" bio je smešten ispod servinsog i težak 13,6 tona. Sva tri modula su zajedno letela do Meseca gde je brod zauzeo orbitu oko Zemljinog satelita, a zatim se lunarni modul sa dva astronauta odvojio i spustio na Mesečevu površinu, dok je glavni sa jednim astronautom nastavio da kruži u orbiti.

Najzad, 20. jula 1969. godine, "Eagle" se odvojio od glavnog modula i u 7 sati i 17 minuta po našem vremenu, sleteo u oblast Mare Tranquillitatis na Mesecu, da bi u 13 sati i 56 minuta istog dana astronaut Nil Armstrong izašao iz modula na tlo. Armstrong i Oldrin proveli su dva i po sata šetajući mesečevim pejzažom, praveći snimke, sakupljajući kamenje, postavljajući američku zastavu, uređaj za refleksiju laserskog snopa, kao i opremu za seizmičke i eksperimente sa solarnim vetrom. Posle toga, "Eagle" se podigao sa tla i u orbiti se sreo sa glavnim modulom, da bi se potom ceo brod Apolo 11 uspešno vratio na Zemlju. Posle ove misije NASA je izvela još šest sličnih letova na Mesec, ali se tokom misije Apolo 13 dogodila havarija, tako da tom prilikom astronauti nisu sleteli na Mesečevu površinu, ali su se živi vratili na Zemlju. Program je okončan u decembru 1972. godine kada je lansiran brod Apolo 17. Posle toga, nijedan čovek više nije boravio na Mesecu.

Mesec među 2614 sanduka 3
PANORAMA: Montaža predela na osnovu više snimaka (uvećano)

MAGNETNE TRAKE: Tokom leta na Mesec skoro svaki trenutak putovanja snimljen je nekom od kamera različitog kvaliteta koje su bile postavljene unutar broda, na lunarnom modulu, mesečevom vozilu ili odeći astronauta. Snimci su emtiovani preko antene na lunarnom modulu da bi potom putovali kroz kosmički vakuum do Zemlje. NASA je primala ove signale pomoću tri zemaljske satelitske stanice u Goldstonu u Kalfironiji, u Parksu i Honisakl Kriku u Australiji. Signali su osim video snimaka uključivali i glasovne poruke, astronomske merne podatke, takozvanu telemetriju, kao i biomedicinske podatke o astronautima. Svi ovi podaci su snimani odmah tokom prenosa sa Meseca na magnetne trake od jednog inča koje su potom namotane u rolne od 35 centimetara u prečniku. Istovremeno je signal reemitovan sa zemaljskih stanica do Hjustona, a potom puštan na nacionalnu TV mrežu.

Zbog ograničenja u energiji, Apolo 11 je koristio spore kamere koje su snimale samo 10 slika u sekundi, ali je tokom prenosa signal konvertovan u format od 60 slika u sekundi za emitovanje na televiziji. Zahvaljujući tome, milioni ljudi širom Amerike i Evrope posmatrali su direktan prenos sletanja na Mesec. Sve trake koje su korišćene tokom ovog prenosa uglavnom su presnimljene i umnožene, da bi zatim bile arhivirane i potom čuvane u Nacionalnom arhivu. NASA je između 1975. i 1979. godine dobila nazad ceo originalni materijal iz svih Apolo misija. Magnetne trake su smeštene u 2614 sanduka u svemirskom centru Godard. Međutim, u toj ogromnoj količini materijala izgubljeni su originalni snimci ključnih trenutaka leta misije Apolo 11.

Pre 18 meseci u svemirskoj agenciji su se pojavili zahtevi bivših učesnika programa Apolo da se pregledaju originalne trake, ali se tada ispostavilo da su one izgubljene. NASA je potom započela detaljan pregled celokupnog materijala. Budući da se na svakoj rolni trake nalazi samo 15 minuta snimka, istraga zahteva veliko vreme. Konstruisane su posebne međusobno povezane mašine za pregledanje materijala. Kada se jedan kotur trake namota, sledeća mašina automatski pokreće novu traku. Uprkos izazovu ove potrage, u NASA veruju da će snimci sletanja Armstronga i Oldrina uskoro biti pronađeni negde u 2614 sanduka punih magnetnih traka. Postoji mogućnost da je materijal zagubljen dok se nalazio u Nacionalnom arhivu, ali je najverovatnije prenet u svemirski centar Godard sa ostatkom materijala. Zapravo, iz američke svemirske agencije prošle nedelje je saopšteno da NASA uopšte "ne razmatra mogućnost da su trake trajno nestale".

SLETANJE U STUDIJU: Bez obzira na veličinu i cenu čitavog poduhvata, broj ljudi koji su u njemu učestvovali, silnu preostalu dokumentaciju i priznanje programu koje je stiglo od Sovjetskog Saveza, četiri decenije posle prvih letova na Mesec mnogi ljudi još ne veruju da se to ikada dogodilo, a da su Nil Armstrong i Edvin Oldrin umesto po vrletima Mesečevog Mare Tranquillitatis skakutali po holivudskom studiju. Argumenti u prilog ovih tvrdnji retko se temelje na nekim drugim dokazima, osim na nelogičnostima koje se navodno vide na snimljenom materijalu, video zapisima ili fotografijama misije. Budući da su mnoge fotografije misije Apolo 11 montirane tako da više snimaka prikazuje širu panoramu, senke često nisu u logičnim položajima. S druge strane, optički proračuni skeptika o veličini refleksije objekata na kacigama astronauta nisu tačni. Osim ovakvih ima i sasvim bizarnih argumenata kao što je tvrdnja da se na kamenju vide oznake C kojima režiseri holividskih filmova obeležavaju centar kadra, a zapravo se radi o slučajnom zarezu na jednom kamenu. Najpoznatiji prigovor je vezan za zastavu koja vijori iako na Mesecu nema atmosfere i vetra, ali svaki pažljiv posmatrač može da vidi kako zastava uopšte ne vijori.

Debate ove vrste samo pobornici teorija zavere uzimaju za ozbiljno, čak i kad ona dobije veliku medijsku pažnju. Zapravo, čitava stvar sa izgubljenim trakama je možda zbog toga i lansirana u javnost. Pripremajući se za nove projekte, NASA se često ne usteže da objavi medijski zapaljiva saopštenja, da bi kasnije, na umirujućim brifinzima, naučnici i inženjeri sa konretnim podacima stvar spustili na zemlju. Tako od nekih sasvim rutinskih letova, NASA uspeva da napravi dramatičan spektakl koji direktno prenose sve svetske televizijske mreže. Veliko interesovanje medija, bez obzira na to da li je negativno ili pozitivno, pogoduje agenciji koja od svoje konzervativne vlade neprestano potražuje ogromne sume novca, a pritom treba da joj objasni kako to čini zarad "dobra civilizacije". Naravno, kada se javno objavi da su nestali originalni snimci leta na Mesec, očekuje se da glas podignu svi sumnjičavci i otvore žestoku javnu debatu, ali pritom niko ne brine da će to imati ikakve posledice na istinitost sasvim pouzdanih činjenica o dostignućima Apolo programa.

U zemljama kao što je Srbija, gde je svakodnevica od Meseca mnogo udaljenija nego u Hjustonu, to sve sa (ne)ozbiljnim argumentima ne izgleda tako jednostavno. Iz nekog razloga, baš oni koji ne veruju da je čovek boravio na Mesecu, s druge strane najčešće veruju u svakojake gluposti – da je teorija evolucije Čarlsa Darvina pogrešna, da se može oslepeti tokom pomračenja Sunca, da je Troja bila negde na reci Neretvi, kao i da je sve to oko Kopernikovog heliocentričnog sistema u najmanju ruku sumnjivo. To sve ide jedno sa drugim, redovno. Nažalost, za razliku od drugih krajeva planete, u Srbiji takvi čudaci nisu na društvenoj margini gde povremeno podižu prašinu, već ozbiljno učestvuju u javnom životu i državnim strukturama, a bivalo je i da nacionalna, pa čak i prosvetna politka utone u teorije zavere i potpuno nazadnjaštvo. Argumenti skeptika tu samo daju perverzni oblik podrške mračnim ideologijama, u duhu verovanja da je sav napredak čovečanstva čista prevara, pa između ostalog i letovi na Mesec. Nažalost, privremeni nestanak originalnih traka može da bude važan argument ove vrste, ako ne i jedini koji ima nekog smisla.

SLETANJE U 55 SEKUNDI: U međuvremenu, u NASA najavljuju da će, kada budu pronađene originalne trake, biti iskorištćne za pravljenje nove digitalne verzije sletanja koja će biti daleko kvalitetnije od postojećih kopija snimaka. Inače, osim simboličkog značaja, čak i potpuni nestanak originalnih traka za naučnike ništa ne bi izmenio, niti bi značio gubitak zabeleženih tragova o prvom putovanju na Mesec. Na osnovu prvih kopija snimaka u NASA svemirskom centru Džonson načinjeno je više montiranih verzija različite dužine koje su tokom poslednje četiri decenije umnožene u milione filmskih kopija u raznim formatima i rezolucijama. Svi ti snimci prikazuju kako lunarni modul "Eagle" nadleće neravan, peskovit teren Mare Tranquillitatis. Kamera potom beleži kako modul sleće na tlo dok se senke modula izdužuju. U pozadini se čuje radio komunikacija između astronauta Edvina Oldrina i kontrole leta u Hjustonu. Sletanje "Eaglea" povremeno potvrđuje i Majkl Kolins sa glavnog modula. Najzad, astronaut Nil Armstrong izlazi iz broda, spušta se četiri stepenika i dodiruje Mesečevu površinu uz svoju čuvenu rečenicu o velikom koraku za čovečanstvo. Potom, Armstrong i Oldrin više od dva sata šetaju i ispituju teren oko lunarnog modula.

Televizijski klip, dug 55 sekundi, u kome se vidi kako Nil Armstrong dodiruje tlo, danas je jedan od najrasprostranjenijih dokumenata na svetu. Ovaj snimak verovatno već imate negde na svom računaru ili među starim diskovima gde ga je neko pre ili kasnije narezao, a ako ne, možete ga naći na mnogim internet adresama (npr. www.hq.nasa.gov/office/pao/History/alsj/a11/a11.v1092338.mov), pregledati u skoro svim multimedijalnim enciklopedijama i često videti na televiziji. Na ne baš sasvim čistom, crno-belom snimku jasno se čuje kako Armstrong nije rekao "Ovo je mali korak za (jednog) čoveka, ali veliki za čovečanstvo", kako je ranije nameravao, bar prema izjavama koje je posle misije dao novinarima. Od prevelikog uzbuđenja, Armstrong je silazeći niz stepenice modula, ispred reči čovek izostavio engleski neodređeni član a. Tako njegov mali korak nije bio za jednog čoveka, već za čoveka uopšte. Veliki je, ipak, ostao za čovečanstvo.

Prvi kontakt

Nil Armstrong je zakoračio na Mesec 6 sati i 38 minuta pošto je lunarni modul (LM) "Eagle" sleteo na Mesečevu površinu. U međuvremenu, astronauti Armstrong i Oldrin su sedeli u metalnoj konzervi modula i pripremali se za izlazak. Šest sati je bilo dovoljno da se izvrše pripreme za prenos televizijskog signala sa modula na Zemlju, i da se stvore odgovarajući astronomski uslovi za kvalitetan prijem na satelitskoj stanici u gradiću Honisakl Kriku u Australiji. Uz to, direktan prenos ključnog trenutka misije 20. jula 1969. godine pogodno se odigrao oko 20 sati, u udarnom TV terminu za televizije na američkoj Istočnoj obali, u sasvim gledljivo vreme i za Evropu. No, postoji više verzija o tome kada je tačno uspostavljen prvi kontakt sa Mesecom. Prema prvom saopštenju koje je NASA svojevremeno objavila, to se desilo tačno 109 sati 24 minuta i 20 sekundi posle trenutka poletanja rakete Saturn V sa Floride. Međutim, u raznim verzijama su se pojavile razlike od nekoliko sekundi kao posledica prekida veza i praznog hoda na snimljenim trakama, pa je nemoguće sasvim tačno odrediti sekundu kada je Armstrong dodirnuo tlo. Uobičajeno se smatra da je to bilo u trenutku kada je sat na lansirnoj rampi, koji neprekidno meri vreme od lansiranja do završetka misije, pokazivao 109:24:48. Sledi donekle skraćeni tanskript radio komunikacija između astronauta i baze u Hjustonu, u toku deset minuta prvog kontakta:

109:15:45 Oldrin: Okej. Spremni da siđemo dole i pokupimo nešto Mesečevog kamenja?

109:19:16 Armstrong: Okej. Hjuston, ja sam na pragu.

109:19:20 Mekendls: Rodžer, Nil.

(Duga pauza).

109:19:36 Oldrin: Okej. Stani, Nil.

109:19:37 Mekendls: Kolumbija. Kolumbija. Ovde Hjuston. Jedan minut i 30 sekundi do LOS. Svi sistemi rade. Over.

109:19:46 Kolins: Kolumbija. Hvala.

109:19:47 Oldrin: Ostani jedan minut tu gde si, Nil.

(Duga pauza).

109:22:48 Mekendls: Okej. Nil, sada te vidimo (na TV-u) kako silaziš niz stepenice.

109:23:38 Armstrong: Ja sam na vrhu stepenica. Noge na kojima stoji LM utonule su u površinu samo tri do četiri centimetra, mada izgleda da je površina sačinjena od vrlo, vrlo finih granula, kad se bolje zagleda. Kao da je od praha. Zemljište je vrlo fino.

109:24:13 Armstrong: Nameravam sada da siđem sa LM-a.

(Pauza).

109:24:48 Armstrong: Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo.

(Duga pauza).

109:25:30 Mekendls: Nil, ovde Hjuston. Čujemo te.


Ljudi na Mesecu

U periodu od 1969. do 1972. godine, počev od misije Apolo 11 do Apolo 17, na Mesecu je boravilo ukupno 10 ljudi. To su Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin (Apolo 11), Čarls Konrad i Alan Bin (Apolo 12), Edgar Mičel (Apolo 14), Dejvid Skot i Džejms Irvajn (Apolo 15), Čarls Djuk (Apolo 16), Eugen Kernan i Harison Smit (Apolo 17).


Zastava na Mesecu

Mesec među 2614 sanduka 4

Jedan od najpoznatijih argumenata u prilog opskurnoj tezi da su letovi na Mesec izrežirani u studiju jeste tvrdnja da se zastava na snimku vijori, iako na Mesecu nema atmosfere, pa tako ni vetra. No, pažljiv posmatrač će uočiti da zastava zapravo miruje i da nikakvog vetra nema u okolini. Na snimku astronauta Edgara Mičela sa američkom zastavom tokom misije Apolo 14 iz daljine izgleda kao da se zastava vijori. Na uvećanom snimku same zastave jasno se vidi da je ona pričvršćena na jarbol i za horizontalnu prečku, a da nabore nije stvorilo vazdušno strujanje, već je zastava zapravo izgužvana. Zastava je bila smotana tokom leta, a logično je da se nije mogla izravnati u uslovima slabe gravitacije i izuzetno niskih temperatura. Uz to, Amrstrong i Oldrin su novinarima više puta pričali o nevoljama koje su imali prilikom postavljanja zastave, budući da su je jedva pričvrstili u sipljivom Mesečevom tlu.



Komentari: 1

Iz istog broja

Zemlja ljudi – Pamir

Tragom Ismailita

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu